Plašt sudbine

Poslednja od uku-pno trinaest priča u zbirci Jelene Lengold, jedina koja se posle niza peripetija okončava “na najlepši mogući način”, praćena je, ipak, upozorenjem da “iskusni čitalac... zna da je svaki pasus samo deo neke mnogo veće priče... čiji kraj nam... nije poznat”. Zahvaljujući uviđanju da je pomenuti “hepiend” omogućen junakovim katarzičnim mirenjem sa sopstvenom sudbinom tek “pod plaštom lepe književnosti”, a u analogiji s Pasternakovim Doktorom Živagom, ovu relativizujuću opasku bi možda ponajpre valjalo shvatiti kao podsećanje na epohalno znanje o tome da se svaka lična “priča”, bez obzira na to koliko se čini izdvojena, neumitno odvija u zlokobnoj senci tzv. velikih, ideološki, povesno ili politički determinisanih “priča”. Ma koliko teskobno ili nesrećno završavali, i svi preostali intimni “pasusi”, sve preostale “male” priče u Vašarskom mađioničaru, gotovo demonstrativno se odvijaju takođe mimo “velike”, oficijelne istorije i njenih spektakularnih katastrofa. Jedina “velika naracija” koja je ovde neposredno uzeta u obzir jeste kulturološki shvaćena povest polnih i rodnih odnosa, “programski” ocrtana u “ljutitom feminističkom manifestu” pod naslovom “Ofelijo, idi u manastir”, u kojem su na šaljivo-humoristički i ironijski način, donekle nalik pripovednom maniru Dubravke Ugrešić, tematizovani muški stereotipi o ženama u rasponu od popularnih pesama “Parnog valjka” do proze Dragana Velikića i Mihajla Pantića. Ali ni ta samoobznanjena feministička vizura u prozi Jelene Lengold nije monolitna i nije lišena autoironijskog naboja, što je vidljivo već iz činjenice da su citati iz dela dvojice pomenutih autora epigrafski stavljeni na sam početak ove, reklo bi se, tipično “ženske” knjige. Pravo “zakuvavanje”, međutim, tek sledi. Dok su muškarci zaista dosledno feministički prikazani kao “nesigurni”, “slabi” subjekti koji žive “nekako glavom preko sveta” i klecaju pod teretom sopstvene mačo-mitologije (“Vašarski mađioničar”, “Lutanja”, “Senka”, “Aurora borealis”), same žene su, naime, po pravilu date kao neostvareni, “imaginarni” subjekti koji žive takoreći “glavom ispod sveta”, čeznući za neostvarivom muškom postojanošću kao egzistencijalnim osloncem ili pak za tim da budu “neko drugi” (“To sam mogla biti ja”, “Love me tender”, “Zugznjang”). Ovo karakteristično stanje stešnjenosti “u sopstvenoj koži” primerno je izvedeno u priči “Yepovi puni kamenja”, čija ostavljena junakinja – tek nakratko, doduše – priziva feministički samodovoljnu ikonu Virdžinije Vulf, da bi se zatim sasvim prepustila obratnoj fantazmi opsesivno-zavisnog saobraćanja s figurom iščezlog ljubavnika. Dve ključne priče su, otuda, “Sunovrati” i “Nebo”. U prvoj, sredovečni supružnici suočeni su sa spoznajom o “fragilnosti želje” onog mladalačkog, “beskompromisnog bića u nama” i neizbežnoj međusobnoj upućenosti nakon uviđanja da, paradoksalno, “sloboda počinje onoga dana kada prestanete da brojite svoje sunovrate... jer, taj pad... je neminovan”. U drugoj, možda i najuspelijoj priči zbirke, glavni junak je u izvesnom smislu već dramatično doživeo svoj neminovni “pad”, budući da je zatočen u psihijatrijskom krevetu, iz kojega, poput nekog degradiranog Vendersovog anđela, “normalne”, nehospitalizovane ljude doživljava kao bića što “imaju potrebu da se opiru neminovnom”, verujući da “postoje granice tela... da se može tačno odrediti dokle se šta prostire”, a zapravo “nebo je svuda... ispod i iznad njih”. Nesumnjiva literarnost ove sugestivne vizije, tako podesne za izražavanje protivrečne prirode i ženskog i muškog razumevanja sveta, bez razlike, vodi ravno prema onom završnom prihvatanju ljudske sudbine kao mogućem gotovo isključivo “pod plaštom” takozvane lepe književnosti. Skoro bez izuzetka uronjene u svakodnevno, banalno, klišeizirano i beskrajno ponovljivo, priče iz zbirke Vašarski mađioničar svojim najboljim momentima svedoče o tome da je umetnost još uvek kadra da, makar posredno i simbolično, dotakne to, starinski shvaćeno poslanstvo kao svoju sopstvenu “sudbinu”, i to bez obzira na programska opredeljenja, tematska ograničenja, neizbežne povesno-ideološke uslovljenosti ili pak promene perceptivnog horizonta publike pod uticajem doskora nezamislivog razvoja savremenih tehnologija.