Prolećne slike seksa

U program predstojeće manifestacije “Noć muzeja” 16. maja uvršćena je i izložba pod nazivom “Japan izbliza”, u “Galeriji 212” u Beogradu, na kojoj će, pored komada japanske keramike, slikovitog kimona za venčanje i nekih drugih predmeta i plodova japanske kulture, glavni prostor biti dat reprodukcijama japanskih erotskih grafika, poznatih pod nazivom šunga. Šunga je podžanr srednjovekovne japanske grafike u boji ukijoe, koje su sredinom 19. veka izvršile presudan uticaj na slikarski pravac impresionizam u Evropi. Vinsent van Gog, Edgar Dega, Klod Mone i drugi slikari pariskog kruga, bili su tada pod jakim uticajem japanskih umetnika Hokusaija, Hirošigea, Utamara, Šarakua i drugih, zbog svežine njihovog kolorita, originalne upotrebe perspektive i upečatljivih crteža, ali su neki slikari u Parizu, kao Anri de Tuluz Lotrek, imali kolekcije grafika istih japanskih slikara, ali sa erotskim motivima. Šunga je u Japanu nastala pod uticajem kineskih slikara mnogo ranije u prestonici Kjotu i velikom gradu Osaki, ali se do neslućenih visina razvila posle osnivanja novog velikog grada Edoa (današnji Tokio), u koji je preseljena prestonica vojnog zapovednika Japana šoguna, pa je tako tu i prenet centar svih značajnih zbivanja u Japanu. Edo je vrlo brzo postao milionski grad (u vreme kada neke velike evropske prestonice nisu dostizale broj od 50.000 stanovnika), a dinamičan život sve bogatijih građana tražio je izraz u novim umetnostima koje su se rađale. Brisale su se do tada visoke prepreke između društvenih klasa, a sve više novca u opticaju i jak ekonomski razvoj, donosili su nove načine za zabavu. Razvijali su se i književnost i slikarstvo, pa je Japan u to vreme već imao tiražne romane u nastavcima, neku vrstu dnevnih novina, ali i grafike u boji, koje su prvo bile plakati za pozorište kabuki i turnire u sumou, ali su se kasnije sve više tražile kao ukrasi za domove građana uzavrelog grada. Četvrt prostitucije Jošivara u Edou bila je neiscrpan izvor inspiracije japanskih umetnika za grafike sa erotskim temama, a slobodan stav Japanaca prema odnosima polova, nesputan verskim zabranama, doveo je do velike popularizacije grafika šunga među stanovništvom. U obe japanske religije, budizmu i drevnom šintou, naime, nema greha, kao jasno definisanog čina, kao što on postoji u hrišćanstvu. Postoji samo nedolično ponašanje, koje društvo osuđuje, ili, s gledišta bogova, nečistoća, koja se mora isprati. Kami, božanstva starog Japana, nisu klasični evropski bogovi, koji se obožavaju. Wima se iskazuje čast, poštuju se, ali se od njih, bar direktno, ne očekuje kazna, tako da je pojam grešnog u Japanu nešto što je sasvim različito od grešnog u zemljama u kojima je hrišćanstvo dugo bilo vladajuća religija. Šunga bukvalno znači “prolećne slike”, jer je reč proleće u Japanu čest eufemizam za seks, ali se do ovog naziva za grafike sa erotskom tematikom došlo pojednostavljivanjem izraza “šunkju higa”, naziva za kineske slike na papirnim svicima, na kojima je bilo prikazano dvanaest seksualnih poza, kojima je naslednik vladarske kuće u Kini bio obavezan da ovlada, kao najboljim načinom za izražavanje jina i janga u sopstvenom biću. Erotske grafike kupovali su muškarci da ih inspirišu prilikom poseta ljubavnicama i kurtizanama, ali često i žene, da ih poklone svom tajnom ljubavniku, ili majke, koje su kolekcije erotskih grafika pakovale u devojačku spremu svojih ćerki, kako bi bile spremnije da odgovore na predstojeće bračne dužnosti. Grafike sa erotskim sadržajem imaju za junake čitav spektar ličnosti. Najveći broj junakinja šungi su, naravno, prostitutke i kurtizane iz četvrti Jošivara, koje ćemo lako prepoznati po frizurama koje nose – visokim frizurama sa mnogo igala i češljevima kao ukrasima. One nose kitnjasta kimona, obuvene su u visoke lepo ukrašene nanule, često imaju muzičke instrumente kojima zabavljaju goste. Dok kurtizana sa muškarcem ima seksualni odnos, često se u blizini naslikane nalaze sasvim mlade devojčice, pripravnice za prostituciju, koje