Arhiva

Akademci kao mušterije

Sandra Petrušić | 20. septembar 2023 | 01:00
Akademci kao mušterije
Nedelju dana nakon što je grupa organizovana oko biltena „Studenti za studente“ održala, kako kažu, prvi u nizu protestnih skupova koji bi do septembra trebalo da poprime razmere slične onim koje smo videli u Hrvatskoj, Grčkoj i Francuskoj (veliki protest upozorenja najavljen je za dan otvaranja Univerzijade), na ulice su izašli studenti Fakulteta muzičke umetnosti. I upravo na tom malom i izdvojenom primeru možemo da vidimo svu bedu stvarnosti u kojoj živimo: školarina je povećana za 50 odsto (što je uprava fakulteta doživela kao više nego fer ponudu), cena prijemnog ispita za sto odsto, a studenti će morati da plaćaju više od 2.000 dinara za korišćenje biblioteke, koristili je ili ne. Ta poslednja stavka bi u svakoj normalnoj zemlji trebalo da predstavlja skandal ako se podsetimo da je ponegde normalno imati i besplatne udžbenike, ali u našoj ne – notni fond se mora ažurirati. A kako saznajemo, razlog za ažuriranje je činjenica da je veliki broj nota iznesen i nestao, za što su krivci uglavnom profesori. Studenti koji ne vrate pozajmljeno po pravilu ne mogu da diplomiraju, profesori mogu šta hoće. Ili ne? Tačno je da im niko neće biti za vratom zbog nota, ali je pod pitanjem da li mogu da predaju. NJihov fakultet nije skupio novac ni za akreditaciju, država im poslednjih 20 godina nije kupila nijedan klavir mada se u uređenim školskim sistemima kupuje jedan do dva godišnje, a zgrada u kojoj rade nema nikakve sličnosti sa onima u kojima se, kao što bi bilo normalno, predaje muzika. Jedan od profesora je to slikovito opisao, nažalost anonimno jer u Srbiji nikako da dođemo do tačke kada će profesori javno stati uz studente: „Dok sam predavao u inostranstvu, u mojoj učionici se ništa nije čulo sem naših instrumenata jer smo bili potpuno zvučno izolovani, a ovde umesto da čuju mene, čuju trubu sa drugog sprata ili visoki C koji neko peva u trećoj učionici od naše.“ Da bi klavir postojao, da bi njega i ostale instrumente neko štimovao, da bi profesori mogli da prime platu, da bi se obezbedio prostor i note... neko mora da plati. Država neće, u krizi je i volela bi da fakulteti odvoje 40 odsto svojih prihoda i time povećaju budžet (pa ko preživi), a fakulteti koji bi da prežive moraće to da naplate od studenata. Država im ne da pare, ima obavezu da plaća oko 20 odsto, mada novac već dugo nije uplaćen, ali ministar prosvete Žarko Obradović ne misli da je to problem, i dodaje: „Školarine ne treba da se povećavaju, već da se smanjuju i ne treba bilo koji fakultet da traži objašnjenje u tome da li im država daje dovoljno para ili ne. Fakulteti bi trebalo da se okrenu sadržajima programa, pitanjima sadržaja udžbenika, unapređenju nastave, odnosu sa studentima, kako bi zajednički prebrodili brigu koja se zove ekonomska kriza.” A opet, fakulteti bi da se malo više okrenu novcu – treba im. Svideo im se taj tržišni model poslovanja zasnovan na ponudi i tražnji, tako da je Geografski fakultet, koji je prošle godine bio najtraženiji, podigao školarinu za 32.000 dinara. ESIB, udruženje studentskih organizacija Evrope, uz učešće Studentske unije Srbije, izradilo je detaljnu analizu visokog školstva i ustanovilo da je osnovni problem nedovoljno finansiranje od strane države, iako u poslednjih 20 godina postoji sve veće interesovanje studenata za kvalitetniju nastavu. Svaka javna rasprava se završava zaključkom da sredstava nema i da je jedino rešenje viša cena školarina. „Smešno je kada država kaže da nema para. Ima, samo je pitanje na šta će da troši“, kažu studenti i kao dokaz prilažu podatak iz Hrvatske: tokom 2007. godine država je potrošila 250 miliona kuna za Avganistan, a 78 miliona za školstvo. Problem je što u Srbiji ne možemo da dođemo do takvih podataka jer smo jedna