Sedamsto metara moći

Ne sumnjam da ove službe rade po zakonu, ali će svima biti lakše kada se ustanovi generalni inspektor, jer tada više niko neće moći da ih paušalno optužuje”, obrazložio je u jednom intervjuu Dragan Šutanovac, srpski ministar odbrane, zašto se zalaže za uvođenje novog stepena kontrole nad vojnim tajnim službama – generalnog inspektora. No, kako se ministar vojni ovih dana nalazi u neobičnoj poziciji – s jedne strane ga tajni izvori informacija bespoštedno napadaju da skriva dokaze i odgovorne za bombardovanje RTS-a, a s druge, sam ministar izjavljuje da nema prave kontrole nad vojnim tajnim službama – mnogi su u ovoj zemlji shvatili da je pozadina svega zapravo bitka za vojsku koja se, očito, smenom Zdravka Ponoša nije završila. Ovoga puta, kote za osvajanje su Vojno bezbednosna i Vojno obaveštajna agencija, tj. VBA i VOA. Dakle, to što se priprema uvođenje ustanove generalnog inspektora vojnih tajnih službi nema veze sa Ratkom Mladićem u čije su hvatanje uključene BIA i VBA, ali ne i VOA. Nema veze ni sa navodnim sukobom VBA i BIA (naprotiv, u ovim službama ističu da se tek sada dobro sarađuje, zahvaljujući, doduše, Birou za koordinaciju njihovog rada). Ali ima sa uspostavljanjem novog mehanizma kontrole ne samo nad službama nego nad celim resorom odbrane. Izvori NIN-a iz službi bezbednosti i vrha DS-a kažu da je idejni tvorac ovakvog rešenja lično ministar Šutanovac. Ustanova generalnog inspektora predviđena je novim nacrtom zakona o uređenju vojnih službi bezbednosti, koji je već završen i iz nepoznatih razloga čeka da uđe u skupštinsku proceduru. Novi propis o vojnim tajnim službama posledica je Zakona o osnovama uređenja tajnih službi Srbije, usvojenog u decembru 2007. godine. Ideja o generalnom inspektoru nije originalna – u mnogim ministarstvima odbrane u svetu postoje generalni inspektorati, odbori ili komesarijati za kontrolu službi, jer su službe veoma podložne prekomernom jačanju, zloupotrebama iz vlastitih redova, ali i stranim uticajima. Iako zloupotreba službi u unutrašnjim političkim sukobima nije strana nijednoj državi ili političkom sistemu, ova praksa je poslednjih godina uglavnom specijalnost tranzicionih zemalja. Koliko su lauferi i tajne arhive iz kojih oni crpu svoja znanja i moći dragoceni saradnici odavno je poznato ne samo radikalima već svim uticajnim akterima srpske političke scene. Imati fotografiju nekog aktuelnog političara sa, na primer, Stankom Subotićem, pravo je blago za buduća “ulaganja”. S druge strane, činjenica je da je ministar odbrane samo jedna od instanci koje nadziru vojni obaveštajno bezbednosni sektor. Tu su i parlament, predsednik države, Savet za nacionalnu bezbednost, Biro za koordinaciju rada službi... Ministar ne može odlučiti ni o primeni “mera” – tu se pita sud. Iako neki sud ne smatraju valjanom kontrolom, izvori NIN-a tvrde da su sudovi nekoliko puta odbijali zahteve službi za prisluškivanjem. Kako saznajemo, bilo je volje da se ministru odbrane tu daju veća ovlašćenja, ali za sada nema ništa od toga. Takođe, obe vojne agencije su samostalni organi pri Ministarstvu odbrane. Što znači da ne samo da same izveštavaju sve ove instance, već mogu i da ih pitaju bilo šta i da samostalno komuniciraju sa parlamentom ili kabinetom predsednika bez prethodnog odobrenja ministra. Štaviše, ukoliko se novim zakonom obe vojne službe konačno definišu kao organi uprave unutar Ministarstva odbrane, onda će na odluku o kandidatima za njihove direktore uticati vlada, predsednik države, ministar... Ovo nije slučajno ovako uređeno: ministri su prolazni i na njihove odluke utiču ne samo državni, već i stranački i lični interesi. Zato je bolje imati više elemenata kontrole. Ipak, kako saznaje NIN, ono što bi ministru vojnom moglo smetati, jeste uticaj koji Predsedništvo može imati na vojne tajne službe. Taj uticaj ne ide samo preko mogućnosti da VBA i VOA direktno razgovaraju sa Predsedništvom, već i preko Saveta za nacionalnu bezbednost i Biroa za koordinaciju rada službi čiji je prvi čovek, Miodrag Rakić, na to mesto došao – iz Predsedništva. Mnogo je onih šrafova u mehanizmu domaće političke elite koji veruju da su optužbe protiv ministra vojnog da krije dokaze protiv državnog, kao i vrha RTS, koji pokazuju da su znali da će državna televizija biti gađana 1999. godine, stigli upravo iz Predsedništva. Samo još nikako da odgonetnu zašto bi Šutanovac bilo koga iz ondašnjeg vrha štitio? Ostaje, međutim, nejasno koliko će generalni inspektor zaista kontrolisati službe? Bezbednjaci ističu da je nemoguće da je to posao za ceo tim, a da jedan čovek zadužen za to znači lakšu mogućnost zloupotrebe. Stručnjaci napominju da u većini zemalja, ovlašćenja generalnih inspektora ne idu dalje od provere zakonitosti nečijeg rada. Ovo su glavni razlozi zašto neki krugovi u pomenutim službama zaziru od uvođenja ove ustanove. U svakom slučaju, ova ideja je ušla u nacrt zakona, koji čeka na sud javnosti, vlade, Skupštine. Za to vreme, glasači u Srbiji se lagano pripremaju za novu bitku za vojsku. Bitku, koja će se ovoga puta, verovatno, voditi u onih sedam stotina metara koliko treba preći između Predsedništva na Andrićevom vencu, kamene zgrade u Kneza Miloša gde su sedišta službi, i Ministarstva odbrane u Birčaninovoj ulici.