Turski Nemci

Bez obzira na to što su u većem delu Nemačke etika i religija fakultativni predmeti i đacima je ostavljena mogućnost da se odluče za jedan od njih, većina Berlinaca, naprotiv, nije pristala na “ili – ili”, priklonivši se stavu da veronauka (hrišćanska ili islamska, svejedno) ne može zameniti pouke o građanskom društvenom ponašanju. Nedavno održani referendum, koji su inicirala uglavnom verska udruženja i organizacije, nadajući se da bi etika mogla da bude zamenjena religijom, pokazao je da većina ipak nije raspoložena da kodeks poželjnog ponašanja prepusti interpretaciji religije. Upravo obrnuto – staro, dobro građansko spakovano je u predmet koji je uveden kao obavezan u školama. Glasanje je izrazilo osećaj javnosti. Berlincima je i dalje u živom sećanju ubistvo jedne mlade Turkinje, usmrćene rukom brata pobuđenog “da spase čast porodice” pogođene njenim tobože previše slobodnim “evropskim” ponašanjem (2005). Zločin je (2006) kažnjen dosuđenom robijom na više godina. Ipak – to nije uklonilo, već je naprotiv afirmisalo povod šire debate o suživotu dve, običajno različite zajednice Nemaca i muslimana, ponajviše Turaka. Muslimani su posle protestanata i katolika treća nemačka veroispovest. Međutim, devet od svakih deset sledbenika muhamedanske vere su Turci. Tek potom slede ispovednici islama iz nekog od krajeva bivše Jugoslavije, Irana, Pakistana, Avganistana ili arapskih zemalja. To je pojedinost u prilog “integrisanosti”, s obzirom na to da je Turska sekularna, da su turski muslimani suniti, a uz to i nemački istorijski znanci. Dvadeset muslimana služilo je još Fridrihu Prvom, u Pruskoj. Fridrih Drugi je imao celi jedan eskadron “muslimanskih konjanika”, uglavnom Bošnjaka, Albanaca i Tatara, a uskoro i čak hiljadu pripadnika u “bosanskim jedinicama”. U Berlinu je uspostavljeno muslimansko groblje, a na vremenskom pragu dvadesetog veka (1900), u Nemačkoj je živelo već deset hiljada muslimana, pretežno Turaka i Slovena. Prva džamija ustanovljena je 1915. Muslimansko prisustvo podvučeno je takođe obrazovanjem jednog islamskog arhivskog instituta (1927), pokretanjem nemačke sekcije Svetskog islamskog kongresa a onda i Islamskog kolokvijuma – prve obrazovne institucije u Nemačkoj za decu muslimane (1932). Najviše došljaka živi u Berlinu i centrima bivše Zapadne Nemačke. Tek poneki su, tu i tamo, u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, što jasno upućuje na trag masovnog doseljavanja “gastarbajtera” šezdesetih prošlog veka. NJihovim tvrdim radničkim rukama održan je ritam zahuktale nemačke industrije. Zaslužni su za “nemačko čudo” brzog razvoja. Broj ispovednika islama narastao je do danas na više od tri miliona – četiri odsto celog stanovništva. Svega milion ih je s nemačkim državljanstvom. Ali muslimanskoj zajednici (Anadolaca i drugih), priključilo se i više od deset hiljada bivših hrišćana, Nemaca koji su promenili veru izrazivši time krizu svojih tradicionalnih crkvenih zajednica. Nemačka dostojno poštuje potrebe jednog etnički i verski složenog društva. Vlast nije škrta u trudu i sredstvima, zahtevanim da se zadovolje kulturni interesi manjih zajednica. Na drugoj strani, dvovekovni trag turskog prisustva i evropeizovani profil Turske danas, sačuvali su je iskušenja s kojima se suočila na primer Britanija – prinuđena da odseca britanske izdanke Al kaide. Na britanskom tlu, islam se obreo u arsenalu ekstremistički zasnovane, ratoborne politike. To ni izdaleka nije slučaj s Nemcima turskog porekla. Ali, tapka se u mestu u procesu “integracije” – a to bi se moglo razumeti i kao nepostojanje sporazuma dveju zajednica o tome po čijim će se pravilima živeti u Nemačkoj. Izražena je inercija odbrane muslimanske autonomnosti. U tome nema reči o pretnjama (uništenjem “nevernika” i drugim), ali spora ima i bez fanatizma. Na primer, oko toga postoji li unutar porodice “prirodno” starešinstvo muža nad ženom? Ili, pak, ima li učiteljica pravo da u školi bude zabrađena maramom? Sve su to važna okca jednog različitog tkanja, a upletena jedno uz drugo, okca u jednom trenutku dovedu do epizode “odbrane časti” nad kojom se zgrozi Nemačka. Referendum Berlinaca o fakultativnosti etike i veronauke je konačan. Etika, kao jedan od školskih predmeta najmlađih građana prestonice, ostala je obavezna, mada ni izabrana religija nije nijednom od njih uskraćena. Samo, po želji. U formi slobodnog angažovanja. Rezultat glasanja nije osporen. Nije bilo ni demonstracija ni izliva javnog nezadovoljstva strane koja je izgubila. I sve je još jedanput u najboljem redu – osim što srce one manje od dve nemačke zajednice nije u Nemačkoj, već negde dalje odatle. Možda, bliže Anadoliji. Integrisanost ili koegzistencija?