Polifonija u Knez Mihailovoj 35

U izbornim godinama za nove članove Srpske akademije nauka i umetnosti (svake tri godine) jesen je, kažu, najuzbudljivija. Sve do tada se, u priličnom spokojstvu, otaljava šta se mora, ona tzv. procedura, po Statutu Akademije. Konkurs u “Politici” u januaru, predlozi članova Akademije, ove godine do 11. maja, odeljenjska sita dva puta, majsko i junsko, prvo sa pedeset odsto plus jedan glas, drugo sa dvotrećinskom većinom za kandidata. Onda počinje ubeđivanje – u Srba najpouzdaniji metod za dobijanje glasova na Skupštini (ove godine 5. novembra). Iako će vam svaki pošteni akademik priznati da su lobiranja, političke i kumovske zaprške, medijska prašina, “trange–frange” i metode “ja tebi ti meni”, te poltronstvo, intelektualni klanovi pa i, što ne reći, nepotizam, sastavni deo izbora novih članova SANU, na kraju će zaključiti: “Svaki akademik je glava za sebe, i nikad se ovde ne zna, do poslednjeg glasačkog listića – ko će proći.” Ili, kako je to akademik Dejan Medaković rekao: “Mi nismo zastupnici unisonog monaškog pevanja, već polifonije koja se odražava ličnim angažovanjem i stavovima.” U poslednje vreme, međutim, stizale su kritike da sve glasnija polifonija dovodi u pitanje najznačajniju srpsku naučnu i kulturnu instituciju – kao celinu. Jer, ono što je svakako obeležilo oba mandata predsednika Akademije Nikole Hajdina (od 2003), jeste i kritičko pitanje uglavnom upućivano rukovodstvu: treba li najviša naučna ustanova da zauzme stav o nekim značajnim društveno-političkim pitanjima, ili ne treba? Odgovor je stigao u obliku saopštenja Predsedništva SANU kojim se osporava odredba Predloga statuta Vojvodine o osnivanju vojvođanske akademije. Ni više, ni manje. Dok je deo javnosti komentarisao da se “duh Memoranduma još uvek vija po hodnicima Knez Mihailove 35”, drugi deo javnosti je ubeđen da je ta reakcija pristigla “na jedvite jade”, samo zahvaljujući uticaju Odeljenja društvenih nauka kome “kičma još nije polomljena”. S druge strane, akademik Vasilije Krestić, sekretar Odeljenja istorijskih nauka i član Predsedništva SANU, kaže u razgovoru za NIN: “Iako naše rukovodstvo stalno naglašava da beži od politike, ipak se često povinuje dnevnoj politici. Ovaj slučaj oko Statuta Vojvodine nije dnevnopolitičko pitanje, nije ni stranačko političko pitanje, nego je to egzistencijalno pitanje nacije i očuvanja teritorijalnog integriteta ove zemlje. To je pitanje o kojem bi mogli da kažu svoje mišljenje pravnici i istoričari. Akademija se oglasila samo u vezi sa tačkom Predloga statuta koja se odnosi na osnivanje Vojvođanske akademije.” No, to je rasprava za neku drugu priliku, koja u ovom kontekstu ima značaj samo kao ilustracija za jednu izbornu karakteristiku u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Značajna je pojava, naime, da na Skupštini SANU ne prođu kandidati koji su imali snažnu podršku odgovarajućih odeljenja. I obrnuto. Da prođu oni koji nisu imali podršku odeljenja. Što se, kako kažu podržavaoci maksimalno demokratskog izbornog modela u SANU, pokazalo kao korisno u slučajevima kada se neko odeljenje “zabaksuzi” pa neće da podrži, iz najbizarnijih razloga, nespornu naučnu veličinu. Onda na scenu pored “univerziteta, fakulteta, visokih vojnih škola, naučnih organizacija, naučnih društava i udruženja i njima odgovarajućih organizacija umetnika, kao i stručnih društava” (po Statutu SANU), stupa institucija “tri člana Akademije”. Oni imaju pravo da predlože kandidata koji ne prolazi redovnu odeljenjsku proceduru nego ide direktno na skupštinu. Na isti način, kažu kritičari izbornog