Između demilitarizacije i NATO-a

NATO-a poslala sedamnaest pripadnika zajedničke vojske, ali nije obelodanjeno ni vreme ni mesto njihovog polaska zbog, kao je objašnjeno, bezbednosnih razloga. Deluje kao ironija, ali sama vojska je, eto, priznala da se prepala. Koga? E, to nije objašnjeno, ali ova mala multietnička vojna formacija ispraćena je u atmosferi oštrih političkih i međunacionalnih podela oko toga – ići ili ne. Odlasku se prvi suprotstavio premijer RS Milorad Dodik pozivom Srbima da ne idu na NATO vežbu na Kavkaz. Odmah je reagovao hrvatski član Predsedništva BiH Željko Komšić, upućivanjem dva zahteva – jednog državnom tužiocu da pokrene krivični postupak protiv Dodika zbog „podstrekivanje na izvršenje krivičnog dela”, a drugog međunarodnom namesniku Valentinu Incku da smeni Dodika zbog „evidentnog kršenja ustavnog poretka BiH”. I kao što to obično ovde biva, malo je trebalo da se ostrasti i najšira javnost. I sad je to već uobičajena, već folklorna, retorika u BiH. Oglasila se i međunarodna uprava, kancelarija OHR-a, oštro ukorivši premijera Republike Srpske sa ocenom da se „Dodikovo ponašanje može tretirati kao krivično delo”, a iz ambasade SAD stiže i „snažna osuda”. I u jednom i u drugom reagovanju govori se da je tu reč o kršenju Dejtonskog mirovnog ugovora i ne ostavlja se, zasad, nimalo manevarskog prostora Dodiku da objašnjava kako je reč samo o političkom stavu. Svima je jasno da mala bosanskohercegovačka vojna ekspedicija na Kavkazu baš ništa neće značiti u vojnom smislu, ali je NATO-u stalo do što većeg broja različitih zastava i tu popuštanja i odustajanja nema. NIN-ov izvor iz međunarodne uprave kaže da je vežba na nekom drugom mestu i u neko drugo vreme možda bi se, zbog nedostatka unutrašnjeg konsenzusa, savetovalo bosanskohercegovačkim vlastima da odustanu. Ovako, to nije razmatrano ni kao mogućnost, već se samo horski ponavlja da je pre skoro dve godine usvojen jedan širi dokument pod nazivom „Individualni partnerski program”, a tu je i Gruzija. Kada bi bilo moguće izuzeti ovo međunarodno uplitanje i pretnje, onda bi sva događanja na unutrašnjem planu bila verna replika onog vremena od pre dve decenije kada su jedni pozivali, a drugi odvraćali regrute da se javljaju na pozive JNA. Možda baš zbog toga, ovde sve više hvata korena priča da bi ono što se zvanično naziva “Oružane snage BiH” moglo doživeti sudbinu JNA. Raspad, dakle. U ozbiljnim analizama, međutim, takva mogućnost se ne nazire, jer zajednička vojska je kreirana pod snažnim pritiskom ali i stručnim nadzorom NATO-a, pa se veruje da oni i znaju gde i kako će je upotrebljavati, a do tada neće dozvoliti bilo kome u BiH da njihov projekat dovodi u pitanje. Ipak, s obzirom na to da je BiH multietnička zemlja, baš kao i bivša SFRJ, deo mustre JNA postoji i u Oružanim snagama BiH. Nacionalno su izbalansirani kako Ministarstvo odbrane tako i komande svih nivoa. Šereti su već primetili kako je sve isto kao u JNA, samo nije obavezno gledanje televizijskog dnevnika u pola osam. Sami vojnici i oficiri kažu da tu vlada opšte međusobno nepoverenje i obično objašnjavaju da su oni tu zbog egzistencije, a da bi sve raspalo u nekoj ozbiljnijoj situaciji. Zajednička vojska je uspostavljena pre pet godina, dakle ni nepunu deceniju nakon završetka sukoba. Dejtonom nije bilo tako predviđeno. Bio je to imperativan