ili pomno posmatraju muškarca i ženu u strasnom zagrljaju, ili im čak, dok su najviše zaokupljeni sobom i nemaju vremena za bilo šta drugo, prinose šolju čaja ili neki laki obrok. Pored žitelja Jošivare i njihovih posetilaca, junaci grafika šunga su i građani Edoa zatečeni u svojim kućama i stanovima. To mogu da budu mlade devojke prilikom kupanja ili toalete, mlađe ili starije domaćice, udate žene, devojke i žene u javnom kupatilu, u kupovini, na ulici, prilikom putovanja, žene sa kojima polno opšti čitava lepeza muškaraca. Partneri u seksualnom odnosu žena Edoa su najređe njihovi muževi, što je lako utvrditi prema situaciji u kojoj se seksualni akt odigrava, ali ima i takvih. Mlada žena ima seksualni odnos sa svojim mužem u trenutku dok istovremeno brine o deci, ili detetu pokazuje kako se ispisuju kaligrafski znaci, ili dok se igra sa još mlađim detetom. Ostali partneri žena Edoa su često ljudi koji su se potpuno slučajno našli u kući: budistički sveštenici na putu, koji su u kuću svratili da se odmore, pa iskoristili priliku da se zadovolje, samuraji u prolazu, saputnik neke žene na brodu koji pristaje, pa i pljačkaši i lopovi koji su upali u kuću i, ili siluju domaćicu, ili sa njom imaju dragovoljni odnos, što je veoma lako oceniti prema izrazima lica aktera. Seksualni aktovi, koje prikazuju grafike šunga, često nisu planirani, niti pripremani, nego do njih dolazi iznenada, iznenada bar za jednog od aktera. Iznenađenje kao način da se još više uzbude oni koji gledaju grafike je očigledno dobro proveren metod, pa su iznenađenja na grafikama šunga veoma česta. Devojka iznenađena u kupatilu, žena koju je iznenadio provalnik, devojka kojoj muškarac iznenada zavlači ruku ispod kimona dok se ona češlja, odbačena knjiga koju su dvoje mladih do samo minut pre toga zajedno čitali, mladić koji je iznenada prišao dvema devojkama u (lezbijskom zagrljaju) i uključio se i on u odnos, žena koja pere veš, a muškarac joj iznenada prilazi i stupa u odnos sa njom... Pored iznenađenja, tako deluje, mnogi seksualni odnosi prikazani na grafikama šunga izgledaju kao da su započeti iz čiste dokolice. Žene koje same sede u duge noći, devojke koje su vreme provodile samo sa knjigom, iz duga vremena pisale ideograme. Kada se ispiju sve šolje čaja, pročitaju sve knjige, otpevaju sve pesme i u razgovoru pretresu sve teme, šta dalje da se radi nego...kao da piše na nekim licima aktera grafika šunga. Upoređene sa svojim kineskim uzorima, japanske grafike šunga deluju mnogo bogatije i interesantnije. Dok su kineske mnogo bliže erotskim crtežima ili karikaturama, grafike šunga su toliko tematski i sadržajno bogate da predstavljaju prave priče, romane, male drame, ali i komedije. Crteži japanskih umetnika toliko su upečatljivi i precizni da je francuski likovni kritičar Šarl Grosbua (Charles Grosbois), pišući o grafikama šunga, bukvalno ustvrdio da su, “isto onako precizno i bogato kao što je Mikelanđelo slikao ljudske ruke, japanski slikari erotskih grafika prikazivali ljudske polne organe”. Šogunova vlada pokušavala je da ograniči proizvodnju i distribuciju grafika šunga, jer se bila u potpunosti otrgla kontroli, prvo poreskoj, a onda i svim drugim. Prva zvanična zabrana bila je 1661. godine, a druga je objavljena 1722. godine, kada je odlučeno da gradski cenzor mora da pregleda svaku knjigu pre nego što se objavi i izda odobrenje za njeno štampanje. Šunga je tada praktično stavljena van zakona, ali je nastavila da cveta, sve do perioda Meiđi, krajem 19. veka, u kome se Japan posle duge izolacije otvorio prema svetu. Prvo su došljaci iz Evrope, naročito hrišćanski misionari, protestovali kod japanskih vlasti, videvši erotske grafike u slobodnoj prodaji, ali zabrane više nisu bile potrebne. Grafike šunga tada su već bile pokleknule i ubrzo nestale pod navalom novog medija sa istom tematikom, plimom erotske fotografije. DRAGAN MILENKOVIĆ (Pisac teksta je autor knjige “Šunga – čudesno putovanje – japanska erotska grafika”, u izdanju Srpsko-japanskog društva “Beograd-Tokio”)