NJegoševa “Luča”

Rešio sam da, sve tamo do Mitrovdana, spavam, i preko noći, na terasi u Gročanskoj. Nije to više samo pitanje zdravog življenja, već je to stvar životnog ubeđenja. A, ako hoćete, i vraćanje korenima. Pod otvorenim nebom su mi i preci spavali, bilo sa ovcama ili sa hajducima. To mi je, dakle, u krvi, u porodici, još od Ahila i Aleksandra. Sa zvezdama nad sobom zaspati, ispod planete Srbije, koja se nalazi gore, između Jupitera i Marsa. A onda se, pre sunca, probuditi, i, čekati, čekati... Čekati da se pojavi Sunce od Cvetkove pijace, iz Zvezdarske šume, i, da onda, odjednom, odskoči i lice ti pomiluje. I dok shvatiš, dok naučiš da se samo Suncu raduješ, prođe ti život, moj Srbine! Jer, avaj, nisu ti date Adamove, a ni Nojeve godine, a kada bi se živelo, bar, dvesta, trista godina, ah, to bi bila milina... Elem, za spavanje na terasi potrebne su ti radikalne, brze reforme. Ne može na njoj da se drži svašta! Dobro, Biljanino cveće u saksijama i visećim žardinjerama se podrazumeva. Bez mirisa bosiljka, turskih karanfila, bez ledenih puzećih muškatla srpska terasa je, prosto, nezamisliva! Ali, džakčić sa orasima, mora li mesto na terasi da zauzima? A tu su i plastični baloni puni vode kad ovi iz Gradskog vodovoda počnu besne gliste da izvode. I trebaju li mi, baš, dve šamlice, praher od plastike, pa još portfiš, prskalica za fajtanje cveća i na sve to plastična kofica sa starim belim lukom iz zavičaja, a do nje, gle, i kantica lanjskog meda!? Da, Srbin zna da bude kao Ciganin, ima tu njinu sklonost da se zatrpava sa “važnim” stvarima, voli da sebi životni prostor sužava, a onda ti je, moj bajo, kriv Hitler, Obama, pa i Tači. Zatrpavanje stvarima ostalo nam je, doduše, još od indijskih seoba; da ti u seljakanju, u seobi, sve bude pod ruku: i sekira i rakija i ćebe i sećija, jer, daleko je, brale, Indija. Elem, ligeštuli moraju da ostanu, ali moraju li oba? A i steper sa tegovima, mora li na terasi da se baškari? Uh, teško je napraviti red na jednoj običnoj srpskoj terasi, a kamoli u red dovesti jednu ozbiljnu državu kakva je Srbija. I, majke mi, potpuno razumem Bokija! Jer, ako je parlament, očigledno, brod ludaka kojim gospođa Slavica, inače psihološkinja, nekako, krmani, ako je vlada sastavljena od autista, a Srbi su, zna se, “lud narod” (J. Rašković), može li sve to da utera u red jedan školski psiholog, uprkos svom šarmu i seksepilu i ubedljivom kaubojskom koraku? Ako je, dakle, Srbija jedna vesela ludara, treba li onda terasa, uopšte da se napušta!? Ali, tu me stižu konformističke muke: šta onda uneti na terasu? Poljski krevet? Dušek na naduvavanje? Vreću za spavanje? Ili samo deblji sunđer, običnu asuru. A uz asuru i auru ide i kamen za pod glavu. Buda se, recimo, godinama nije micao iz “lotosa” i zašto, do kraja života, ne bih ostao na terasi, u joga položaju? U takvom stanju, čitam NJegoševu “Luču mikrokozma” Štooo?! Za potrebe mog novog romana, eto što! I, setim se, posle prvih stihova, Anice Savić-Rebac. Ona je, jadna, tvrdila da je NJegoševa “Luča” jedan genijalan “gnostičko-bogumilski ep” i zbog te jeretičke teze je grdno propatila, za života to