zahtev NATO i ta nadležnost je u legalno predviđenoj proceduri u parlamentima sa entiteta prenesena na Bosnu i Hercegovinu. Zanimljivo, za tu odluku glasale su tri najveće političke partije u Republici Srpskoj – SDS i PDP kao tadašnja vlast i Dodikov SNSD kao opozicija. Istovremeno sa formiranjem zajedničke vojske ukinuta je regrutacija u celoj BiH. NATO stručnjaci su tada dimenzionirali vojsku na deset hiljada profesionalaca i još oko hiljadu civila. Doktrinarno je predviđeno da ta vojska ima tri cilja: odbrana zemlje, međunarodne mirovne misije i pomoć prilikom prirodnih katastrofa. Malo je onih koji su i tada poverovali da je to realno, a danas ih izgleda ima još manje, uglavnom se komentariše da „to NATO tako hoće i mi tu ništa ne možemo”. Obećanje da će to poreske obveznike koštati manje - brzo je zaboravljeno i sada ta profesionalna vojska godišnje troši skoro dvesta miliona evra i to samo zato što su budžeti stalno na crvenom. Traženo je najmanje dvesta pedeset miliona. Na plate se troši skoro tri četvrtine vojnog budžeta, ostalo su materijalni troškovi, a za modernizaciju ide manje od jedan odsto. Praktično crpe se zatečeni resursi i veruje se da će se NATO, „kada pozavršava neke svoje druge prioritete, setiti ranijih obećanja o pomoći za oružane snage BiH”. Sve formacije u okviru vojske, osim tri pešadijska bataljona, multietničke su. Zbog forsiranja te multietničnosti veliki novac se izdvaja i za različite naknade za odvojeni život. Spomenuti pešadijski bataljoni su jednonacionalni i oni neguju tradicije tri vojske od kojih je ova zajednička nastala. Tako, primera radi, banjalučki bataljon neguje tradiciju Vojske Republike Srpske. Vojnih škola u BiH nema. Mladi oficiri se školuju od Hrvatske, Srbije, Turske do nekih zapadnih vojnih koledža. Novca nema za mnogo toga što bi bilo potrebno, pa se već sada razmišlja o smanjivanju broja sa deset na osam hiljada vojnika i oficira. Iduće godine jednom broju profesionalnih vojnika ističu ugovori, jer navršavaju trideset pet godina života i dalje ne mogu biti profesionalni vojnici, pa se razmišlja da se novi konkursi ne raspisuju do nekih boljih vremena. Pokušaj da se u celu priču uvede koncept demilitarizacije BiH nije uspeo, jer od četiri zainteresovane strane dve jesu, a dve nisu za takvo rešenje. Srbi i Hrvati bi to prihvatili, dok Bošnjaci i NATO odbijaju i svaku priču o tome. Bošnjaci, očekivano, takav svoj stav pravdaju time da tako nešto ne pada na um ni Hrvatskoj ni Srbiji, a NATO obično govori o mirovnim misijama. U devet rotacija nešto više od tri stotine vojnika iz BiH, specijalista za uništavanje neeksplodiranih projektila, bilo je u Iraku. Sada se priprema više stotina pripadnika različitih specijalnosti, među njima i borbenih jedinica, za Avganistan. U Irak su išli samo oni koji su se dobrovoljno prijavljivali, a motiv je bila zarada. Za Avganistan se takođe previđa da idu samo oni koji se dobrovoljno prijave, ali se već razmatra kako reagovati ukoliko ne bude dovoljno dobrovoljaca. Nakon ovih ozbiljnih svađa zbog vežbe u Gruziji, ne bez zebnje ovde se očekuje septembar, jer je za taj mesec previđena prilično velika vežba NATO-a u Banjaluci kodnog naziva „Združeni napor”. U glavni grad Republike Srpske trebalo bi, koliko se do sada zna, da stigne oko hiljadu vojnika i oficira iz tridesetak zemalja, a bili