Mirna luka za odmetnike

Taksin Šinavatra, nekadašnji premijer Tajlanda osuđen zbog korupcije i lice sa poternice Interpola, u stvari je Crnogorac, i kako se ispostavilo, po svetu putuje uz pomoć crnogorskog pasoša. A u doskorašnjoj bratskoj nam republici javnost se pita odakle li je ta časna familija Šinavatra. Da li su, kako se na prvi mah pretpostavilo, negde sa primorja – iz Grblja, od Paštrovića možda ili su iz brda Vasojevićkih. Ono malo Crnogoraca koji ne glasaju za vladajući DPS, sigurno će reći da su im metodi vladavine koruptivnog premijera Šinavatre izuzetno poznati, te da mora biti da je negde iz okoline Nikšića, i da vodi korijene od Cuca, baš kao Milo Đukanović, višedecenijski premijer ove male balkansko-mediteranske državice. Šinavatra je, inače, tajlandski tajkun koji je postao premijer, ali je posle masovnih demonstracija 2006. godine napustio zemlju i uputio se u Englesku gde je nakratko bio i vlasnik fudbalskog kluba Mančester siti. Pošto je u međuvremenu u svojoj otadžbini osuđen na dve godine zatvora jer je omogućio svojoj supruzi da za male pare kupi zemljište u elitnom delu Bangkoka, Velika Britanija mu je uskratila gostoprimstvo. Vrhovni sud Tajlanda je ukinuo putne isprave Šinavatri, a njemu se od tada gubi trag, mada se sumnjalo da najviše vremena provodi u Dubaiju. Što se i potvrdilo kada je zabeleženo da je kao Crnogorac putovao iz Ujedinjenih Arapskih Emirata u Liberiju sa CG-pasošem broj I38kd3695. Šinavatra na tlo Crne Gore nikad nije kročio, što i crnogorski MUP kategorično tvrdi. Oni, međutim, nisu mogli da demantuju da poseduje crnogorski pasoš. Naprotiv, potvrđeno je da postoji biometrijski pasoš sa pomenutim brojem, ali to je sve što će MUP Crne Gore reći, pošto bi svaka druga informacija bila kršenje zakona o zaštiti podataka ličnosti. A Šinavatra, valjda, kao crnogorski državljanin mora biti zaštićen od “svoje” države. Jedino nije jasno kako je odbegli premijer, za kojim je i Interpol raspisao poternicu, mogao regularno da dobije dokumenta Crne Gore, ako nikad nije bio u Crnoj Gori, što je posebno sumnjivo imajući u vidu da se Crna Gora mesecima hvali svojim restriktivnim zakonom o državljanstvu zbog kog više desetina hiljada Crnogoraca koji studiraju ili rade u Srbiji, moraju da se odreknu srpskog državljanstva ukoliko bi želeli i pasoš matične države. Duhovito bi moglo da se objasni da Šinavatra nije morao da se odriče matičnog pasoša, pošto je to Tajland uradio u njegovo ime, ali istina je da on poseduje još nekoliko pasoša različitih država, koje se najčešće pežorativno nazivaju banana-državama. Prema nekim nezvaničnim informacijama koje dolaze iz Crne Gore, Šinavatrin pasoš je deo biznis-paketa koji uključuje budvansko ostrvo Sveti Nikola, poznatije kao Havaji. Prema zvaničnim informacijama, ostrvo je nedavno nepoznati kupac kupio od Prve banke iz Podgorice, a sumnja se da možda baš iza nepoznatog kapitala stoji novi državljanin Crne Gore. Nije, inače, nepoznat slučaj da se “papiri” Crne Gore dobijaju u sklopu poslovnih dogovora. U Podgorici se priča i o izvesnom Bendžaminu Vongu, iz Hongkonga, koji se još devedesetih predstavljao kao vlasnik velikog svetskog lanca robnih kuća. U Podgorici je dogovorio kupovinu bivše zgrade robne kuće “Titeks”, a kako navode pojedini mediji to je čak i proslavio sa predstavnicima Vlade. U tom dilu je dobio i ličnu kartu i pasoš kao stanovnik podgoričkog sela Tološ, da bi zatim jednostavno nestao. Još jednom se, dakle, pokazalo da ta restriktivna politika crnogorskih vlasti po pitanju sticanja državljanstva gubi oštrinu kada su u pitanju razni begunci od zakona i odmetnici od vlasti. Crna Gora je oduvek bila najsigurnije utočište za one koji iz nekog razloga beže – bilo od suda, bilo od režima. Poznato je da su za vreme SPS-JUL vladavine u Srbiji mnogi protivnici režima nalazili utočište u Crnoj Gori, pre svih opozicioni lideri Zoran Đinđić i Vuk Drašković. Ali i