I od Pančeva tužnije

Ponekad je dovoljna samo dobra ideja da bismo videli gde smo. Pokret Supernatural, koji ima za cilj da podigne ekološku svest ljudi u Srbiji, proteklog vikenda nam je plasirao upravo jednu takvu manifestaciju – organizovali su koncert na kome se ulaznica “plaćala” praznim plastičnim bocama i limenkama. Ko god da ih nije imao, mogao je da ih skupi po obližnjim parkovima, što je rezultiralo i jednim brzim čišćenjem i jednom kvalitetnom porukom organizatora o tome koji bi trebao da bude put đubreta da se ne bismo jednog jutra do guše probudili u njemu. Neki su poruku shvatili, neki i nisu. Te koji nisu mogli smo da vidimo samo nekoliko sati nakon što su svoje karta-đubre odložili tamo gde im je mesto, kada su poneti muzikom i dobrim provodom, počeli oko sebe da odbacuju novoispražnjene limenke. Brzom reakcijom organizatora đubre je nestajalo, ali ne i gorak utisak da je put do realizacije projekta koji je prošlog meseca plasiralo Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja “Očistimo Srbiju” mnogo duži nego što smo se nadali. Ništa novo. O tome gde smo možda najbolje govori poruka izvesnog Bate na Betinom sajtu koji je ovako prokomentarisao vest da bi sa našom svešću nešto trebalo da uradimo: “Eh, kad sam ugledao naslov – Počela akcija ‘Očistimo Srbiju’ – prosto sam se obradovao kao dete. A ono – ekologija”. Tačno tako – ekologija. Nećemo zabijati klince pod nokte onima koji nam se ne sviđaju, nećemo puštati crne trojke na političke neistomišljenike, već ćemo spasavati planetu za generaciju koja se još nije rodila. Po svemu sudeći u Srbiji se to smatra čistim gubitkom vremena, bar kada je većina građana u pitanju. Do takvih rezultata došao je i CeSID koji je tokom januara ove godine sproveo dve uporedne analize o mestu ekologije u životu građana Srbije. U jednoj je metodom ‘lice u lice’ anketirano 1.600 stanovnika na terenu, u drugoj se radilo dubinski, samo u urbanim sredinama (Beograd, Niš i Novi Sad) sa 120 porodica od kojih je bar jedan član domaćinstva imao fakultetsku diplomu, s tim da nijedan član nije imao manje od srednje škole. “Istraživanje je rađeno pre nego što je počela akcija Ministarstva sa idejom da se pomogne u upravljanju akcijom, tako što bismo otkrili šta građani znaju i na kom mestu njihovih prioriteta se ekologija nalazi”, kaže Marko Blagojević, programski direktor CeSID-a i dodaje: “Shvatili smo da je svest ljudi o životnoj sredini na jednom rudimentarnom nivou. Kada vidimo odžak iz kojeg kulja gust crni dim jasno nam je da to jeste zagađenje. Jasno nam je da automobili zagađuju sredinu i da to čini i komšija koji baci kesu sa đubretom kroz prozor. Ali, to su stvari na koje ljudi sami po sebi ne mogu da utiču ili mogu veoma teško. Ne mogu građani da zaustave fabriku ili saobraćaj, a teško mogu da izađu na kraj i sa komšijom. Posebno je interesantno to što svi upiru prstom u drugog, jer nisu svesni šta je to što sami mogu da urade da bi u meri u kojoj je moguće svako doprineo smanjenju zagađenja.” Ekologija je veoma nisko na listi prioriteta (za samo tri odsto ispitanika), jer su problemi koji muče građane u najvećoj meri vezani za trenutnu egzistenciju: kriminal, korupcija, nezaposlenost i standard (u rasponu od 22 do 25 odsto). Naravno, u načelu su zainteresovani (38 odsto veoma i 31 odsto osrednje), jer je teško biti nezainteresovan ili se bar kao takav izjasniti, ali je od njih samo 10 odsto spremno da svojim ličnim angažmanom da neki doprinos. Interesantno je, recimo, to što mnogi smatraju da je saobraćaj veliki zagađivač, ali to ne dovode u vezu sa sopstvenim korišćenjem automobila. Ako ga ne koriste, onda je to ili iz ekonomskih razloga ili kondicionih, ali baš niko nije odgovorio da čuva kvalitet vazduha koji je ocenjen kao veoma loš. Još interesantnije je to što građani Srbije čak i kada je ekologija u pitanju misle samo u “planetarnim” razmerama. Osim lošeg vazduha, na skali ekoloških tema koje su ispitanici najčešće navodili sledi problem globalnog zagrevanja i ozonskih rupa i pitanja povezana sa naglašenim emocijama i “velikim” ciljevima – opstanak ljudske vrste, planete, naših