Borba protiv panameričkog sveta

Nakon što je Kirgizija otkazala gostoprimstvo američkim vojnicima u bazi Manas, na Zapadu se sve češće govori o opasnosti od ruskog saveza sa Kinom i centroazijskim zemljama (Kazahstan, Kirgizija, Tadžikistan i Uzbekistan), u okviru Šangajske organizacije o saradnji (ŠOS). Sve su češća upozorenja da Rusija „kreće u boj za postsovjetsko prostranstvo”, ili da se pojavila rusko-kineska antanta s centralnoazijskim zemljama, „tobože antiteroristička organizacija koja zapravo udara na uticaj SAD u tom regionu”. Nedavno je francuski „Imanite” zaključio da bi Rusija mogla od Amerike tražiti, u zamenu za pomoć u stabilizaciji Avganistana i Pakistana, da prizna ŠOS kao „dostojnog partnera u regionu”, a Jap de Hop Shefer, kažu, „dobija ospice” kad god se pomene ŠOS. Sergej Luzjanin, jedan od najuglednijih ruskih poznavalaca Kine, zamenik direktora Instituta za Daleki istok Ruske akademije nauka, profesor MGIMO i rukovodilac Centra strateških istraživanja severoistočne Azije i ŠOS, smatra da je „histerija” neosnovana. - ŠOS po svom ustavu nije vojni blok već organizacija za regionalnu saradnju. On nikad neće biti vojni blok kao Organizacija za kolektivnu bezbednost (ODKB) koja ima pravu vojnu funkciju i u kojoj su Jermenija, Belorusija, Kazahstan, Uzbekistan, Kirgizija, Tadžikistan i Rusija. Od vojnih funkcija ŠOS ima samo antiteroristički centar. Ipak u okviru ŠOS se sprovode vojne antiterorističke vežbe u kojima nekad učestvuju sve članice, a nekad samo pojedine. Sumnjam da je moguće da ŠOS promeni pravni status, ali te vežbe će se sigurno nastaviti. S druge strane, ne treba gubiti iz vida da je ŠOS stvoren i kao organizacija sposobna da predloži alternativu pojačanom uticaju Zapada u Centralnoj Aziji i susednim zemljama, pa je teško isključiti elemente suparništva sa zapadnim vojnim strukturama. Kad je u pitanju NATO sasvim je očigledno da su dve organizacije politički sasvim suprotno orijentisane i da svaka ima svoje viđenje sveta. Postoji međutim, i druga strana problema – NATO i ŠOS objedinjuju i neki zajednički interesi kao što su transpakistanski i transavganistanski problem, pa ih to čini saveznicima. Dve organizacije sarađuju u mnogim oblastima, pre svega u Avganistanu i Centralnoj Aziji. Uz to, ŠOS ne zabranjuje svojim članicama da imaju vojne programe sa NATO, sve one su članice “Partnerstva za mir”, a Rusija još i članica Saveta Rusija – NATO. Samo Kina, po svom ustavu, tradiciji i principima ne stupa u blokove i oganizacije. ŠOS je jedini izuzetak. Činjenica da se ne vidi perspektiva rešavanja avganistanskog problema, i da je jasno da će pakistanski i avganistanski konflikt trajati, radi na zbliženju dve grupe. Koje su druge funkcije ŠOS-a? Šta sadrži definicija o “regionalnoj saradnji”? - Šangajska organizacija o saradnji nastala je 1996. godine kao savez Kine, Rusije, Kirgizije, Kazahstana i Tadžikistana pod nazivom “Šangajska petorka”. Organizovala ju je Kina nakon dugih pregovora s četiri susedne zemlje s kojima se graniči kako bi stvorila “bezbednosni pojas” oko svojih granica. Tada je veliki problem bila transgranična prestupnost, pa je nova grupa saveznika imala pragmatične, jasno omeđene zadatke. Strategija na kojoj je zasnovan tadašnji dogovor imala je naziv “borba protiv tri zla” – separatizma, terorizma i ekstremizma. Posebna pažnja udeljivana je mladim državama Centralne Azije koje su bile pod udarom međunarodnih ekstremista i terorista. Organizacija je prošla dve etape razvoja koje se kvalitetno razlikuju jedna od druge – prva, faza regionalne (centralnoazijske) aktivnosti trajala je od 1996-2004. godine, a druga je počela 2004. i karakteriše je šira evroazijska