pripadnici režima koji bi se zamerili bračnom paru Milošević, kao što su bili julovski lider Nenad Đorđević, ili jedno vreme i socijalista Milorad Vučelić. Međutim, mnogo češće od političkih azilanata utočište u Crnoj Gori su pronalazili i još uvek pronalaze odmetnici od zakona. Što se tiče pomenutog ostrva Sveti Nikola, donedavno je bilo u vlasništvu srpskog biznismena Stanka Subotića Caneta, koji se pred srpskim sudovima tereti za šverc cigareta. Subotić je “Havaje” na ime kredita od 30 miliona evra stavio pod hipoteku pomenute Prve banke iz Podgorice. Kada je stigao na poternicu, nije se više pojavljivao u crnogorskoj javnosti, ali se, prema navodima mnogih stranih medija, nalazi u Crnoj Gori. Treba li napomenuti da je šverc cigareta za koji srpski sudovi i Interpol jure Subotića, deo mreže zbog koje su do prošle nedelje italijanski tužioci godinama teretili premijera Crne Gore Mila Đukanovića. A krug saradnje Subotića i crnogorskih vlasti se zatvara kada se zna da je u Prvoj banci najznačajniji akcionar Aco Đukanović, brat crnogorskog premijera. Ko je i kako sve dobijao crnogorske dokumente pokazuje otkriće nakon ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića; suviše lako se prešlo preko otkrića da su pripadnici “zemunskog klana” optuženi za organizaciju atentata, između ostalog posedovali i zvanična dokumenta Crne Gore, lične karte, pasoše, pa čak i oružne listove. Dušan Spasojević Šiptar, recimo, u junu 1997. godine postao je stanovnik Podgorice sa adresom u ulici Hotska 41, u naselju Stari aerodrom u Podgorici. Qubiša Buha Čume, sadašnji svedok saradnik, takođe je postao Podgoričanin, dok je Mile Luković Kum imao prebivalište u opštini Mojkovac. Ovo pitanje je u jednom trenutku dospelo i u crnogorski parlament, kada je od premijera Đukanovića zatraženo da objasni otkud kriminalcima zvanični dokumenti Crne Gore, što je za njega posebno nezgodno pitanje imajući u vidu prijateljstvo između njega i pokojnog premijera Đinđića, koje je Đukanović stalno isticao. Odgovor na ovo pitanje nikad nije stigao, a Pokret za promene Nebojše Medojevića optužio je režim da je duži period angažovao pripadnike “zemunskog klana” za neke “prljave poslove”, a zauzvrat im je obezbeđivao stalno prebivalište i snabdevao ih crnogorskim identifikacionim dokumentima. Naravno, nije tajna da su pripadnici “zemunskog klana” devedesetih godina imali razne koristi i od srpske države, ali je, za razliku od srpske vlasti, crnogorska vlast od te 1997. godine do danas održala kontinuitet. Isto tako, svojevremeno je nakon ubistva kontroverznog biznismena Milana Rajkovića Milančeta, 2002. godine u Beogradu, policija kod njega pronašla legitimaciju SDB Crne Gore. Slučaj donedavnog predsednika fudbalskog saveza Srbije Zvezdana Terzića možda i najbolje pokazuje kako se Crna Gora i posle osvajanja nezavisnosti brendirala kao izuzetna destinacija gde je pravo na slobodu zagarantovano, pa čak i ako je protiv nekog podignuta međunarodna poternica. Neposredno pre podizanja optužice zbog pronevera dok je bio na čelu OFK Beograda, Terzić je navodno otišao u Ameriku, što je na kraju objasnio lečenjem. Već tada su njegovi protivnici u Savezu govorili da će mu otići u posetu i odneti pomorandže, ali u Budvu. Iako nikad nije potvrđeno da Terzić boravi u Crnoj Gori, ko je letovao u Budvi mogao je u razgovoru sa meštanima bez problema da sazna i koja je od jahti koja se vidi sa plaže na Svetom Stefanu baš njegova, te da “američki bolesnik” često šeta, uglavnom noseći kačket i naočare za sunce i da vozi džip na “nikšićke table”. Nedavno su mediji objavili da je Terzić uhapšen za vreme prijateljske utakmice Morgena i OFK Beograda na terenima iza plaže Jaz. Istaknuto je da je hapšenje videlo i mnogo svedoka koji su prepoznali bivšeg predsednika FSS, ali je policija Crne Gore kategorički odbijala mogućnost da je pomenuta osoba uhapšena u Budvi, što je direktor Uprave policije Crne Gore