Salo od jazavca

Teški kamioni sa kamenom iz kamenoloma u blizini Ravne gore uništili su put. Podsećaju na onaj kamion. Kroz oblake prašine približavamo se odredištu. Velikom saboru ravnogoraca. Već devetnaest godina se tu okupljaju ravnogorci. Nekada pusta planina u maju postaje mravinjak. Mnogi dolaze ovamo sa šatorima i ostaju i po nekoliko dana, sa obaveznom posetom Dražinoj pećini. Ovde je politika postala mnogo manje bitna. Sada je u prvom planu mitska Ravna gora sa svojim lepotama. Sukobe koji su rasturili SPO oni koji dolaze na nekoliko dana su prevazišli. 2. Na ulasku u Goru naplaćuje se karta. Pored parkiranih četrdeset autobusa. Pre dve godine bilo ih je trista. Pored puta parkiran automobil sa velikom Vukovom slikom i sa natpisom: “Prodajemo salo od jazavca”. Kažu da je salo dobro za šuljeve. Pošto nemamo problema sa šuljevima, ni vozač Sale a ni ja, krećemo dalje. 3. Žeže zvezda nebeska. Nos mi je sav sagoreo. U crnim uniformama, sa jagnjećim šubarama ispod kojih se cedi znoj od piva i od vrućine, šetaju četnici. Od Knina do Nikšića, sa Pala i iz Čačka, iz vaskolikih srpskih zemalja, sa okupiranih područja i iz Srbijice. Devojke i one sa šajkačama merkaju stasite momke. To je ravnogorski korzo. Skoro dva kilometra. Ovde se svi pozdravljaju i ljube. Nailazi Vuk sa pratnjom. I njega bi da ljube. Međutim, Vuk insistira: “Ove godine nema ljubljenja.” Valjda zbog meksičkog gripa. Prolazi kolašinski odred “Zubin Potok”. Burno pozdravljen. 4. Pored korzoa, u malom kazanu ekipa iz Smederevske Palanke peče rakiju. Srđan, Srboljub, Živorad, Ivan, Goran, Mile, Dana i Ranko. Kažu da dolaze svake godine ovamo. Od devedeset osme. Mnogo je manje ljudi, i imaju primedbu da se iz godine u godinu sve pretvara u vašar. Sve su to vikend-ravnogorci i vikend-četnici, ljute se. Ovamo treba doći na dva, tri, četiri dana. Opustiti se ovde sa društvom. “To je posebna priča što su počeli da naplaćuju ulaz. Mi nosimo kantu za smeće. Naplaćuju to čišćenje a pitanje je da li čiste posle toga. I sve je više policije. Nekad su bili kod Mionice i gore ih nikad nije bilo. A sad ih ima svuda.” I zaista, čini se da policije ima na svakih pedeset metara. Procurila je rakija. Jedna kofa džibre, jedan kazan rakije. Pored kazana su najbolje priče. A glavna tema svih priča je da li je pronađen Dražin grob. Vuk je poručio da očekuje da će biti konačno pronađen. Ali Srbi ne bi bili Srbi da svaki od njih nema svoju verziju ideje gde bi grob mogao da bude. “Streljali su ga na Adi ciganliji i zavezali u vreću. A onda su ga bacili u Savu. Ne verujem da će ga ikad naći”, kaže kosmati bradonja, dva metra visok, sa jagnjećom šubarom na glavi i u crnom kombinezonu. Na opasaču mu je, pored kame, i prazna futrola od pištolja. “Ma, kakvi, znaju oni tačno gde je grob i samo je pitanje dana kada će ga naći. Ja sam čuo da je na Košutnjaku i da su potpuno sigurni da je to Draža. Samo još treba DNK analize da se urade.” 5. Sa obe strane četničkog korzoa, od dolaska na Ravnu goru do crkvene porte, tezge. Prodaje se sve i svašta. Male religiozne sličice, nožići, britve, bajonet od m-48, bajoneti od “apovke”. Ručno rađene mačete, noževi za sečenje pečenja, motorna testera za drvo, samo nova – 150 evra, sekire (nove i polovne), jagnjeće šubare, mali puškomitraljezi od plastike. Licitarska i krpena srca, zmajevi, opanci, rakija u plastičnim flašama, litar i po šeststo dinara. Devojka u crnom kombinezonu, sa dubokim dekolteom, mazi pitona. Udava mazi. Trista kinti slikanje, pa ko voli nek izvoli. Sa ozvučenja trešti novokomponovana pesmica “Ja sam zmija zmija, a ti žaba, žaba!” Ove godine nema vola na ražnju. Vidim da mi nešto fali. Ali se zato ispred većine šatora na ražnju vrti jagnje. Puše se ražnjevi. Napisano je na tabli: “Meso protiv svinjskog gripa.” 6. Mirko Laketić, sa crnogorskom kapom, onom na kojoj su četiri S, došao je iz Pljevalja. Na njemu džemadan pa kaput. Kaže, nije mu vruće. A sunce žeže. “Rođen sam 1928. Osamdeset mi je i jedna godina. Dvanaest godina sam robijao. Te godine se ne računaju. Vratio sam se iz Gladefurga 1945. Prevarili nas da predamo oružje i da idemo za sjevernu Italiju. I vratili nas na Zidani Most. Moja je divizija pobijena. Sve u reku skrkali. I žene i djecu. To je sve ubijeno tamo. Izašla je knjiga Mihaila Minića Rasute kosti. Wega su sa još dvadeset četnika skinuli gole i povezali telefonskom žicom. Minić je lovio, lovio i uspio da se oslobodi, a onda je pobjegao. Go. Pobjegao je u Austriju. Došao je kod jedne babe i rekao joj da su mu komunisti sve skinuli. I ona mu da odijelo. Da mu da jede. Onda je otišao za Ameriku. Od naših ko je mogao da pobjegne, pobjegao je. Mene su vezali i tukli da priznam gdje su ostali. Onda je stiglo naređenje da ne ubijaju već da šalju na robiju. Tako sam se spasio.” 7.Na otvaranju izložbe govorio je Vuk. “Pre svega, tim dolje u pozadini. Vi u pozadini, koji galamite, naučite da ćete morati u crkvama kulture, kao što je ova, da ćutite. 8. Pred odlazak svraćamo kod prijatelja. “Ne trebaju ti pare. Da piješ, sve je gratis. Mi smo, bre, srce Srbije. Ovde dolazim od devedeset pete godine. Ne zbog politike, nego zbog Draže. Ovo nam je treći dan. I moj sin će da dolazi. I unuk. Pre tri godine bilo je duplo više ljudi nego prošle. A ove duplo manje nego prošle”, kaže Pavlović iz Mladenovca i nudi nas pečenom jagnjetinom. Jagnjetina je odlična. Na gladan novinarski stomak. Sečemo je bajonetima, dobro naoštrenim i jedemo prstima. Dobra stvar ta jagnjetina. “Ne mogu da verujem da će kad uđemo u Evropu biti zabranjeno klanje prasića i jagnjadi. Ako nam zabrane klanje jagnjadi, kako ćemo onda gledati u jagnjeće pleće. Kako da saznamo šta će sa nama biti naposletku, kad ne gatamo u plećku jagnjeću”, kaže brkati delija. 9.Niz strminu se spušta, između šetača, trideset bajkera na moćnim motorima. Deluju nadrealno u ovom retrogradnom filmu. Sa kokardama na kacigama. “Ko okupan mrtvac dočekujem zoru, Na oblak me penje četnik na motoru”, pevao je Mariokov, pukovnik rimovanog puka “Sava Savanović”.