Engleska prljava igra

Alibi diplomatiju” iz 1943. godine videćemo prema pismu britanskog ambasadora pri Jugoslovenskoj vladi, Stivensona, britanskom ministarstvu spoljnih poslova, na čijem čelu je stajao Entoni Idn. To je jedan od najvažnijih dokumenata za razumevanje Drugog svetskog rata na našem tlu, a nastao je 3. decembra 1943. Stivenson je pisao, ni manje ni više, nego ovo: “Pošto mnogi dokazi o saradnji Mihailovića sa neprijateljem ne mogu da se objave (tj. Britanci nisu imali te dokaze – prim. aut.), Komitet (za specijalne operacije, tj. SOE – prim. aut), se složio sa strategijom da bi se odnosi sa Mihailovićem mogli zaoštriti tako što bi se od njega tražilo da određenog datuma izvede specifičnu operaciju koja je u domenu njegovih snaga. Zahtevana operacija bi trebalo da bude takva da se sa sigurnošću može očekivati da Mihailović neće moći da je izvede.” U odgovoru britanskog ministarstva spoljnih poslova, upućenom 6. decembra, pored ostalog piše i ovo: “Složili smo se da ne vredi odlagati odluku do Bejlijevog dolaska. Verovatno je da nećemo dobiti potpunije informacije o poziciji u Srbiji, niti značajnije dokaze Mihailovićeve saradnje sa Nedićem i Nemcima.” Prema tome, prvobitni britanski plan bio je da se odluka o predaji jugoslovenske kraljevine komunistima obrazloži dokazima o saradnji generala Draže Mihailovića sa okupatorom, koje je trebalo da donese pukovnik Vilijem Bejli, šef savezničkih vojnih misija pri Vrhovnoj komandi Jugoslovenske vojske. Članovi britanskih misija u četničkim jedinicama imali su zadatak da sakupe te dokaze, ali njih, jednostavno, nije bilo. To se kaže i u poverljivom pismu britanskog ministarstva spoljnih poslova britanskom ambasadoru u Vašingtonu, poslatom 7. decembra 1943: “Još uvek nema dokaza da Mihailović lično sarađuje sa Nemcima...” Ovde je čak razmatrana mogućnost da Englezi na prevaru odvedu Dražu u Kairo, “na konsultacije sa kraljem”, i da ga naravno otuda ne vrate. Tako je Draža dobio ultimatum da njegove jedinice u kratkom roku sruše dva železnička mosta: jedan kod Polumira na Ibru i jedan na Južnoj Moravi, kod Aleksinca. U Srbiji, među četnicima, nalazio se veliki broj britanskih oficira, i oni su tačno pogodili koja dva mosta je najteže srušiti. Bila su opasana bunkerima, bodljikavom žicom i minskim poljima, a branjena brojnim, odlično naoružanim jedinicama. Sem toga, znalo se da su Nemci razglasili da će za slučaj rušenja mosta kod Polumira streljati 1.000 srpskih izbeglica iz Bosne, koje su tu držali kao taoce. Dobivši ultimatum, Draža je najpre pitao koja je svrha rušenja tih mostova, pošto se na jugu ne vode vojne operacije. Ranije, dok se ratovalo protiv Romelovog Afričkog korpusa, četnici su srušili mnogo mostova i propusta, minirali su pruge i dizali vozove u vazduh. Nemci su i tada streljali taoce za svaku diverziju, ali četnici su ih ipak izvodili. Po broju diverzija na železnicama, oni su – da se opet vratimo takmičenju – ubedljivo nadmašili partizane, što je posle rata priznao čak i general Ficroj Meklejn, uprkos vili koju je od J. B. Tita dobio na Hvaru. Drugo, Draža je pitao Engleze da li može srušiti ma koja druga dva mosta. Rekli su: ne može. Zato je Draža odlučio: bolje je odbiti već ovaj prvi ultimatum i postupati prema domaćim i međunarodnim zakonima. U depeši Jugoslovenskoj vladi u Londonu od 23. oktobra 1943. godine, on je pored ostalog pisao: “Da nije Nemaca, Englezi bi bili najgori narod”. A da su Englezi “obični trgovci za kupovinu ljudske krvi i to za jeftinu cenu”, ponovio je mnogo puta. Dražin odnos prema pukovniku Bejliju bio je bez pardona.