u Srbiji nije objavila... I dok laju psi oko FK ”Obilića” na ponoćnog prolaznika, a prozori sa CZ-a svetlucaju kao jato zvezda, ja letim na NJegoševim stihovima, i, zaista, gore, na “šestom nebu” pored svetlećeg božanskog prestola nigde, zaista, nema Isusa. Ali, zato su, tamo, pored Gospoda, Epikur i Pitagora, a i “Cezar s Aleksandrom bogotvori”. I kod ovog stiha počnu lampice da mi se pale, moj brale! Da li je i NJegoš znao da Isus nije postojao! Ovde i Jung poskakuje sa šamlice, trese pepeo iz srebrne patarenske lulice: ”Ne zaboravi da je i NJegoš bio mason. A to što Cezar sa Aleksandrom bogotvori, tu, odmah, pored božjeg prestola, jasno govori da su i masoni znali da su Cezar i Aleksandar bili SAVREMENICI! I, ne zaboravi da i Plutarh izveštava da je Julije Cezar bar jednom godišnje na Aleksandrov grob, na hodočašće, odlazio. Shvati, već jednom, Cezar je samo Aleksandrov makedonski general bio, komandant zadužen za Apenine! Tek, sa Aleksandrovom smrću Rimljani dobijaju carstvo i to preko makedonske kraljice Kleopatre!” NJegoševom “Lučom” obasjan i od Junga spinovan, žurim na Fakultet političkih nauka da studentima pričam na temu ”Kolumna i kreativni rukopis”. Zvala me Neda Todorović, moja arijska lepotica. U auli stotinak studenata. Pitam: ko sve čita NIN? Samo dvoje dignu ruke. Auuu, lepo, bogami! Znači, ne znaju ko sam, sve lepše od lepšeg! Nego, šta ću!? Meljem tako sat vremena, logoreišem, vicevima ih zasmejavam. Odradim svoje jer plaćen mi je taksi, bajo, a i Neda me vodila u fakultetski restoran na ručak. Hoću reći, mlađarija sa FPN me svojom apatijom nije smlatila, na neki način me, čak, i ohrabrila. Jer, dok je takvih “mladih lavova” biće mesta i za nas matore predvodnike novinarskog čopora. Kad, u redakciji čeka me pisamce od Milovana Danojlića, najvećeg srpskog pesnika iz Ivanovice, sela pored Belanovice. A u pismu piše: ”Dugo se nismo čuli, poslednji put smo razgovarali u decembru. Ovde, na selu, boravim već dva meseca, u Beogradu sam bio vrlo kratko. Ovih dana ću, opet, proći kroz prestonicu u kojoj me, priznajem, ništa ne privlači...” Ali, uz pisamce Pesnik mi šalje i pesmice koje sprema za novu zbirku. I, ne znam zašto, za oko mi je, nekako, najviše zapala ona o DŽozefu Bajdenu, ovom zbog koga će Bgd ove nedelje biti zatvoren grad. Pesma ima i prolog, a on glasi: ”Američki senator DŽozef Bajden je, za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine, izjavio da je srpski narod “gomila nepismenih, degenerisanih decoubica, kasapa i seksualnih siledžija” te da bi “sve Srbe trebalo staviti u konclogore nacističkog tipa”. E, sad sledi pesmica: ”DŽozefu Bajdenu”: Pristajem da budem logoraš/ Moj položaj je manje sraman/ Od tvoga, prijatelju, koji moraš/ Postati novi Adolf Ajhman.” Te noći sam, još malo, stihovima NJegoševe “Luče” jezdio, a onda sam na terasi, u ligeštulu, uz Nikolino vino čvrsto, pod zvezdama, zaspao. A u snu mi je moja Crna iz Vrčina ovako govorila: ”Dobro je što si počeo pod otvorenim nebom da spavaš. To znači da se luča u tvom pleksusu rasplamsava. I, drži se, još neko vreme, ligeštula, jer za tebe je asura, još uvek, tvrda postelja.”