Viva la vida

Svetski dan igre, 29. april, obeležen je poslanicom Akrama Kana, a u beogradskom Narodnom pozorištu premijerom dva jednočina savremena baleta, u okviru programa “Mladi koreografi”. Premijerama je prethodilo obeležavanje desetogodišnjice TV emisije “Svet baleta” autorke Drine Durić, uz otvaranje izložbe zanimljivih instant fotografija baletskih prvaka koje je snimio Srđan Mihić. Prvi balet, Interval, u koreografiji Zorana Markovića i Maše Kolar (sjajnih igrača savremenog stila, poreklom s naših prostora, solista istaknutih evropskih trupa, a sve više i koreografa), na elektronsku muziku Lajka Feliksa, inspirisan je nemogućnošću čoveka da u ubrzanom tempu života, trci, obavezama, tehničkoj autokratiji, pronađe sebe, zatrpan informacijama i svakojakim pritiscima. Izvrsni solisti: T. Ivanović, O. Olćan, S. Ninković, M. Jević, J. Begojev, N. Krluč, M. Kecman i M. Isailović, uspeli su da savršenom interpretacijom savremenog jezika igre i ličnom ekspresijom nadograde već formalizovane manirističke pokrete postmoderne. U jednostavnim kostimima K. Grčić, nalik na svakodnevne vežbačke dresove, uz osmišljeno svetlo M. Milivojevića, dobro zamišljen i dosledno ostvaren balet Interval delovao je doista kao “interval” potpunog ispunjenja kroz scensko postojanje, kao “ukraden” i samo sebi svojstven srećni predah od dosadne i obavezujuće stvarnosti. Balet Viva la vida, u koreografiji Aleksandra Ilića (uz asistenciju L. Pavlović), na muzičku kompilaciju raznih autora u kojoj dominiraju ritam i dramatika, inspirisan je životnom borbom Fride Kalo i gubitkom prijatelja/prijateljice. Iako je Ilićeva imaginacija pokrenuta tragičnim motivima, njegov je balet omaž “ljudskoj snazi i ustrajnosti”, trijumfu života i herojskoj borbi uprkos patnjama, bolu i neminovnom porazu pred smrću. Mada labave dramaturgije, bez čvršće koncepcije koja je mogla biti nadahnuta mnogim tragičnim detaljima iz Fridinog života, Ilić, čini nam se, odveć apstrahuje činjenice, kroz niz istrgnutih i nepovezanih slika i prizora, u vidu ispresecane video-trake na koju su kolažnom tehnikom, nakon početnog dueta, nalepljena potresna sola. Pred nečim što naliči na “kuću” sa jednim vratima za ulazak i izlazak, odnosno odlazak, slike se nadrealistički nižu iz podsvesti: groteskni lik transvestita, projekcija odra u zadnjem planu iza providne zavese, u završnici igrač u kontralihtu, itd. No sve je to garnirano scenama igre, radosti, opijenosti postojanjem, životnim elanom kao srećnom maskom koja prikriva patnju, očajanje i svest o neminovnosti sudbine. Igrači – O. Olćan, M. Bezmarević, S. Ninković, M. Jević, T. Ivanović, M. Rus, S. Adamović, J. Begojev, N. Krluč, I. Čupković – izvanredno precizno i nadahnuto interpretirali su sola i duete. U grupnim igrama posebno su se isticale temperamentne D. Đorđević, I. Kozomara i A. Ivančević. U dekoru B. Maksimovića i sa kostimima O. Mrđenović, inspirisanim Fridinim stilom oblačenja, češljanja i ulepšavanja bola i patnje, igrači su zračili lepotom, tela su im bila “hram duše”, prema umesnom izrazu F. Kalo, ukrašena lepim haljinama i ružama u kosi, a lica ozarenih osmehom.