Pa, šta ako sam pojeo prst!?

“Dao bih vam sve a ništa nemam, Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.” Tako je pisao mučenik i pesnik Drainac. Evo me opet u Novom Pazaru. I nisam samo ja. Grad vrvi od novinara. Dolazili smo ovamo zbog sukoba koji su razdirali telo grada. Dolazili zbog pucanja u džamiji, zbog dženaza. Orijent nasred Balkana. Dolazilo se ovamo za vreme krize i sa po dvadeset autobusa u šoping. Sada je sve stalo. Evropa prima farmerice samo ako je i platno naše. Evropa i ne zna gde je Novi Pazar. Odavde je krenula turska ordija za Beč. Vredne pazarske zanatlije, šile su staore i pravile obuću za vojsku. Sada je sve stalo. Nad Novim Pazarom je glad. Privatne krojačnice su pred zatvaranjem. Čudan je ovo grad. Kad dođu zle godine, Pazaru krene. Kad počne mir, svi na Pazar zaborave. Surov i strašan je način na koji je Pazar skrenuo na sebe pažnju. Nekada su ludistički pokreti radnika harali Evropom. Radnici su rušili fabrike optužujući mašine da su one krive za ono što im se dogodilo. Kada bi bila moguća statistika, Novi Pazar bi u proseku dobro živeo. Ima onih koji imaju mnogo i onih koji nemaju ništa. Moja pokojna majka kao đak učiteljske škole pronašla je, čisteći konobu u kojoj je stanovala, ubogu kućicu, ćup pun dukata. Bilo je to pedeset šeste. Ćup je, naravno, vratila vlasnici, ali još koliko je takvih ćupova bilo u Novom Pazaru. Ali ti ćupovi nisu stigli do pazarske sirotinje. Do pre nekoliko godina za plac u Novom Pazaru davale su se astronomske cifre. Sad je sve stalo. Glad je krenula ulicama Pazara. Glad Knuta Hamsona. Glad od koje ne može da se pobegne. Odavde je krenuo pokret koji će možda ući u istoriju radničkog pokreta. 2. Naravno, svi ste čuli. Radnik kombinata „Raška”, zatvoren u prostoriju sa rešetkama, u kojoj radnici „Raške” štrajkuju glađu, odsekao je sebi prst. Svetske novine, a i naše, objavile su da je taj prst pojeo. Da je prvo odsekao, a potom i pojeo prst. Dopustio je da mu previju ranu, ali nije dao da mu pokušaju zašiti prst. Zove se Zoran Bulatović. Ovo je prvi put da iz Novog Pazara stigne vest da se dešava nešto što nema veze sa nacijom. Duboko je bila odmakla noć kad smo mu zakucali na vrata. Na vratima ispisana parola. “U Beogradu se razbacuju novcem, a Srbija umire od gladi.” Zoran je radnik „Raške” koja je, kao mnoga preduzeća, otišla pod stečaj. 3. Dok nam je pokazivao ruku, jedna nana u dimijama, sva pogrbljena, zatražila je da joj pruži ruku u zavoju, ruku kojoj fali prst, i pritisnula je svoja staračka usta na Zoranovu ruku. “Alah nek te čuva sine. Ni moje nijedno od petoro ne radi.” Dok je nana ljubila Zoranu ruku, svi smo bili zatečeni. Stegla mi se knedla u grlu. 4. Setio sam se Zoranovog prezimenjaka Miodraga Bulatovića i njegovih „Qudi sa četiri presta”, Jozefine, velike jorkširske svinje sa zvezdom na čelu, koju sam gledao kako ždere na trpinjskoj cesti leševe u raspadanju. „Ne umem da plačem, ali mi se u očima zajezeri sugnojica.” Ali zašto Zorane, pitam!? - Da li se jedan prst može meriti sa nesrećom koja je zadesila radnike u ovoj zemlji? Ubili su sve ljudsko u nama. Pogledajte lica mojih prijatelja. Na ulicama su ljudi koji više nemaju nade. Na ulicama su ljudi kojima su sve uzeli. I više od toga. Ubili su sve ljudsko u nama i sad se moramo boriti da preživimo. Potrebna mi je korica hleba da preživim. Poručujem svima u Beogradu i Srbiji da dobro razmisle šta čeka svakog od nas, ako ovi ostanu u foteljama i unište našu divnu zemlju. Šta čeka našu zemlju. Šta ako sam pojeo prst. Trebalo je da prst pošaljem Dinkiću da ga on pojede. Od '93. fabrika propada, ni plate ni regresa, ali sad je kraj. Doći će i radnici iz Raške, Tutina, Sjenice. Svi oni će doći sutra da nam se pridruže. Šta je jedan prst koji sam pojeo? Ja ne želim da budem vođa. Ja hoću da živim. Zar mislite da bi nekog iz ove zemlje od naših političara zabolelo da sam odsekao glavu. Istina, bili su tu Vučić i Toma, kao i Rasim Qajić, svaka mu ljudska čast. U znak dobre volje otključava Zoran vrata da napravimo nekoliko snimaka. Oko odsečenog prsta vidi se zelenkasta svetlost. Tu je pored njega Senada Rebronja. Samohrana majka troje dece. - I ja ću da odsečem prst. I svi mi koji smo u štrajku. Nema toga što ne bih učinila za ovo nesrećnu radničku klasu. - Moja potpredsednica htela je da to isto uradi. Da odseče sebi prst. Ali kakav bi ja muškarac bio kad bih joj to dopustio. Ej, ljudi, ovde mi živimo jedni sa drugim. Zadnje parče hleba mi delimo. Ovde nema nikakve politike. Ovde nema vere. Ovde imamo čoveka vernika koji klanja pet vakata. Qudi, ovo je istina o Novom Pazaru. Broj nas interesuje političare pred izbore. Ovo nije tajna. Ovo je priča o prstu, jesam li ga pojeo ili nisam. Jesam ljudi, ja sam ga pojeo. Bolje moj nego Dinkićev ili nekog pedera odozgo. Otrovao bih se istog momenta. Ja pre nikad nisam bio u politici. Tek sam pre mesec dana pristupio stranci Tomislava Nikolića. Udruženje tekstilnih radnika odriče se svih svojih plata pod uslovom da svi vladini službenici šest meseci ne primaju plate. Hajte probajte to, videćete šta će da urade. Svi treba da dođemo u Beograd pred vladu i da ne idemo dok se ova vlada ne skloni. Jutro je. Sa svih strana dolaze radnici iz propalih pogona „Raške”. Iz Sjenice, Tutina, Raške. Javljaju se sa podrškom radnici iz Temerina, Kragujevca, Kraljeva, Niša. Očekuju se predstavnici iz Atine, Soluna, Pariza – dodaje Moca... Da li će odavde krenuti marš gladnih prema Beogradu. Neću se začuditi ako bude tako. Samo ovoga puta simbol neće biti stisnuta pesnica „Otpora”, već jedna druga pesnica, na kojoj fali – prst. 5. Odavde su očekivali da će krenuti islamska revolucija, a krenuće radnički pokreti. Nekad su Raškom plivale trule paprike. Toga ovde skoro neće biti. Glad se spustila na kasabu. Surovo i teško vreme. Nema ljudi sa užagrenim očima. Nema bahatosti. Dobro upućeni Pazarac mi priča da za mostarske begove još postoje javne kuće. Da one koji su se napunili nije briga, ne interesuju ih muke sirotinjske. Sa Peštera dolaze tamni vetrovi. Zoran i još njih dvoje danas će biti u Agenciji za privatizaciju.