od retkih država koja nema završni budžetski račun iz koga bi moglo da se vidi koliko sredstava je na šta otišlo i na koji način se to odrazilo na društvo. LJubiša Rajić, profesor na Filološkom fakultetu, kaže: „Grupa koja se zalaže da na državnim fakultetima svi studenti budu samofinansirajući je veoma jaka. Rektor Univerziteta u Kragujevcu smatra da ceo Univerzitet mora da se oslobodi države i da ode na samofinansiranje. Međutim, sasvim je realno da Univerzitet u celini bude državni i na državnom trošku pod uslovom da se izvrši racionalizacija mreže. To znači da se sa sedam državnih univerziteta svedemo na tri koja valjaju i da se na njih upisuje ne 75 odsto živorođene dece, već samo oni koji mogu da studiraju, koji imaju zainteresovanost i intelektualnu sposobnost. To ne košta tako mnogo jer je znanje jedini resurs koji Srbija ima, uz nešto vodenih tokova, minerala i geografskog položaja. Vlada bi morala da shvati da se najviše isplati ulagati u obrazovanje jer smo mi država koja prodaje znanje. To ne košta tako mnogo kao što se misli: bilo bi dovoljno da se otpusti 7.000 ljudi iz Ministarstva odbrane koji su višak i onih dvadesetak hiljada koji primaju platu da bi bili Srbi sa Kosova i koji rade u fiktivnim institucijama koje ne postoje. Tako bi se oslobodilo dovoljno sredstava za univerzitetsku racionalizaciju, ne samo za besplatno školovanje već i da studenti imaju odlične uslove za rad. Ali, ja ne vidim ni mrvicu volje da se bilo šta od toga uradi.“ Umesto te „mrvice volje“ sve češće možemo da čujemo da plaćeno školovanje ima svoju vaspitnu ulogu: oni koji plaćaju moraju da uče jer ne žele da im propadne uloženi novac. Nažalost, statistika ni u svetu a ponajmanje u Srbiji ne potvrđuje ovaj podatak: od jedne trećine studenata koji su u Beogradu na budžetu, studije završava neuporedivo veći broj od preostale dve trećine koji su samofinansirajući. Razlog za to je što većina samofinansirajućih mora da radi i ne stiže da završava svoje obaveze na fakultetu, ali i to što se mnogi odlučuju ne za ono što žele da studiraju i za šta su talentovani, već za fakultete koji su najjeftiniji. „Sve više studenata pristaje da plaća, država je sve manje motivisana da ulaže, što znači da se studenti sve više posmatraju kao mušterije a ne kao aktivni partneri u akademskoj zajednici, što dovodi da njihov uticaj u donošenju odluka postaje mali i sveden samo na status kupca kome može da se sviđa ili ne sviđa proizvod“, kaže se u analizi ESIB-a. Ti i takvi razlozi bili su inicijalna kapisla da nekoliko stotina studenata baš kao i pre tri godine, otpočne protest. Jedan od organizatora protesta 2006-2007. i član grupe „Studenti za studente“ Matija Medenica objašnjava razloge zbog kojih su odlučili da ponovo probaju, mada su u prethodnom pokušaju imali veoma malu podršku, posebno kada su u pitanju profesori i asistenti. „Osnovni problem je suštinski odnos države prema visokom obrazovanju i to je sve lošije i lošije ako gledamo proteklu deceniju. Novac je jedan od najbitnijih faktora jer fakulteti uvek biraju da ga uzimaju od nas. A što se države tiče, smatramo da je metod reformisanja visokog obrazovanja veoma loš jer država sve vreme govori da hoće da izbaci fakultete na tržište kako bi se sami snalazili, a to dovodi do situacija da su cene sve više i više i da se uvek dešavaju neki vanredni slučajevi zbog kojih ljudi padaju na samofinansiranje, što vodi do potpunog uništavanja univerziteta. Želimo fakultet koji će svima biti dostupan, a ne da zbog sve većih školarina on postaje privilegija onih koji to mogu da plate“, kaže Medenica. A o kolikim školarinama govorimo i to pre tačnog saznanja koji od fakulteta i koliko će povećati cene do sledeće školske godine, najbolje svedoči podatak da su one više nego u većini evropskih zemalja (konkretno, ispred nas su samo Velika