potomaka ili “budućih generacija”. Među temama za koje su ispitanici bili najviše zainteresovani nema nekih koje u medijima zavređuju znatan publicitet... Tako, na primer, niko od ispitanika nije rekao da se za ekologiju zainteresovao kroz probleme sa kojima se suočavaju građani Pančeva, a samo dva ispitanika su se setila protesta Pančevaca. O nekim drugim akcijama su znali još manje: mahom se sećaju da gorani i vojska pošumljavaju, a da jelke treba kupovati sa busenom. Tačno je da građane muči kvalitet vazduha, hrane, vode, deponije, industrijski otpad, pošumljenost i kvalitet parkova. Ali ih po svemu sudeći mnogo više muče finansijski problemi. Čak i onda kada rade nešto u cilju spasavanja planete, rade jer je tako jeftinije. “Radeći istraživanje shvatili smo da ljude možemo da motivišemo samo ako odmah mogu da osete neku korist za sebe. Sve kampanje bi trebalo da insistiraju na onome što svako može da uradi, što ne iziskuje nikakav napor kao što je, recimo, vađenje punjača za mobilni telefon iz struje, a što može da dovede do ekonomske koristi. Neka je ona samo dinar. Nema tu nikakvih altruističkih motiva”, kaže Blagojević. Ovakvim pokazateljima umnogome su doprineli i mediji, jer se njihovom analizom, došlo do poražavajućih rezultata. Praćeno je 23 medija (elektronskih i dnevne štampe) i utvrđeno je da je tokom 2007. ukupno objavljeno 4.371 napis o životnoj sredini, a najveći broj tekstova su bili ekološki incidenti, što znači da je pažnju privlačio samo negativan kontekst: ono što je spektakularno i skandalozno naspram onoga što je korisno. Još više poražava podatak da je tokom februara zabeleženo 237 objava iz oblasti ekologije, a 4.484 iz crne hronike, što znači da je tokom samo jednog meseca objavljeno više tekstova o tome ko je ubio taštu a ko nokautirao komšiju, nego što je tokom čitave godine objavljeno o ekologiji. Ali, kada je ovaj aspekt u pitanju stvari su krenule nabolje posle istraživanja i starta akcije “Očistimo Srbiju”. Primetno je da se sve akcije Ministarstva i ekoloških organizacija redovno prate u medijima, ali da su se pojavili i tekstovi edukativnog karaktera o životnoj sredini, kao i uputstva za građane koji žele da pomognu u akciji. Objavljeni su telefoni na koje mogu da se jave svi koji su primetili sumnjivi otpad ili bilo šta što narušava životnu sredinu. “Građani svakodnevno zovu telefonom i šalju mejlove Ministarstvu i zaista je odlično što to rade. Lično odgovaram na brojne pozive, a preko takvih dojava smo otkrili slučaj toksičnih burića firme ’Zvezda Helios’, kao i one na Obrenovačkom putu”, nedavno je izjavila pomoćnica ministra Qiljana Stanojević, uz napomenu da je akcija tek u povoju, ali da su dosadašnji rezultati dobar osnov za optimizam. Ipak, uz dobar osnov za optimizam bi moralo da se uključi još nešto – pojačana kaznena politika prema zagađivačima. Iz naše perspektive izgleda smešno što Švajcarci provode polovinu dana u razvrstavanju i pažljivom uklanjanju svog đubreta, nama je dozvoljeno da kesu frknemo sa šestog sprata. I ne samo to, dozvoljeno nam je da medicinski otpad, mrtve zamorčiće i garderobu pomešamo u istoj kanti za đubre, iako znamo da će njen sadržaj razvući po ulici bilo psi lutalice, bilo oni koji za sebe traže nešto korisno u kontejnerima. “Za bacanje đubreta u svetu postoji kazna, jer ljudi to doživljavaju kao maltretiranje i nije dovoljno samo da se apeluje na njihovu savest. Kazna se rangira po društvenoj opasnosti i što je opasnost veća, zaprećena je veća kazna. Mi ovde govorimo o društvenoj opasnosti broj jedan. Možda ona nije neposredna i posledice ne nastaju odmah nakon prekršaja kao što je to u slučaju pljačke, ali je izgledna”, kaže Blagojević. Problem je što građani Srbije još uvek nisu načisto sa tim šta je to tačno opasnost. Bez ikakvih problema su živeli svih ovih godina koje su rezultirale katastrofalnim podatkom da se 40 odsto otpada odlaže na 4.481 divljih deponija, a da samo 164, koje su registrovane, ne predstavljaju adekvatno rešenje. Oko činjenice da nemamo nijednu fabriku za uništavanje opasnog otpada već da ga transportujemo u druge države (pod uslovom da ga nađemo