geopolitička aktivnost. Akcenat se stavlja na ekonomsku saradnju kroz uglavnom dvostrane i trostrane odnose, s obzirom na to da je vrlo teško usaglasiti interese svih pet zemalja odjednom. Dopunski impuls toj organizaciji dalo je pridruživanje Uzbekistana koji se jedini ne graniči s Kinom. To je značilo da su funkcije bezbednosti ispunjene, a da organizacija gubi reginonalni i sve više dobija univerzalni karakter. Tada grupa menja ime u „Šangajska organizacija o saradnji”. Koliko je moguća uspešna ekonomska saradnja zemalja sa tako različitim interesima i tako različitog nivoa razvoja? - Šangajska organizacija realizuje program za trgovinsko-ekonomsku, integracionu, energetsku, transportnu i humanitarnu saradnju. Strategija ekonomskog razvoja je tek na početku. Osnovni potencijal organizacije u kojoj se nalazi Kina, kao druga zemlja po ekonomskoj snazi u svetu, i Rusija, koja po ekonomskoj snazi zaostaje za njom ali nije zanemarljiva, nije još uvek realizovan. Trenutno stanje je sledeće: pozitivno je što su zemlje Centralne Azije i Evroazije bliske geografski i geoekonomski, i što su sve povezane i prostorno i sistemom transporta i gasovoda iz starog sovjetskog sistema. Hteli ne hteli, to povećava potencijal saradnje. Pored toga postoji ogromni investicioni ekonomski potencijal Kine koji može biti veoma koristan za zaostale zemlje. Raste i potencijal Rusije koja je za vreme Putina aktivirala saradnju sa Centralnom Azijom i jasno definisala interese na tom prostoru. S druge strane, i vi ste to u svom pitanju zapazili, postoji i niz minusa od kojih je prvi sve veći razlika između lidera (Kina, Rusija, Kazahstan) i autsajdera kao što su Turkmenija i Kirgizija u ŠOS-u. Ta polarnost predstavlja veliki problem u međusobnoj saradnji. Pored toga, ne podudaraju se uvek interesi svih članica, a logično je da kao suverene države sve imaju pravo i na druge kontakte i maršrute. U okviru organizacije javlja se konkurencija kakva postoji, na primer, između Rusije, Irana i Kazahstana za tržište nafte i gasa, ili između velikih uvoznika kakvi su Kina i Indija, za izvore, maršrute i količine energenata. U suštini, kinesko tržište može da proguta sve količine nafte i gasa koje mogu da ponude Rusija Kazahstan i Iran. Ekonomska kriza nagoni mnoge zemlje da se ponašaju egoistično i okrenu se same sebi. Može li novi ekonomski egoizam da poremeti odnose u ŠOS? - Najveći problem u krizi je to što države članice nisu uspele da naprave jedinstven antikrizni program. Neophodno je da zajedno formiraju antikrizni fond, program, banke u koje bi novac uložile najbogatije zemlje, pa čak i rezervni fond. Kriza će istaći nejednorodnost ekonomskih modela i strategija modernizacije u okviru ŠOS, ali će i pojačati popularnost kineskog modela ne samo u Šangajskoj organizaciji, nego i u svetu. ŠOS i ODKB su potpisale memorandum o saradnji koji je veoma iritirao NATO. Može li doći do ujedinjenja Šangajske organizacije kao antiterorističkog bloka i ODKB, kao vojnog? - To je zanimljivo pitanje. Te dve strukture sve do 2007. nisu imale zajedničkih dokumenta o saradnji. Indikativno je da su 2007. godine obe izvele paralelne vojne vežbe – „Granice” (ODKB) i „Misija mira” (ŠOS). U Dušanbeu su te iste godine potpisale memorandum o saradnji. To međutim, ne označava formiranje bilo kakvog bloka ili saveza tipa anti-NATO, već svedoči samo o želji učesnica da prodube saradnju u sferi regionalne bezbednosti. I malo je verovatno da će doći do spajanja tih struktura – svaka ima svoje specifičnosti. Otkud, onda, tako pojačan otpor NATO i SAD prema ŠOS? - Jasno je otkud. Sjedinjene Države žele da vide Centralnu Aziju integrisanu u Evropu, pre svega zbog velikih prirodnih