Fukoov preokret

I poznavalac Fukoovog dela a ja držim da ponešto znam o tome, biće iznenađen ovim predavanjima koja je Fuko održao na “Kolež de Fransu”, pred samu smrt (1984) 1981-1982. godine. Knjiga je u originalu objavljena 2001. godine, što svakako služi na čast izdavaču koji je upravo ovom edicijom “Svetovi” zadužio našu kulturu, objavljivanjem najznačajnijih prevoda iz savremene filozofije - pojavljuje se eto samo posle dve godine i u prevodu na srpski jezik. Tako je ovaj fizički mali izdavač (samo tri zaposlena) svojom produkcijom, već nekoliko decenija među najznačajnijim našim izdavačima. Da kažem i to da je ovo već treći Fukoov naslov u ovoj ediciji (“Kako braniti društvo?”, “Nenormalni”, “Hermeneutika subjekta”).

Iznenađenje, koje sam pomenuo na početku, sadržano je, pre svega, u značajnom preokretu, koji donose ova predavanja, imajući u vidu celinu Fukoovog dela. U pitanju je, zapravo, konceptualni preokret, koji se možda najjednostavnije može odrediti naslovima dva rada, koje je Mladen Kozomara, naš danas svakako najbolji poznavalac Fukoovog dela, napisao o Fukou. Prvi je “Govor i subjektivnost” i drugi “Subjektivnost i moć”. Oba ogleda objavila je izdavačka kuća “Plato” u ediciji “Na tragu”. Već se iz naslova ovih ogleda Mladena Kozomare može videti da je tema subjekta, odnosno, subjektivnosti, bila i ostala određujući problem Fukoovih minucioznih istraživanja koja spadaju među najznačajnije doprinose savremene filozofije.

Hoću da kažem da je u pitanju metodološki a ne problemski zaokret u Fukoovim istraživanjima, koja očigledno imaju, uslovno govoreći, sada je to očigledno, tri perioda, ili etape. Onaj najstariji je i, po mom mišljenju, najznačajniji - arheološki, srednji i najobimniji je posvećen analizama moći, i ovaj poslednji se može nazvati, ili opisati, kao antropološki, ili etički. Međutim, Fukoov povratak antici i Rimu nije jednoznačan, nego upravo ambivalentan. Hoću da kažem da je njegov sud o antičkoj i stoičkoj etici obeležen nesumnjivom ambivalencijom. S jedne strane, Fuko već u prvom predavanju sam ističe potrebu promene metodološkog pristupa u ovoj hermeneutici subjekta, koju donosi antika i helenizam, počev od Platonovog “Alkibijada” do Senekinih pisama Luciliju. Jer, težište analize više nije na delfijskom uputstvu: “Spoznaj samoga sebe!”, nego upravo na ovom antičkom pojmu, koji istraživanje pomera od istraživanja odnosa istine i moći, ka novoj hermeneutici subjekta, sadržanoj u nalogu “brige o sebi”, “staranja o sebi” na kojoj počiva izuzetna antička “kultura sopstva”, koja se toliko razlikuje od savremene nekulture sopstva i nebrige o sebi, da se može reći da je u pitanju radikalni prelom, ili možda i hibris, što je možda najzanimljiviji sporedni efekat Fukoovog istraživanja. Jer, kako pokazuju ova predavanja, subjekt se u antici i helenizmu stvara pomoću zaboravljenih tehnika sopstva a ne tehnika dominacije ili diskurzivnih tehnika, kao u klasicizmu i moderni, koju je Fuko istraživao do ovih predavanja. Ako želimo da živimo kako treba, treba neprekidno sebe da pazimo. Briga o sebi (o duši) zato nije samo trenutno pripremanje za život već sam način života. Čitavog života treba da budemo sopstveni cilj! Potrebno je da ove naloge uporedimo, naloge koji filozofa postavljaju kao “upravnika savesti” i “tehnika egzistencije” sa Dekartovim mišljenjem “da mogu biti imoralan i saznati istinu”, da bi se shvatila dubina preloma koju donosi moderna. I da kažem još ovo. Na jednom mestu Fuko će reći “da je antika možda bila velika greška”. Ova, na prvi pogled, neočekivana izjava ukazuje, međutim, na drugu stranu “elitističkog i prezrivog morala klasične Grčke”, koji u stoicizmu i njegovom zahtevu za univerzalnošću, nagoveštava moderne tehnike nasilne normalizacije. Čini se da je nakon Fukoovih istraživanja postalo očigledno da je tzv. “izlazak iz Grčke”, o kome govori postmoderna, doista konačan.