kada ga neko raseje širom Srbije) niko se nije preterano uzbuđivao. Ali, kada se pre samo nekoliko dana pojavila vest da je EU spremna da finansira postrojenje u vrednosti od 14,5 miliona evra za uništavanje takvog otpada koje bi bilo napravljeno po svim svetskim bezbednosnim standardima, građani Ćuprije su rekli jedno odlučno “ne”. Izabrana lokacija je Dobričevo, koje se nalazi u neposrednoj blizini ovog grada, a opozicioni odbornici ne vide u tom gestu ni dobro rešenje ni nova radna mesta, već samo otrov koji će izazvati rak i ostala strašna oboljenja. Da podsetimo, elektronski otpad, posebno monitori, spadaju u veoma opasan otpad ali se u zemljama Evropske unije reciklira 60 odsto, dok se u Japanu čak 90 procenata pretvara u novu sirovinu. I niko nije oboleo. A opet, ne možemo da krivimo ni građane Ćuprije – svih ovih godina nije nam nedostajala samo ekološka svest već i ekološka edukacija. Kada se kaže “opasni otpad” onda to zvuči opasno, a kada se kaže da je neko slomljeni toplomer sa živom bacio u kontejner zvuči sasvim normalno. Nije, i vreme je da stručnjaci naprave listu onoga što bi trebalo da nas plaši, ali i onoga što nam valja činiti. Oliver Dulić, ministar za zaštitu životne sredine Čišćenje i od gluposti “Do sada je kaznena politika bila stimulativna za nepoštovanje zakona” Iako su istraživanja o svesti građana o pitanju ekologije više nego depresivna, ministar Oliver Dulić se nada da će situacija biti bitno drugačija u decembru kada je planirano da CeSID uradi novu anketu. O načinima na koji njegovo ministarstvo ima nameru da u tako kratkom roku promeni svest građana govori za NIN. Nedavno ste izjavili da nismo ni nekulturna ni nečista nacija. Odakle vam taj optimizam posle istraživanja koje je sproveo CeSID? - On je baziran na vrednosnom modelu koji je u ovoj zemlji decenijama uspostavljan tokom stare Jugoslavije. Mi smo kao deca učeni da brinemo o okolini: prikupljali smo staru hartiju, baterije, elektronski otpad, učeni smo na koji način se tretira staklo... Tek su devedesete dovele do toga da mi decu više ne učimo tim vrednostima i prouzrokovale da i mi kao građani promenimo način ponašanja prema svom okruženju. Pitanje životne sredine smo ostavili za neka srećnija vremena, a u međuvremenu smo je intenzivno prljali. Ja se pozivam na to da smo nekada bili mnogo čistiji, organizovaniji i da je to moguće vratiti. Da li ste primetili da su mnogi posle najave akcije “Očistimo Srbiju” doživeli razočaranje kada su shvatili da nije u pitanju lustracija ili neki politički pogrom već ekologija? - Akcija je primarno ekološka i podrazumeva fizičko čišćenje hiljada zaprljanih mesta u Srbiji: ne samo divljih deponija jer je to posao velikih komunalnih sistema, već lokacija duž reka, mesta na koja ljudi idu na izlete, pa i čišćenja svojih stanova. Ali u nekom širem smislu akcija “Očistimo Srbiju” podrazumeva i čišćenje od neznanja, gluposti, primitivizma, bahatosti, nekulture, pa u nekom trenutku i agresivnosti. Dakle, sve ono što je obeležavalo te loše godine kroz koje smo prošli. Možda će jednoga dana to čišćenje biti preneseno i na druga ministarstva, pa će podrazumevati čišćenje i od kriminala, korupcije i svih pojava koje su dovele zemlju u situaciju u kojoj je danas. Da bi do toga došlo akcija mora da uspe sada, jer na ovom nivou između nas ne mogu da postoje političke podele: zaštita životne sredine je nešto čemu niko nema razloga da se protivi. Sada ste taksativno naveli red poteza koji bi bio normalan za generalni oporavak nacije. Ipak, zar nemate utisak da je narod skloniji tome da malo preskače poteze i da više brine o onome što je danas nego o nečemu što bi moglo da uništi civilizaciju sutra? - Upravo pričamo o konceptu koji pre svega podrazumeva edukativni karakter. Mi možemo da potrošimo milijarde i da fizički čistimo Srbiju decenijama, ali nikada nećemo moći da je očistimo onoliko koliko građani mogu da je zaprljaju ukoliko ne vode računa. Naša ideja je promena modela ponašanja ljudi i promena u načinu na koji vaspitavamo decu. Zato ćemo imati čitav niz javnih manifestacija koje će pokazati kako moramo da se ponašamo. A to