Britanija, Holandija i Letonija). Na primer, studije arhitekture u Beogradu koštaju oko 3.000 evra, dok su u Gracu 750, a školarina se vraća svakom studentu koji „očisti“ godinu. Ako je za utehu, domaće cene liče na one u regionu, ali u Hrvatskoj je prosečan lični dohodak veći za 300 evra. To bi bilo sasvim dovoljno da se i profesori zapitaju kome će predavati ukoliko se nešto ne promeni. Zasad se nisu zapitali. „Nadam se da će se to promeniti, mada je problem to što je samo deo plate zagarantovan iz budžeta a ostala primanja zavise od školarina – što su one veće, veće su im i plate, tako da je logično da se slažu sa visokim školarinama u situaciji gde država neće da daje pare. Ipak ne verujem da će zbog sopstvenog interesa odustati od onoga što su uradili ostali profesori i što su uradili profesori u Hrvatskoj. Možda je problem samo u komunikaciji i kada je budemo poboljšali naći ćemo zajednički interes“, kaže Medenica. Profesor Rajić ne deli isti optimizam: „Profesori u Srbiji su uvek kaskali za studentima. Mi čekamo da se studenti pobune, pa da onda malo razmišljamo da li ćemo da krenemo za njima. Jedan od razloga je taj što je kvalitet profesora drastično opao od devedesetih godina: ima prosečnih profesora i onih ispod proseka, ima onih kojima je jedino bitan partijski interes i ima onih koji nikada neće ući u protest ako je usmeren protiv vlasti, bilo ko da je na vlasti. Kod profesora vlada drugačije razmišljanje – nama je mnogo lakše da sve prevalimo na studente jer će njihovi roditelji to na kraju da progutaju. A ako mi sami počnemo da se bunimo, sukobićemo se sa našim strankama ili sa mogućnošću da postanemo ministri, pomoćnici ministara i ambasadori. Veoma veliki broj profesora tezgari na tri-četiri strane, to su ti putujući trgovci univerzitetskom robom i njih ništa više ne zanima sem da im se omogući da i dalje zarađuju. A i u Hrvatskoj su već mnogi počeli da se povlače. Dragan Primorac je vrlo vešto podržao studente a onda isto tako vešto počeo da se povlači: pustio je „buvu“ koju je veliki broj nastavnika podržao – neće moći da izađu na ispit i biće izgubljena školska godina. Isti princip koji se ovde primenjuje već 20 godina i koji savršeno deluje: čim studenti pomisle da će izgubiti godinu, uplaše se jer to za njih znači potpuni prekid studija – nemaju od čega da žive. Studenti su generalno umorni jer su i njihovi roditelji umorni, ipak se mi 20 godina bijemo i zamor materijala je veoma veliki. Ipak, možda može nešto da se dogodi.“. A to nešto što bi trebalo da se dogodi, trebalo bi da se dogodi u okviru „Bolonje“ na koju smo se obavezali i čiji je glavni moto interakcija između svih evropskih univerziteta. Ili će studentske pobune biti? I Harvard u buli U problemu su se našli i veliki univerziteti poput Harvarda koji je pre početka ekonomske krize imao fond od 40 milijardi dolara, a sada je ta svota prepolovljena. Ostali univerziteti su prijavili gubitak od oko 20 odsto, mada je procena da je na mnogima ona dostigla čitavih 50 odsto. Školarina u SAD je izuzetno visoka i u većini slučajeva subvencionisana jer iznosi 50.000 dolara godišnje. Ta cifra pokriva plate predavača, smeštaj, zdravstvo, sportske aktivnosti i sve ostale udobnosti jednog za nas specifičnog (da ne kažemo nedostižnog) sistema. Novca za tako nešto više nema, subvencije je mnogo teže obezbediti i to upravo u trenutku kada su studentima najpotrebnije, tako da se univerziteti uglavnom odlučuju da primaju samo one studente koji sami mogu da plate veći deo troškova, dok su u manjini siromašniji. Ali, tu postoji jedan problem za koji Srbija nije ni čula: elitni fakulteti bi mogli da prime veći broj studenata koji ne ispunjavaju najviše norme ali su spremni da plate, ali se dekani plaše da bi smanjenjem selektivnosti trajno opao rejting njihovih univerziteta, a to im je važnije od bilo čega.