modela SANU, tako su primljeni i oni koji nimalo ne zaslužuju da se nađu u “hramu besmrtnika”, jer se ni među smrtnicima nisu baš pokazali, o čemu, kažu, govori i “beznačajnost projekata kojima se bave pod pokroviteljstvom SANU”. Kritičari ove pojave u SANU tvrde još da većina prirodnjaka sprečava ulazak značajnih humanista, pa je bez obzira na demokratski izborni mehanizam, “Akademija, uz pomoć vlasti, pretvorena u tehnobirokratsku instituciju”, kako za NIN reče iskusni poznavalac prilika u SANU. Akademik Zoran Kovačević, predsednik Ogranka SANU u Novom Sadu, na redovnoj skupštini 7. juna 2007. godine predstavio je taj problem ovako: “Ne možemo, na primer, ostaviti neke nauke, koje su danas najpropulzivnije, bez ijednog člana (kao što je slučaj sa molekularnom biologijom), ili stvoriti veliki disbalans između prirodnih i društvenih nauka. Mi u Ogranku od 23 člana imamo 17 članova iz prirodno-tehničkih nauka i svega sedam članova iz oblasti društvenih nauka i umetnosti, i to uglavnom iz oblasti književnosti, istorije i umetnosti. Takav disbalans je vrlo veliki.” A šta tek reći o pozivu akademika Dobrice Ćosića Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, još 2004. godine, da se konačno “otvore vrata SANU za film i pozorište koje treba statutarno uključiti u oblast umetnosti”? Drugi, ali ne i manje važan detalj koji spominju i kritičari i branioci srpske Akademije – dakle i oni koji veruju da SANU ne treba da se meša u društveno-političke prilike, i oni koji pak smatraju da se tako nešto od nje i očekuje i da je to dužnost, obaveza i pravo najviše naučne institucije u zemlji – jeste starosni sastav Srpske akademije nauka i umetnosti. Akademijom i van nje su godinama kružile priče o biološkom starenju njenih članova i otežanom kontaktu Akademije sa savremenim naučnim i kulturnim razvojem, što se, na neki način, nastavlja i danas. Svi su se u protekloj deceniji složili da bi se Akademija morala podmladiti, da bi trebalo da bude otvorenija prema stvaraocima između 45 i 55 godina života. Akademik Stevan Koički je 2007, u izveštaju o radu Akademije za 2006. godinu, predstavio starosnu strukturu SANU za 1975. godinu, pa 2003, 2006. i posle poslednjih izbora 2006. Najdepresivniji je podatak o starosnoj strukturi članova pred izbore 2003. godine u kojoj je više od polovine članova Akademije bilo u osmoj deceniji života (70 – 80) a samo troje u petoj deceniji, naspram 17 članova Akademije koji su u tom trenutku imali između 80 i 90 godina. Akademik Koički je ovaj podatak objasnio kao prvo, činjenicom da je od 1985. godine umesto dvogodišnjih, uvedena praksa trogodišnjih vremenskih intervala između dva ciklusa izbora, a da se pri tom birao uglavnom isti broj novih članova kao i u periodu dvogodišnjih intervala. Tako se broj novih članova, rekao je Koički, smanjivao svaki put skoro za trećinu. Spajanje sa Vojvođanskom akademijom 1991. godine, čime su priključena 34 nova člana, “pod utiskom povećanog ukupnog broja članstva iz čisto psiholoških razloga nastupila je serija mršavih izbornih rezultata, čime je ukupan broj članova zaista smanjen, ali selektivno ponovo na štetu prijema novih članova”. Međutim, već su izbori 2003. pa onda i izbori novih članova 2006. (vidite dijagram) značajno uticali na podmlađivanje SANU. Akademik Stevan Koički (1929–2007), srpski nuklearni fizičar, međutim, spomenuo je u svom izveštaju da je u poslednjih nekoliko decenija došlo do značajnog produženja ne samo ljudskog života nego i produženja faze vitalnog ljudskog razdoblja: “Korisna formula koja to ilustruje, glasi da sadašnja generacija ljudi od osamdeset