podrazumeva i povećanje kaznene politike. Moramo imati i pozitivne i negativne primere koje će nas uterati u red. Nadam se da ćemo u škole uspeti da uvedemo predmet koji će izučavati pitanje životne sredine i održivog razvoja. To znači da bi trebalo da stanemo u red onih zemalja koje su već davno prepoznale da je sudbina čovečanstva i planete u rukama odgovornih ljudi i da način na koji pravimo modele konzumiranja i proizvodnje iscrpljuje resurse. Namere ministarstva su da otvori nove izvore energije, da uspostavi red u načine na koje postupamo sa hemikalijama ili na koje čuvamo vodu. Sve ćemo to obrađivati mesec po mesec i zato mislim da je ova akcija i sveobuhvatna i da predstavlja prekretnicu u načinu na koji ljudi treba da vrednuju svoj život i svoje obaveze. Da bismo se pridružili EU potrebno je da donesemo niz zakona, od kojih je oko 30 odsto vezano za ekologiju. Koliko smo toga kao narod svesni, a koliko je svesna naša politička elita? - Mislim da smo uradili jedan veliki iskorak u zakonodavstvu jer smo predložili zakone koji su osnov za ono što nas čeka i koji će utvrditi pravila igre po kojima ljudi treba da se ponašaju. Oni će podrazumevati jednu kompilaciju stroge kontrole i veoma strogih standarda na koje se nismo navikli ni mi kao građani ni naša privreda. S druge strane, dolaze stimulativne mere koje proizlaze iz pridruživanja, a koje podrazumevaju direktno finansiranje što države, što evropskih fondova za implementaciju čistijih tehnologija. Konkretno, mi ćemo postrožiti kriterijume za upravljanje opasnim otpadima, insistiraćemo na modelu ponašanja koji će fabrike morati da imaju da se opasni otpadi ne bi našli u životnoj sredini, a s druge strane EU će dati sredstva da se u Srbiji otvore pogoni u kojima će se ti otpadi tretirati na jedan ekološki potpuno čist način. I kroz akciju “Očistimo Srbiju” i kroz zakonodavnu aktivnost mi ćemo sprovoditi postupak evropskih integracija. One, uostalom, podrazumevaju da mi svakog dana pričamo šta uraditi sa plastičnom flašom, na koji način da štedimo vodu, struju... Najavili ste promenu kaznene politike. Na koji način mislite da će ljudi reagovati na kazne za nešto što ne izaziva trenutnu posledicu, već ćemo je videti možda tek za 20-30 godina? - Kaznena politika neće biti usmerena samo ka velikim zagađivačima već i prema svakom čoveku koji prlja životnu sredinu. Kada bi danas neko nasred Terazija istresao kamion sa šutom, po postojećem zakonu bi platio kaznu od 500 dinara, a ako bi ga odvezao na deponuju samo bi za njeno korišćenje platio 4.000 do 5.000 dinara. Da ne pominjem troškove transporta. To znači da je kaznena politika do sada bila stimulativna za nepoštovanje zakona. To se može promeniti, ali ono što nam predstavlja problem je – ko će vršiti kontrolu. Mi imamo komunalne inspekcije na nivou opština, ali njih nema onoliko koliko ima zagađivača. Zbog toga smo uputili apel građanima da sami budu inspektori, jer se radi o njihovoj životnoj sredini. Svaka opština ima telefon na koji građani mogu da prijave svakog zagađivača, policija i inspekcija će se uključiti u to. Primećuje li se promena u ponašanju građana od početka akcije? Kada se povećao inspekcijski nadzor i kada su veliki zagađivači shvatili da se ovo ministarstvo ne šali, u toku noći su svoj opasni otpad ostavili pored puteva, jer su želeli da nam onemoguće da utvrdimo izvor zagađivača. Od tog trenutka se povećao broj poziva građana koji su nam prijavljivali da se u blizini njihovih kuća nalazi burad sa nepoznatim hemikalijama. U ovom trenutku imamo problem zbrinjavanja tog otpada, ali ćemo ga rešiti tako što ćemo naći privremeno skladište dok ne obezbedimo stalno. I ući ćemo u trag svakom od njih jer se tačno zna ko sprovodi koje proizvodne procese. Ključna stvar je saradnja građana i ekološke inspekcije. Koliko će se ekonomska kriza odraziti na planove? Mi smo ljudi sa mnogo optimizma. Nedostatak novca će nas možda usporiti ali ne i osujetiti. Akcija će biti sprovođena i ove i sledeće godine, ali nam nije žao da potrošimo i poslednji dinar iz ministarstva da bismo napravili nešto što će biti temelj nove ekološke politike.