Ustav nije dugme

Kada je Srbija postala država republikanskog uređenja u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji, čiju je državotvornost tvorilo pet bratskih naroda, simbolično prikazanih buktinjom sa pet plamenova u federativnom grbu, ubrzo je dobila i svoj novi socijalistički Ustav. Prema tom Ustavu iz četrdeset i šeste, nova savezna vlast poklonila je Srbiji nešto što je drugim republikama uskratila – Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu Oblast Kosovo i Metohiju. Koje su suštinske razlike između pokrajine i oblasti to niko ni danas ne zna, a jezički bi to bilo nije šija nego vrat. Nekim kasnijim ustavom i oblast će promeniti ime u pokrajina, tako da je ta dilema nestala. Ali, nastala je nova dilema kad su albanski separatisti krenuli sa parolom – Kosovo republika. Kakvog značaja sve ovo ima za današnjicu, da bismo u vreme ekonomske krize o tome pisali? Svaka vlast, pa i ova naša, ne voli da se u vreme ekonomske krize piše previše i o samoj krizi, a kamoli o nečemu što je istorija. Dok traje kriza, tišina! Ne misle svi tako. Zašto da ne cveta stotinu cvetova? Nama se baš čini da je važno pomenuti prvi Ustav Republike Srbije, jer će zbog njega Srbija krvavo platiti jednu zabludu, a to je odluka da se država razbije (prećutno) na tri dela. Mi i danas kažemo da je Vojvodina u sastavu države Srbije. Ona je autonomna, gotovo u svemu, osim što se ne zove država, nego pokrajina. Ovaj mali izlet u istoriju poslužio nam je da upozorimo ljude koji odlučuju o sudbini Srbije, da je ustav jedne države nešto vrlo važno, da je važniji i od kume i od kuma, a kaže se u narodu da kum nije dugme. A kada je 1974. godine usvojen Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koji je pokrajinama dao sve odlike državnosti i, mada to nigde nije izričito pisalo, i jedni i drugi autonomaši govorili su da su pokrajine konstitutivni delovi federacije. Tako smo od pet naroda, preko šest republika (buktinji je dodat još jedan plamen), dogurali do osam konstitutivnih jedinica. Znamo kako se to završilo. Nedavno je predsednik Republike Srbije Boris Tadić, u svom intervjuu Večernjim novostima (koje izlaze ujutru), dao zanimljiv intervju, iz kojeg se može naslutiti da je, konačno, posle devet godina pada komunizma u Srbiji, vlast na putu ka demokratiji i građanskom društvu shvatila da mnoge naše muke proističu iz ne baš savršenog Ustava, zakona o političkim strankama i izbornih zakona. Nije bitno, ko sluša novinare, ali mi smo o svemu ovome krajem prošle godine uveliko pisali. Imamo danas 575 registrovanih stranaka! Zar je trebalo da prođe devet godina pa da se Boris Tadić prošle nedelje oglasi i kaže da se zakon o registraciji stranaka mora menjati? Doduše, sve je to pokrenuo Milan Marković, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, predlog zakona već je u skupštinskoj proceduri i to je to. Kad vidiš da nešto ne ide, menjaj, ne čekaj limun. A kad krojiš nešto novo, tri puta meri a jednom seci! Čemu služi istorija? Zar baš ništa iz nje ne možemo da naučimo? Zar za devet godina, pored toliko učenih pravnika, akademika, nije mogao biti donet pravi ustav, koji bi mogao da se meri po svojoj valjanosti sa Sretenjskim ustavom Dimitrija Davidovića, ili pismenošću Vidovdanskog ustava Slobodana Jovanovića, čiju je jezičku redakciju uradio najpoznatiji srpski lingvista Aleksandar Belić. Nama danas Ustav i zakone pišu državni činovnici, pravnici uskog obrazovanja, koje logici, filozofiji i filozofiji prava niko nije učio. Naši pravnici više liče na paragrafe, nego na intelektualna stvorenja. A o jeziku tih njihovih pravnih akata ne vredi govoriti. Predsednik Tadić najavio je nešto što bi Srbiju trebalo da dovede u politički red. Najavio je regionalizaciju i decentralizaciju Srbije. Zašto bi samo Vojvodina bila region sa posebnim pravima – rekao je Tadić. Normalno. Nije Vojvodina Bavarska, koja je pre ujedinjenja, pod Bizmarkom, u Nemačkoj Carevini bila kraljevina, pa danas ima nešto drugačiji položaj u Saveznoj Republici nego druge države. Ovo što ona danas jeste nije ništa drugo nego ono što joj je Broz dao posle rata, na štetu Srbije. Ako se krene na neke izmene Ustava, onda se to mora uraditi bez greške. Apsurdno je da još važi Zakon o političkim strankama, koji je donet pre dvadesetak godina. Danas stranku može da osnuje jedan čovek, dovoljno je samo da podnese zahtev sa sto neoverenih potpisa (koje može sam da ispisuje što levom što desnom rukom), jer nijedan zakon ne traži bilo kakvu proveru. Nadležno ministarstvo upisaće ga u registar. Novi zakon to će drukčije regulisati. Predlog je da se za osnivanje stranke mora prikupiti pet hiljada overenih potpisa, a već su stigli amandmani da se ta cifra preinači na deset hiljada potpisa. Po svemu sudeći, biće ipak deset hiljada, jer raspoloženje onih koji odlučuju vodi ka tome. Nacionalne manjine moraće da skupe, prema predlogu, pet stotina potpisa, verovatnije će to biti hiljadu, i onda će se ova smešna cifra od gotovo šest stotina stranaka drastično smanjiti. Šest stotina stranaka, a realno postoje i nešto rade ne više od desetak njih. Ipak, za državu Srbiju od same regionalizacije, koja prvenstveno ima privredni karakter, a može imati i politički ako bi regioni ličili na današnje pokrajine (ali valjda niko o tome tako ne razmišlja), najvažnija je decentralizacija, koju ni današnji Ustav ne sprečava. Srbija je danas najcentralističkija zemlja u Evropi, a opštine (niko ih više i ne zove tako nego nakaradno – lokalna samouprava), nemaju nikakav značaj. One su pravi crkveni miševi koji zavise od države. Toga u Evropi nema. Toga nije bilo ni u Kneževini Srbiji. I u tim starim ustavima piše da opštine imaju svoje imovine. Piše slično i u važećem Ustavu Srbije, ali onda je dodato da će se to regulisati posebnim zakonom. I to je bilo jedno – trt! Dve i po godine posle donošenja Ustava, tog zakona nema. To mora jasno da piše u Ustavu, ovaj najviši pravni akt ima da kaže šta je opštinsko a šta državno, ali on samo kaže šta je državno i pokrajinsko. To se mora menjati. Čitalac možda ne zna, ali čak i zgrade opština po Srbiji – neke je zidala srpska kraljevina a neke i Franc Jozef – vlasništvo su države Srbije. U vreme Broza opštine su imale svoje imovine, poreze i prireze. Danas nemaju. O čemu mi pričamo? O Evropi?