Sijalice, ubijanje moljaca i izbori

Ono malo iluzije o britanskom parlamentu kao hramu moderne demokratije počelo je da se kruni kada je do javnosti dospeo spisak troškova poslanika, iz koga se prilično lako može dokučiti da su se vajni naslednici Olivera Kromvela, Vinstona Čerčila ili Gledstona u senzacionalnoj zgradi kraj Temze obreli pre kako bi napunili džepove nego služili Britaniji. Gomila prevaranata i secikesa, kako je poslanike nazvala britanska štampa, prekinula je više od 700 godina, svetle ili manje blistave, kako se već kome sviđa, istorije i tu instituciju od najvišeg nacionalnog značaja pretvorila u bastion organizovanog kriminala, sa isključivim ciljem grabljenja novca. Da stvari budu crnje i gore, skandal, koji je podanicima Wenog kraljevskog veličanstva u nekoliko brojeva prikladno predočio londonski “Telegraf”, nije ograničen na par trulih jabuka, kako se običavaju pravdati političari širom sveta, već su u bezočnu pljačku budžeta, sa izuzetkom nekoliko svetlih primera, bili uključeni listom svi, uključujući premijera Gordona Brauna, njegovog prethodnika Tonija Blera, kao i kompletan sastav mirotvoraca iz Šin Fejna. U poslednjih osam godina, laburisti su potrošili oko tri miliona evra za trice poput zamene dasaka na toaletima. Ministri su uzimali novac za poreze koje, na koncu, nikada nisu ni plaćali, ili su do para dolazili najrazličitijim gimnastikama, poput objašnjenja da će ih ostaviti žene, ukoliko se kući ne vrate sa bar 20.000 evra za renoviranje stana. Stotine hiljada funti su, tako, pod maskom nadoknade troškova za poslanike koji su, zarad služenja Britaniji, morali napustiti domove i preseliti se u London, iz budžeta prešle na privatne račune, što je, suštinski, bilo u skladu sa “zelenom knjigom” kojom je ta materija u britanskom parlamentu regulisana, ali i dovoljno bezobrazno da izazove bes građana i popularnost vladajućih laburista svede na najniže grane od kako se takva istraživanja obavljaju. Braunova partija je, zadobivši poverenje jedva 23 odsto ispitanika potonula na najniže grane od 1943. godine, kao, uostalom, i britanska ekonomija, što je ionako ne preterano ubedljivog lidera laburista dovelo u prilično nezgodnu poziciju da, suočen sa skorom odlukom o raspisivanju parlamentarnih izbora, bira između raka i leukemije, odnosno trenutne političke smrti, ili tavorenja do naredne godine kada se glasanje, svakako, mora održati. Pritisak skandala, najslabije ekonomije u zapadnoj Evropi, kako se sami Englezi hvale, te tradicionalno okrutna britanska javnost neminovno su uticali i na zdravlje premijera, koje je “Indipendent” opisao prilično slikovito, ocenivši da se ljudi “umorni poput Brauna obično nalaze u bolnici”. Umor, čak i kod Engleza, prati nervoza, pa je premijer poslednjih dana bio zvezda tračeva, prema kojima je, u trenucima beznađa, osoblje “Dauning strita” gađao telefonima, ili kakvom drugom kancelarijskom opremom. Lider Liberalnih demokrata Nik Kleg, izjavio je u parlamentu da je Braun “došao do tačke kada tvrdoglavost ne predstavlja znak liderstva, već prostu glupost”, što je u stvari predstavljalo jedan od brojnih poziva za raspisivanje novih izbora, pošto je postalo izvesno da su laburisti, naprosto, ostali bez ideja na koji način voditi državu u istovremenoj finansijskoj i krizi političkog morala. U takvoj situaciji, umorni Braun bio je dodatno izvrgnut ruglu na polučasovnoj seansi, koja je u srpskom parlamentarizmu poznata kao pitanja poslanika, što je zgrozilo Yordža Yonsa sa slavne Londonske škole ekonomije, koji je rekao da je bio zapanjen bezobrazlukom koji je pratio nastupe poslanika. “Kada neko padne na zemlju, nije ga preterano teško šutirati”, rekao je Yons, navodeći da je ta debata, u stvari, bila prilično jasan pokazatelj koliko loše stoje akcije laburista posle 12 godina vladavine. Rasprava se završila tako što ga je lider konzervativaca Dejvid Kameron pozvao da “učini jedinu preostalu časnu stvar – raspiše izbore”. Ali, da stvari po Britaniju budu tragičnije, krađa novca poreskih obveznika ujedinila je vlast i opoziciju. Ubrzo se ispostavilo da je i među konzervativcima takođe bilo neobičnih troškova poput hrane za pse koju je o trošku države kupila portparolka Vels Šeril Gilan ili računa za sijalice u privatnoj kući i zamenu “osvetljenja u kupatilu” čega se dosetio njen partijski kolega Dejvid Vilets. Umesto izbora, Braun je britansku javnost, ogorčenu činjenicom da je bratu platio desetak hiljada dolara za čišćenje stana, u svoje i u ime parlamenta zamolio za oproštaj, jer su, eto, poslanici neoprezno naplatili račune za trista svakakvih čuda, uključujući sijalice, hranu za pse, ubijanje moljaca, čišćenje bazena, gledanje filmova sumnjivog sadržaja u trenucima osame, pa do nameštaja i rata za kredite. Premijerova poniznost najviše se može pripisati strahu da na junske lokalne izbore ne izađe rekordno mali broj glasača, čime bi se, u principu, samo potvrdio već decenijski trend opasnog gubitka interesa za politiku među Britima. Istovremeno, za milost je molio i njegov glavni rival, lider konzervativaca Dejvid Kameron.