O demokratiji

Rezultati poslednjih izbora za parlament Srbije toliko su uznemirili one koji se ravnaju samo prema vlastitim željama i interesima da ne mogu da se pomire sa političkom realnošću.  Da bi potisnuli po njih neugodnu realnost oni su započeli govor o “demokratskim snagama i pripadnicima starog režima”. Besmislica, nema šta! Ako ima demokratskih blokova, onda ima i antidemokratskih. Oni prvi se samoimenuju. Ko su ovi drugi? Nema ih, jer ukoliko političke stranke poštuju demokratska pravila igre, one su demokratske.  Što se tiče pripadnika starog režima, treba reći da se ta pripadnost odnosi na sve učesnike poslednjih izbora. Svi su bili u zakonodavnoj, a bili su duže ili kraće vreme i u izvršnoj vlasti.

Ova tema, koja je trebalo da gurne pod tepih izborne rezultate izgleda da nije dovoljna, pa se posegnulo za drugim. Jedna posebno bode oči. Neko je ubacio u javni govor temu poređenja Srbije 2004. sa Vajmarskom republikom 1919. godine. (Na jednoj televiziji se to imenovalo kao “edukativni deo emisije”) i događa se da ozbiljni ljudi prihvataju razgovor o toj temi. Jedan politički apsurd se ozbiljno razmatra!

Tako i Aleksa Đilas osporava valjanost te teze, ali ne osporava predrasude o radikalima. On smatra da su u kampanji radikali pokazali privrženost demokratiji, pravima manjina, antimilitarističke stavove ali, ipak, oni su “pseudodemokrati, nacionalno netolerantni, skloni nasilničkom ponašanju”. Tu stvar logički i iskustveno nije jasna. Ili si demokrata ili pseudodemokrata. Ako stranka govori o pomenutim vrednostima onda: a) ili laže, b) ili ne laže. Da bi bio uverljiv, Aleksa Đilas bi morao da navede iskustvene dokaze za svoju tvrdnju. Karakteristična je njegova rečenica - da bi neko bio uz rame Hitleru, potrebno je da “učini neuporedivo više zla” od vođe Trećeg rajha. Neozbiljna i neukusna, iskonstruisana komparacija kao što je i ona o Vajmaru u Srbiji.

Demokratija u kojoj se ovakve uvrede za razum uzimaju ozbiljno u javnoj raspravi, očigledno nije spremna da prihvati demokratiju sa svim njenim posledicama. Jedna manjina uporno hoće da političku stvarnost u Srbiji prilagodi svojim željama. Hoće demokratiju ali ne i njene rezultate. Ta grupa je u medijima ali i među intelektualcima. Aleksa Đilas osporava jedan čudovišan konstrukt, a samo se ovlaš kritički osvrće na političko ponašanje Zapada prema Srbiji. A to je prava tema srpske demokratije danas. To da iz centra današnjeg sveta stiže poruka da radikali ne mogu u vladu. Jedan pisac bi rekao “demokratija bez naroda”.

Zoran Avramović,
Beograd