resursa. ŠOS remeti te njihove planove (videli ste kako to može da izgleda sa energetskim klubom) i to ih nervira. Naravno i Ameriku, kao Rusiju i Kinu, treba razumeti što im je stalo do uticaja na tom terenu. To je zona suparništva ne samo u energetskoj sferi već i u bezbednosnoj i bilo bi veoma čudno da joj bilo koja od tih sila okrene leđa. Strah je vezan i s tim što je do 2007. ŠOS smatran regionalnom organizacijom, ali već su mnoge nove zemlje stale u red za prijem, što veoma povećava njen značaj na globalnom nivou. Danas ŠOS i zemlje posmatrači imaju više od tri milijarde ljudi, što je četvrtina stanovništva zemlje, i površinu od 61 posto Evroazije. Ekonomski potencijal Organizacije uključuje najjaču ekonomsku silu u svetu posle SAD, a vojno-strateški potencijal se određuje time što su u njoj četiri atomske države: Rusija i Kina – de jure, Indija i Pakistan – de facto. Da li je sada jasnije? Pomalo zastražujuće. - Nema razloga ni za kakav strah. Tačno je da je jedan od motiva geopolitičkog širenja ŠOS bila i neophodnost političkog ograničavanja hegemonizma SAD i njihovih saveznika, posebno posle kavkaske krize. Ali reč je o diplomatskom ograničavanju. Šangajska organizacija postaje važan elemenat ograničavanja ekstremizma SAD. Iračka avantura, libansko-izraelski rat, histerija u vezi sa Iranom... još jednom su demonstrirali avanturizam politike Sjedinjenih Država i neophodnost učvršćivanja politički alternativnih organizacija u svetu. Lokalno, ŠOS je već postao ozbiljna politička protivteža SAD na prostoru Evroazije. Globalno gledano, ŠOS se diplomatskim sredstvima bori protiv panameričkog sveta. Ne može ceo svet da bude amerikanocentričan. Na prostoru Evroazije se stvara svojevrstan regionalni sistem uzajamnog političkog ograničavanja između NATO s jedne strane i ŠOS/ODKB s druge strane. Na tom antagonizmu stvara se neformalna verzija postbipolarnog shvatanja sveta. Stručnjaci često govore o “žutoj opasnosti” za Rusiju. Mnogi među njima tvrde da je daleko opasnija kineska ekspanzija prema Sibiru nego, na primer, NATO. Da li se slažete da je Kina danas najveća opasnost za Rusiju? - Najveća opasnost za Rusiju je u njoj samoj – to je nedomaćinsko ponašanje, ekonomsko zaostajanje i korupcija. Karakter naše ekonomske saradnje sa svetom, pa i sa Kinom, je takav da je Rusija orijentisana na izvor sirovina, što nije povoljna okolnost. Ali za to nije kriva Kina nego Rusija jer je dopustila da je za poslednjih 20 godina Kina ekonomski prevaziđe toliko da je sad odnos u ekonomijama 1:3. S druge strane, Kina danas jeste ekonomski jača sila, ali Rusija ima svoje faktore za ograničavanje. To je strateško oružje, vojna tehnologija. Imajući u vidu kako se razvijaju odnosi, postoji mogućnost dalje koperacije. Kina jeste najjača ekonomska sila posle SAD, ali sa Rusijom je vezuje čvrsto partnerstvo i veoma bliski stavovi u nizu situacija, a to je veoma dobra osnova za saradnju. Ipak, činjenica je da je na ruskom Dalekom istoku sve više kineskih migranata, a ima ih dosta i u drugim krajevima Rusije. - Postoji izvesni demografski pritisak na Sibir, ali to je zanemarljivo i kad se o tome govori, često se preteruje. U Rusiji, prema podacima različitih istraživača, ima između 200 i 250 hiljada Kineza. Kinezima Rusija nije interesantna. Upravo je obrnuto. Svakog dana u Kini se nalazi bar milion i po Rusa. Znate li da biznismeni sa ruskog Dalekog istoka kupuju zemlju i preduzeća u pograničnim delovima Kine, i da niko nema ništa protiv? Isto tako, u Šangaju ima veoma mnogo ruskih biznismena. Ima mnogo interesantnijih zemalja za Kineze od Rusije. Recimo, u Indoneziji ima oko 15 posto Kineza i oni tamo dobijaju i državljanstvo.