Veljović istakao “pod punom odgovornošću”. Usledilo je objašnjenje da je uhapšena osoba koja neverovatno liči na Zvezdana Terzića. U Centru bezbjednosti u Budvi rekli su: “Tek smo u zgradi policije ustanovili da nije reč o Terziću već o Nikšićaninu Veselinu Janjuševiću koji nam je uredno pokazao svoju ličnu kartu”!? Istina je da u selu Ozrinići, u blizini Nikšića živi veliki broj porodica sa prezimenom Janjušević, i da u Nikšiću zaista postoje dve osobe sa tim prezimenom koje se zovu Veselin. Nijedan likom ne podseća na bivšeg predsednika FSS, niti je privođen u policiju. Nešto pre Zvezdana Terzića na meti srpskih tužilaca našao se i biznismen i predsednički kandidat Bogoljub Karić. Sumnja se da dobar deo vremena u izgnanstvu Bogoljub provodi u Crnoj Gori. Osim što je za svakog ko beži od zakona Crna Gora očigledno najbolja destinacija, Karića za Crnu Goru veže i to što poseduje porodičnu kuću u Tivtu. U jednom trenutku pojavila se vest da će Karić u Crnoj Gori osnovati televiziju pod nazivom Boka. Dvosmisleni naziv trebao je da obeleži “nevestu Jadrana”, ali i početna slova imena i prezimena ovog biznismena. U javnost je procurelo da je u jednom trenutku Karić viđen u ekskluzivnom hotelu “Splendid” u Bečićima. Nevolja za crnogorsku vlast je bila što je u to vreme u “Splendidu” boravila i Kristina Galjak, portparol visokog predstavnika Evropske unije Havijera Solane. Navodno, kako bi sprečili njen susret sa Karićem, Svetozar Marović je za Solaninu pi-arku “izmišljao” izlete po Crnoj Gori kako bi što manje vremena bila u hotelu. Diskreciono pravo ministra unutrašnjih poslova Crne Gore Jusufa Kalomperovića da prihvati na listu državljana određene ličnosti koje bi služile promociji Crne Gore, iskoristio je i Dragan DŽajić, koji je pod istragom zbog pronevera u “Zvezdi”, Crnogorski pasoš ima tu vrednost što sa njim nije potrebna viza za Rusiju. A zanimljivo je da u svim izveštajima stranih medija kada se pominju lokacije na kojima se kriju naši begunci sa Interpolove liste, u kombinaciji sa Crnom Gorom najčešće ide upravo Rusija. A visoki funkcioner vladajućeg DPS-a Miodrag Miško Vuković kaže da Crna Gora nije srećna što je za svetlosnu godinu ispred Srbije na putu u Evropsku uniju. I belu šengen listu. Nebojša Medojević, predsednik Pokreta za promjene Zemunci čuvali Đukanovića u Beogradu - Problem tranzicije Crne Gore je što je vode ljudi koji su se obogatili kroz korupcionaške afere i zloupotrebu pozicija, i njima je sada teško da kao novopečeni kapitalisti vode komunikaciju sa regularnim kapitalistima iz sveta. Prosto, to su dve kulturne dimenzije. I zato se opredeljuju za saradnju sa raznim tajkunima i odmetnicima od zakona sa kojima se bolje razumeju. Crna Gora postaje raj za odmetnike iz drugih država. Jer teško da onaj ko beži od zakona može da nađe zemlju u kojoj će biti tako siguran kao u Crnoj Gori. A Crna Gora je i geografski dobro locirana. Za dva sata ste na Bliskom istoku, u Londonu, bilo gde. Poznato je da je još od devedesetih godina mnogo kriminalaca prodefilovalo kroz Crnu Goru, ali im je to samo bila stanica prema trećoj zemlji. Još tada su se tamo krili neki italijanski mafijaši. Sada ulazimo u fazu gde osuđenici dobijaju direktnu zaštitu od države. Ja sam javno postavio pitanje premijeru Đukanoviću kako je moguće da su pripadnici “zemunskog klana” dobili dokumente crnogorskog DB-a, što je crnogorska služba i potvrdila. Nezvanično smo čuli da su čuvali Đukanovića u Beogradu. Za to nemamo dokumenta, ali Đukanović ništa od ovoga nije demantovao. Ne verujem da je ministar policije dao pasoš Šinavatri. Crna Gora ima vladu u senci koja sve odlučuje, a ko je to, ne pitajte me, to ne znam. Razgovarao sam sa evropskim zvaničnicima koji su iskazali skepsu da će ovaj skandal negativno uticati na stavljanje Crne Gore na belu šengen listu. Nažalost, specifikum Crne Gore je postalo to da bude sigurna kuća za kriminalce, Kolumbija u Evropi.