Izlistavanje

Da ponovim, decenijama naša obimom skromna filozofska produkcija nije iznedrila ovako originalno postignuće. Nije zato jednostavno objasniti njegovo značenje i smisao. Jer je u pitanju granični poduhvat. Najpre svojom temom, a onda svojom metodom i teorijskim ili filozofskim epilogom. Ali, poći ćemo redom. Tema knjige “Filozofska životinja” je sama granica, priroda ove “granice” između životinje i čoveka. Ova “ničija zemlja”, hibris, cezura, praznina, ambis, novum ili konstitutivni rez ne samo između ovih ontičkih, prirodnih, bioloških, biopolitičkih, ili samih ontoloških entiteta “čoveka” i “životinje”, nego i samih teorijskih disciplina ili područja, logija koje se bave čovekom ili životinjom, odnosno njihovim hibridom, kao što je to nesumnjivo, ne samo za Krstića, ova neobična “filozofska životinja”, koja u ovom neobičnom i ponekad veoma zamornom filozofskom izlistavanju kruži oko sebe a ne uspeva u svojoj samoidentifikaciji. Ne uspeva u tome čak ni u slučaju kada se, kao kod Bodrijara, zalaže za novi “početak” ili “nultu poziciju” u ovim nesumnjivo fatalnim strategijama. Jer je ovde radi prirode samog predmeta, njegove utvarne ili sablasne prirode doista potreban skok sa druge ili na drugu stranu, a on u načelu nije moguć. Čovek zato ne može razumeti životinju kao što ne može ni boga, jer je u pitanju radikalno Drugo a ne samo konstitutivni rez koji bi možda omogućio izlazak iz ovog “izlistavanja” “životinje” ili “boga” svejedno. Zato je osnovno pitanje ovog poduhvata: da li je uopšte moguć ovaj “zoografski nagovor”, odnosno zoografski okret u filozofiji? Da li je takva filozofija uopšte moguća? To je, mislim, najznačajnije Krstićevo pitanje. Zato je njegovo najveće postignuće upravo metodološko. Ova čudnovata i zamorna a tako originalna metoda “izlistavanja” narativa o životinji ili životinjama, od “Knjige postanja”, mitologije, književnosti, do same filozofije, da spomenem samo najznačajnija područja. U ovom disciplinarnom pogledu, ako je uopšte do toga, jer nekog reda i teorije ipak mora da bude, makar u kritici, Krstićevo “izlistavanje”, što je možda sinonim za “iščitavanje”, po mom mišljenju koje je, to ne krijem, opsesivno postfilozofsko, to “izlistavanje” ili “iščitavanje” ipak spada u postantropologiju koja je jedna od disciplina same postfilozofije. Jer, ovde se tim povodom postavlja pitanje: šta uopšte znači misliti, ili bar kako misliti granicu mišljenja? Najveći doprinos ovog istraživanja je zato upravo ovo takoreći beskonačno izlistavanje i izmišljanje epiloga ili “odgovora” koji to nisu. Jer, ovo “izlistavanje” napušta ili pre klizi sa druge strane filozofije i dolazi ili postaje moguće posle same filozofije koja i nije drugo nego ovo zamorno “izlistavanje”, “iščitavanje”, “izmišljanje”, možda i samo “izmotavanje” i same filozofije ili oko filozofije, onih sivih zona filozofije kojima se Krstić ovde igra, ako mu je do toga. Jer, nema novih zadataka u filozofiji osim ovog izlistavanja ili možda citiranja koje ovaj poduhvat približava postmoderni ili dekonstrukciji a da to doista nije ni jedno ni drugo: ni postmoderna, ni dekonstrukcija, nego i jedno i drugo, ili možda nešto treće, odnosno sama postfilozofija. Dakle, ne postoji niti je moguć diskurs o “filozofskoj životinji” ili filozofiji samoj jer je ona, kao ona gnostička zmija ili insekt, nepovratno podeljena. Zato što je filozofija podeljena u dekonstrukciji i postaju mogući ovi postizmi i postdiskursi kao ovi hibridni gnosizmi i metafore ili polupojmovi i znanja. Zato ovaj zografski nagovor nema epiloga. On postoji ali nije stvaran, kako je govorio Hegel, kao i sama postfilozofska životinja i njeno “izlistavanje” je bez kraja i konca. Ali svejedno, ni Krstić nije mogao da pročita ili izlista sve što je o ovoj temi ili samoj filozofiji napisano. Da zaključim: ni postmoderna, ni dekonstrukcija nego izlistavanje ili prelazak iz filozofije u postfilozofiju, bar ja tako mislim.