Šesti „punto” i tri trešnje

Koja to godina beše (nije ni važno, bilo je davno) kada je između Jugoslavije i Amerike napravljen “posao stoleća”, a prekookeanski brod, sa četiri dimnjaka (kao Titanik), krenuo ka Americi, krcat kragujevačkim automobilima “jugo”, burno ispraćen (sa barskih dokova ka dokovima Wujorka) trubačima i igračima folklora. Otkrili smo Ameriku kao tržište za naše automobile! Ovo je otkriće bilo ravno onom kada je plavim okeanom zaplovio Kolumbo... Svako ko je tada propitivao smisao toga, gonjen zdravim razumom ili srpskom reakcionarnom sumnjom u socijalizam (nije nam, ni posle tri decenije, uspelo da sve reakcionare prevaspitamo), rizikovao je da ga proglase ludim. Kako je neko mogao da sumnja u crvenog Amerikanca Hamera, koji je bio kapitalista, ali boljševičkog tipa, i lično je upoznao Volođu? Ovaj “posao stoleća” propao je posle nekoliko godina, jer su se naši automobili lako kvarili, ličili su, pored američkih lađa, na velike konzerve koje mile američkim putevima sa deset traka. To čudo ni ekstravagantni Jenkiji nisu više hteli da kupuju, pa su dileri, koji su prodavali skupe automobile, jedan “jugo” dodavali kao ono “kuća časti”. To im je bio jeftiniji način da oslobode svoje magacine nekorisnog balasta nego da plaćaju njihovo iznošenje i reciklažu, ali većina kupaca zahvalila bi se na poklonu (tenk ju, ali ne osećamo potrebu), i tako je ta priča završena: Hamer je umro, Berlinski zid je pao... Kad smo srušili socijalizam, onog divnog petog oktobra, obradovali smo se raju koji nam je obećan. Za jedan dan demokratija je stigla u Srbiju, a Englezima i Francuzima trebalo je sto i više godina da naprave neku demokratiju i građansko društvo. Amerikance ne računamo, Yeferson je prepisivao Loka. I pošto kod nas nema oklevanja, mi smo pola veka socijalističkog sistema šutnuli Zakonom o privatizaciji, gde je društvena svojina neustavno proglašena za državnu i tako je počela rasprodaja Srbije. Tadašnji Ustav priznavao je tri oblika svojine kao ravnopravne – društvenu, privatnu i državnu. Najvažniji ministar vlade kaže da je našu privatizaciju zapadni svet proglasi kao najbolju (od najgorih). Dobro, ali laže se svuda, pa i po tim zapadnim zemljama. Jedno istraživanje kaže da su Englezi šampioni ogovaranja na poslu i majstori podmetanja čioda u stolice kolega. Nisu Srbi u svemu vodeći. Veliki je ovaj beli svet. Privatizacija u Srbiji bila je velika državna pljačka tuđe imovine. Društvene, radničke. Oni koji su koristili reč da društvena svojina nema “titulara” bili su obični lažovi. U svim ustavima pisalo je jasno da je društvo vlasnik društvene svojine. Govorili su da je to nonsens. Da to nije realno. Da društvo ne može biti vlasnik ničega. A država može. Zar država nije društvo u malom, zadužena da brine o društvu i njegovom razvoju i o sigurnosti ljudi? Država je u vlasništvu društva i njenih građana. I vlast je u rukama građana, nije suverena. Mogli su oni, samo se toga nisu setili, da kažu kako ni društvo ne postoji. Sve bi to u dosovskom parlamentu bilo izglasano. Zli jezici kažu da umalo nije prošao zakon kojim se Zemlja proglašava četvrtastom. Danas Srbija gladuje. Sve što se od privatizacije (kojoj više odgovara termin konfiskacija) dobilo jesu neke tajkunske firme čiji su vlasnici, uz pomoć nezrelih i nepoštenih političara, došli do ogromnog bogatstva. Danas je najveći deo Srbije u rukama tajkunske oligarhije, koja finansira političku oligarhiju, od stranaka pa do samih političara lično, a ako neko misli da je ovo preterivanje, neka postavi sebi samo jedno pitanje: odakle danas fabrike i firme, vile i dvorci ljudima koji pre desetak i nešto godina jedva da su imali tri para gaća (kineskih)? Otimali su, jer su politički bili podobni. Taj Zakon o privatizaciji najveće je zlo koje se Srbiji desilo. Niko u toj Đinđićevoj vladi pojma nije imao šta će biti kad se fabrike ugase, a milion ljudi ostane bez posla. A optimistička propaganda cveta. Glavnu reč vode najveće televizije. Daljinski je “posao stoleća”. Ovaj punto svima se na glavu popeo. Zamislite kad sve novine i televizije objave vest da je pet komada proizvedeno i odmah prodato. Zar i to ne liči na “posao stoleća”. Ali, neko je objavio da je samo svaki šesti auto dobro ofarban! Dosad smo bar umeli da farbamo sve: od građana do izbornih obećanja. Oni koji vode zemlju govore da je kriza prošla. Naša je kriza prva prošla! Biće kredita, kažu. Ko će te kredite da vrati, pitamo mi. Državni dug se ne objavljuje javno. Dinkić kaže, pre neki dan, na televiziji, da ne zna koliki je taj dug. To znaju u Ministarstvu finansija. On, inače, ne poznaje nikoga u tom ministarstvu, on je zadužen za ekonomiju. Ali nije propustio da skreše ovom ministarstvu da nisu “na vreme reagovali”. Sad bi ministarka Dijana Dragutinović (ne može Diana u srpskom) mogla i sama nešto da kaže, ali ona će ćutati: sila boga ne moli. Socijalne prilike sve više liče na one kad je grom zagrmeo na Svetoga Savu, usred zime kad mu vreme nije. To je iz narodne pesme “Početak bune protiv dahija”. Narod nema para. I cigarete se prodaju na komad, kao posle rata. Stiglo je proleće, stigle su rane trešnje. One su toliko skupe da ih prodavci na jagodinskoj pijaci prodaju na komad. Sitnije koštaju jedan, a krupnije dva dinara. Qudi, za prolećnu radost deci, uglavnom kupuju tri trešnje.