Eksperiment Ilje Ivanova

Priča o Ilji Ivanovu, velikom ruskom naučniku s početka 20. veka, začinjena je mnogo čim: tu su tajni dokumenti, zli sovjetski diktator, boljševici, zavidljivi naučni establišment i kao junak, fanatični zoolog Ilja Ivanov. Zoolog je želeo da stvori biće koje bi bilo pola čovek, a pola majmun. Bio je generacijski blizak doktoru Kolesnikovu, ruskom emigrantu koji je dvadesetih godina prošlog veka radio u Zaječaru izazvavši jedan od najvećih skandala u ondašnjoj Kraljevini Jugoslaviji: presadio je testis zaječarskog kriminalca svome onemoćalom, ali seksa željnom kolegi, dr Zubinu. Ali iza tog poduhvata nije stajala država kao u slučaju eksperimenta Ilje Ivanova. Početkom maja 1926. Ilja Ivanov uputio se u Gvineju, u Francuskoj zapadnoj Africi, gde je nameravao da izvede najsenzacionalniji eksperiment svih vremena. Kad su detalji o namerama i poduhvatima Ilje Ivanova izronili iz ruskih arhiva devedesetih godina, u svetu su se jedan za drugim pojavljivali intrigirajući novinski naslovi. Ivanov je postao „crveni Frankenštajn”. Govorilo se da mu je posle Oktobarske revolucije bilo naređeno da stvori superjake ratnike, što je navelo londonski The Sun da piše o „Staljinovoj armiji majmuna mutanata”. Ali, sve to događalo se pre 60 godina. Učeni ljudi sa univerziteta i visokih škola već su rekonstruisali sve protekle radnje iz tih vremena na osnovu razbacanih pisama, zabeležaka i dnevnika koji su do sada držani pod ključem u državnim arhivama u Rusiji. Uprkos višegodišnjem kopanju po dokumentima, jedan vitalni deo priče ostao je nedokučiv. Nijedan od tih dokumenata ne objašnjava zbog čega je Ilja Ivanov uopšte došao na tu ideju. Pošto je pregledao sve s mukom prikupljene dokaze, istoričar Aleksander Etkin sa Kembridža došao je do odgovora koji je nedavno naširoko izneo u 34. svesci časopisa History and Philosophy of Biological and Biomedical Sciences. Tokom 20. veka Ivanov je uživao veliki međunarodni ugled zbog pionirskog rada na veštačkom osemenjavanju i zbog metoda koje je doveo do perfekcije. On je stvorio „zedonka”, koji je bio hibrid zebre i donkija, to jest magarca, zatim „zubrona”, ukrštenog evropskog bizona s kravom, kao i najrazličitije kombinacije zečeva, zamoraca, miševa i drugih sitnih životinja. Godine 1910, na skupu zoologa, govorio je o mogućnostima stvaranja hibrida ljudi i njihovih najbližih srodnika, a posle desetak godina, zapravo posle završene Oktobarske revolucije, počeo je da pravi planove kako teoriju pretvoriti u praksu. Na početku 1924. godine predlog je izneo Vrhovnom sovjetu. Iako je ruski naučni establišment bio protiv realizacije Iljine zamisli, naučnik je ipak od članova boljševičke vlade dobio odobrenje i novac kako bi otišao u Afriku i odabrao najprikladnije majmune. Maja 1926. istraživač se dao na put. Wegova prva stanica bio je Pariz, gde je dobio entuzijastičku podršku od članova direktorijuma Pasterovog instituta, u kome mu je obećan i pristup šimpanzama smeštenim u novom centru za primate u Gvineji, koja je onda bila deo Francuske zapadne Afrike. U Gvineju je stigao juna iste godine, ali je ustanovio da nijedan od šimpanza nije bio dovoljno zreo da bi ušao u proces oplodnje. U Gvineju je morao da dođe ponovo, pred kraj iste godine, da bi se sam postarao za nabavku šimpanzi. Čekajući jesen, leto je proveo u Parizu, gde je na Pasterovom institutu razrađivao način kako da dođe do majmuna. Tu je sreo i proslavljenog ruskog hirurga Sergeja Voronofa, koji je u to doba izumeo mnogo hvaljenu „terapiju podmlađivanja”. Metod operacije se sastojao u presađivanju kao listić tankih odsečaka majmunskih testisa u smežurane testise bogatih i starijih ljudi, koji su se nadali povratku ranije potencije. Tog leta Voronov i Ivanov napravili su senzaciju: u Parizu su presadili ovarijum jedne žene šimpanzi znanoj kao Nora. Posle te transplantacije ubacili su joj u matericu ljudski spermijum. Dok je ukupna pariska štampa čekala rezultate, reporteri su pažnju skrenuli ka neobičnom projektu koji je Ivanov još uvek razrađivao. Ideja o hibridu „majmun-čovek” bila je i šokantna i fascinantna. Da li je to moguće? Da li su ljudi zaista tako bliski rođaci majmunima? Kakav će biti rezultat? Šta to Sovjeti imaju u planu? Novembra meseca iste godine Ivanov se ponovo našao u Gvineji. Došao je do nekoliko šimpanzi, i posle dosta teškoća uspeo je da ljudski spermijum ubaci u matericu tri majmunice. Potom je došao na ideju da u matericu žene ubaci spermijum mužjaka šimpanze. To je pokušao da uradi u Gvineji s pretekstom medicinskog ispitivanja, ali je francuski guverner zabranio dalje eksperimentisanje. Nijedna od tri šimpanze nije zanela. Razočaran, Ivanov se uputio natrag kući, vodeći dvadeset šimpanzi u već pripremljenu ustanovu u ondašnjoj sovjetskoj suptropskoj republici, Abhaziji. Znao je da je najbolje rešenje privoleti sovjetske žene na učestvovanje u pothvatu. Na kraju, pet žena je volontiralo. Iako je njegova farma šimpanzi bila odlično opremljena, preživeo je samo mužjak zvani Tarzan, inače dvadesetšestogodišnji orangutan. I Ilja i Tarzan radili su punom parom, svaki svoj posao, sve dok čudni projekat nije doživeo fatalni udarac. Tarzan je zbog napora u produkciji sperme doživeo krvarenje u mozgu i ubrzo je završio život. Ženama koje su čekale na osemenjavanje Ivanov je poslao telegrame: „Tarzan je umro, tražimo zamenu”. Sledeća grupa majmuna pristigla je 1930. godine, ali Ivanov je, u međuvremenu, postao žrtva čistki u Sovjetskom Savezu, oteran je u egzil u Kazahstanu. Naredne godine je pušten, ali je ubrzo umro. Ilja Ivanov bio je tipični ruski intelektualac, a njegova sredstva bila su, za današnje vreme, preterano radikalna, ali u perfektnoj saglasnosti sa revolucionarnim vremenima koja su se oduvek odlikovala radikalnim postupcima.