bi praktično u samom gradu, u najvećoj kasarni „Kozara”. To su ratnici koji se služe laptopima, proveravaju se komunikacije, objašnjeno je iz Ministarstva odbrane BiH. Kažu da analitičari tog saveza ubrzano analiziraju kakva će ih atmosfera i okruženje dočekati. SELMO CIKOTIĆ, ministar odbrane BiH Želimo u NATO BiH je u „Partnerstvu za mir”, opredelila se za evroatlantske integracije, za ulazak u NATO. Sasvim jasno, mislim da je vrhunski nacionalni interes sva tri naroda u BiH ulazak u punopravno članstvo tog vojnog saveza Četrdesetpetogodišnji Selmo Cikotić je rođen u Crnoj Gori. Bio je, tvrde, vrlo perspektivan oficir u JNA, a munjevitu karijeru je napravio u Armiji BiH, gde je stigao do čina generala i visokih vojnih dužnosti. Završnicu rata je dočekao kao vojni ataše u Vašingtonu i od tada slovi kao čovek od velikog poverenja NATO-a, što ga je, kažu upućeni, i plasiralo na današnju poziciju ministra odbrane BiH. O najnovijim političkim svađama, povodom odlaska u Gruziju, za NIN kaže: „Nema tu ništa nejasno, legalni organi su usvojili skoro prije dvije godine odgovarajuće dokumente u kojima stoji i ova vježba u Gruziji. U tim organima, dakle Predsjedništvu BiH i Parlamentarnoj skupštini, sjede i predstavnici srpskog naroda.” Ipak, tada se nije moglo pretpostaviti kakva će situacija na Kavkazu biti danas. Da li BiH treba da se meša u te sukobe velikih i to bez unutrašnjeg konsenzusa? - Prvo da razjasnimo, iz mojih kontakata sa ruskim diplomatama osjetio sam da imaju razumijevanje za poziciju Bosne i Hercegovine i gotovo sam siguran da s te strane neće biti većih zamjerki. Podsjećam da je BiH u „Partnerstvu za mir”, opredijelila se za evroatlantske integracije, za ulazak u NATO, što je prije moguće i ova vježba je dio tog puta. NATO, to je sasvim sigurno, može bez nas, ali je pitanje može li BiH bez tog jedinog ozbiljnog globalnog bezbjednosnog mehanizma. Sasvim jasno, mislim da je vrhunski nacionalni interes sva tri naroda u BiH ulazak u punopravno članstvo tog vojnog saveza. Nemali broj ljudi u samoj Bosni i Hercegovini misli da je umesto toga prava formula demilitarizacija? - To bi moglo doći u obzir samo ukoliko bi se prvo demilitarizovali susjedi Bosne i Hercegovine. Ali, kako do toga neće doći, onda ne treba ni razmišljati o demilitarizaciji ovdje. Šta mislite kako bi se ova i ovakva vojska ponašala kada bi, da zlo ne čuje, došlo do sukoba sa nekim od suseda? - Pa, ne bi bilo realno da, recimo, u sukobu sa Srbijom u njoj ostane većina Srba, ali bi ostao, sasvim sigurno, respektivan broj, toliki da bi dao legitimitet da se oružane snage BiH tako i zovu. Tako je uvijek bilo u istoriji BiH i zato se njena državnost i održala. Ima li u današnjoj vojsci međunacionalnih problema i ima li, s obzirom na nacionalni ključ u kreiranju komandi, usporenog odlučivanja? - Nijedan ozbiljan incident nije zabilježen. Nema problema ni u subordinaciji. Malo nevjerovatno, ali je tako – tri formacije koje danas čine jedinstven mehanizam do juče su se žestoko tukle. Mogli bi se nabrajati mnogi razlozi, ali ja u prvi plan stavljam veoma visok stepen ozbiljnosti i odgovornosti tima koji u Ministarstvu odbrane i Zajedničkom štabu vodi ovu reformu. Hoće li ova vojska, nakon Iraka, i u Avganistan? - Da, mirovne misije su naše opredjeljenje. Nadam se, uskoro, i kao punopravnih članova NATO-a.