godina života poseduje približno isti stepen psihofizičkih sposobnosti kao šezdesetogodišnjaci u vremenu od pre 50 godina. Razumljivo je da penzionisanje u 65. godini života odgovara ljudima izmučenim teškim fizičkim radom ili jednoličnošću industrijskog života, ali to nikako nije slučaj sa umnim radnicima.” Akademik Vasilije Krestić ovako komentariše kritike upućene Akademiji: “Što je više kritike SANU, bilo razložne, bilo neosnovane, od ljudi koji i ne znaju šta je SANU i šta bi trebalo da bude, toliko je više onih koji bi po svaku cenu želeli da budu kandidati i da budu članovi SANU.” U predizbornim nadmetanjima za SANU povremeno se pojavi kao kandidat i neko ko je dotad imao samo ružne reči za Akademiju, akademike i sve što ima i najmanje veze sa njima. Ima u Akademiji i živi primer, da je članom ove uvažene institucije postao neko ko se zaklinjao da ama baš nikad i ni po koju cenu ne bi postao srpski akademik. Zato, među onima koji ovih dana užurbano objavljuju svoje tekstove po časopisima, pojavljuju se u televizijskim i radio-emisijama i promovišu svoje knjige, potencijalne kandidate treba tražiti i među onima koji ne propuštaju priliku da kritikuju SANU. Gde ima dima... U prvom krugu predloga, nema tog akademika koji će zvanično spomenuti ijedno ime ili vam potvrditi ko je “u igri” za kandidata. Jer, spomene li jednog potencijalnog kandidata, ostalih stotinu će mu postati doživotni neprijatelji. Ipak, po hodnicima SANU se ovih dana spominju Miro Vuksanović, književnik, prof. dr Slobodan Remetić, dugogodišnji i bivši direktor Instituta za srpski jezik SANU, dr Mirjana Detelić iz Balkanološkog instituta SANU i prof. dr Slobodan Grubačić, filolog-germanista, dekan Filološkog fakulteta. Toliko o Odeljenju za jezik i književnost. Zanimljivo je, pri tom, da su se lingvisti pomalo urotili protiv književnika, pa je čak i predlog za prozaistu (Mira Vuksanovića) izgleda došao iz lingvističkog tabora. Upućeni kažu, na insistiranje Milke Ivić. Cinici bi kazali, zato što je Vuksanović, svojim delima, bliži lingvistima no piscima. Goran Petrović je, kako se priča, ponovo na odeljenju onemogućen da se kandiduje, a nije bolje prošao ni Radovan Beli Marković. Odavno se zna da osnovni problem Akademije nije ko jeste član, nego ko nije član najviše naučne institucije u zemlji. Upućeni tvrde da se ove godine spominju od istoričara, kao i ranijih godina, dr Slavenko Terzić (Istorijski institut SANU) i Radivoj Radić (Vizantološki institut SANU). Na izbornoj skupštini 2006. Dinko Davidov i Miloš Blagojević su izabrani za redovne članove, a od tri kandidata za nove dopisne članove izabrana su dva – Mirjana Živojinović i Dragoljub Živojinović. Istoričaru Radošu Qušiću, koji je u to vreme bio istaknuti predstavnik DSS-a (član Glavnog odbora DSS-a), izbor je izmakao za nekoliko glasova. Koliko će uticaja ove godine naprednjaci imati na skupštinu Akademije, budući da je Qušić sada u njihovom jatu, treba sačekati novembar pa videti. Do NIN-a su doprle i priče o potencijalnim kandidatima za ovogodišnje izbore i na Odeljenju medicinskih nauka. Spominju se prof. dr Petar Seferović (Institut za kardiovaskularne bolesti Kliničkog centra) ali i prof. dr Zorana Vasiljević, šef Kardiologije Urgentnog centra. Kažu, mogla bi da ih osujeti činjenica da bi bilo previše kardiologa na odeljenju. Možda najzanimljivije u vezi sa predstojećim izborima SANU su i priče, nažalost neproverljive o eventualnoj kandidaturi dr Radeta Hajdina, predsednika i suosnivača pre-duzeća Infrastructure Management Consultants Ltd u Cirihu, sina predsednika SANU – Nikole Hajdina.