Krađa naučnog rada

Kada je u septembru 2006. godine dr Slavko Simić, viši naučni saradnik Matematičkog instituta SANU u Beogradu, poslao svoj naučni rad profesoru Josipu Pečariću, glavnom uredniku časopisa “Mathematical Inequalities and Apllications” (MIA) u Zagrebu, imao je nameru da pored profesionalne satisfakcije poboljša saradnju dveju zemalja „u ime nauke”. Usledilo je nešto potpuno drugačije. Naime, Simić je iz redakcije MIA na odgovor čekao 27 meseci! U međuvremenu, Pečarić je, prema Simićevim navodima, objavio desetak radova u svetskim časopisima sa rezultatima analognim onima iz njegovog neobjavljenog rada. Pečarić “krađu metoda” objašnjava na sledeći način: “I ja sam znao čekati na recenziju po 27 mjeseci u nekim časopisima istog ranga, i ne smatram da je to nešto posebno.” I dodaje: “Od Simića nisam dobio nijedan mejl, tako da mu nisam ni mogao odgovoriti. Simić je komunicirao sa administracijom u časopisu, a ne sa mnom!” Simić objašnjava šta je sve morao da učini i kome da se obrati, kako bi njegov rad bio odobren za objavljivanje: “Na nekoliko mojih intervencija i raspitivanja o sudbini rada, nisam dobio nikakav odgovor. Međutim, nakon pisma Stjepanu Mesiću, predsedniku Hrvatske, u kome ga upozoravam na ovaj primer neprihvatljivog tretmana koji srpski naučnici imaju u Hrvatskoj, moj rad je konačno dobio pozitivnu recenziju, što znači da može da se objavi.” Ali tu nije kraj. Pečarić je zapretio ostavkom ukoliko se Simićev rad objavi! Na naše pitanje zašto je rekao da će dati ostavku ako se rad profesora Simića publikuje, Pečarić izbegava direktan odgovor na sledeći način: “Očito je da ste pitanje uputili na pogrešnu adresu!” Zbrka oko toga da li je Pečarić koristio Simićev metod u svojim radovima, dobija i jednu drugu dimenziju. Nacionalnu. Pečarić u izjavi za NIN kaže da ih je Simić ucenjivao tvrdeći da MIA ne želi da mu objavi rad zato što je Srbin: “To je doista smiješno jer smo mu već objavili jedan rad.” Simić na to odgovara: “Zaista to bi bilo smešno da nije veoma žalosno. Naime, taj moj rad na koji misli Pečarić, 'Ineljualites for psi function', objavljen u MIA, čekao je na publikovanje 48 meseci. Time je verovatno postigao svetski rekord i postao kandidat za Ginisovu knjigu tužnih rekorda. U časopisima sa SCI liste pravilo je da se na recenziju čeka od dva do maksimalno šest meseci. Faktor vremena je veoma bitan u objavljivanju matematičkih radova. Pečarić je toga svestan, inače ne bi požurio da objavi desetak radova na istu temu, dok je moj rad na 'čekanju'. Nije tačno da mu nisam slao mejlove, on prećutkuje činjenicu da je u septembru 2006. godine rad poslat direktno njemu za eventualno objavljivanje. Wegova dužnost i obaveza kao glavnog urednika je bila da odmah odredi recenzenta i da brine o rokovima. Očigledno je da Pečarić ne prihvata odgovornost i skriva se iza svog nevinog saradnika Nevena Elezovića.” Neven Elezović, urednik MIA, za NIN kaže da sva odgovornost leži na redakciji, o kojoj on brine, i da se profesor Simić s pravom ljuti: „Ne samo zbog vremena koje njegov rad provodi bez odluke, već i zato što na upite o stanju rada nije dobio na vrijeme odgovor. Za to nije kriv profesor Pečarić. Mogu samo reći da mi je žao da je do sveg došlo, ako ni zbog čega, a onda zbog beskrajnog gubitka vremena i osjećaja nelagode da dobre namjere i riječi nisu dovoljne.” Simić želi da istera pravdu do kraja. S njegovim slučajem upoznati su i članovi Hrvatske akademije znanosti u Zagrebu. Čeka se njihova reakcija.