Zapretena „klica zla”

Sve je dobro što se dobro završi. Mnoge nedoumice i kritike koje su se nadvijale nad ovogodišnjom kanskom manifestacijom, uoči i tokom samog festivala, realizovanog u vreme opšte ekonomske krize i dramatičnih efekata koje ona ostavlja za sobom, što je uticalo i na sam ovogodišnji izbor takmičarskog programa, na kraju, podelom nagrada i ukupno postignutim rezultatima, „isparile” su u jutarnjoj magli Kroazete. Bez obzira na to što se na odluke žirija, kojim je ove godine predsedavala čuvena francuska glumica Izabel Iper, uvek mogu dati izvesne primedbe, poput činjenice da je većina nagrađenih filmova potekla iz produkcije samih domaćina, kako je nagrada za najbolju režiju otišla u ruke filipinskom reditelju Briljanteu Mendozi za film „Krvoproliće” (Kinatay), koji je tokom festivala ubedljivo bio lider začelja po oceni kritike, ili nagrada za scenario Mei Fengu za „Prolećnu groznicu”, ipak, opšti je zaključak da su nagrade, uz opravdane uobičajene kompromise, valjano ispratile ovogodišnje izdanje kanske manifestacije. Posle kanskog Gran prija za „Pijanistkinju” 2005. godine (u kome je, uzgred budi rečeno, igrala Izabel Iper i dobila „Zlatnu palmu” kao najbolja glumica) i nagrade za najbolju režiju za film „Skriveno” 2006, austrijski reditelj Mihael Haneke, često na radu u francuskoj kinematografiji, ove je godine konačno dobio i „Zlatnu palmu” za svoj sjajan film „Bela traka”. Filmom „Bela traka” Haneke se, posle dužeg vremena, u francusko-nemačkoj produkciji, vratio svojim korenima i nemačkom jeziku, sa provokativnom temom o čudovišnim događanjima u protestantskom selu na severu Nemačke uoči Prvog svetskog rata. Reč je o briljantnoj, u osnovi mučnoj, studiji, rađenoj u crno-beloj tehnici veštom kamerom Kristijana Bergera, o teškom životu, striktnih patrijarhalnih i moralnih vrednosti, iza koga se kriju dvostruki standardi, represija, emotivno zlostavljanje i opšta destrukcija. O svemu tome, kao narator i seoski hroničar, govori lokalni učitelj, koji se seća tog leta 1913. kada su u inače mirnom, gotovo uspavanom selu, počele da se dešavaju neobjašnjive nesreće. Mnogi prisutni na festivalu su u atmosferi psihološke napetosti, inače karakteristične za Hanekeov opus, u filmu „Bela traka” prepoznali stanje iz kojeg se kasnije izrodio nacizam, ali sam Haneke to negira tvrdeći da je samo hteo da „ispriča priču o deci koja se drže vrednosti roditelja kao apsoluta”, jer „ako unapred znate šta je ispravno, brzo postajete nehumani”, dodajući „da ne bi bio srećan da ljudi pomisle da je ovo film o korenima nacizma, zato što je tema relevantna za bilo koji deo sveta”! Uprkos Hanekeovom upozorenju mnogi su, ipak, u bergmanovski intoniranom porodičnom ambijentu, prepoznali klicu ”zla” koja je dvadeset godina kasnije iznedrila nacizam, a koja ovom filmu daje i svojevrsnu univerzalnu političku konotaciju. Film je pored „Zlatne palme” dobio i nagradu FIPRESCI kritike, čime se igrom slučaja ponovila praksa sa nedavno održanog festivala u Berlinu, gde su glavni žiri i žiri kritike bili ujedinjeni u izboru glavnog laureata. Među vodećim favoritima tokom festivala u trci za „Zlatnu palmu” bio je i poznati francuski scenarista, sada reditelj, Žak Odijar sa filmom „Prorok”, kome je na kraju zasluženo pripao ovogodišnji Gran pri. Poput prošlogodišnjeg hita „Gomora” Matea Garonea, Odijar je probudio veliku pažnju publike i kritike svojim žestokim i provokativnim filmom, čija se radnja dešava u surovom ambijentu zatvora, sa temom o organizovanom kriminalu. Film se bavi „uspešnom” karijerom glavnog junaka Malika el Đebena (igra ga sjajno novo ime Tahar Rahim), koji od nepismenog zatvorenika okrutnošću i cinizmom vremenom prerasta u zatvorskog „proroka” podržanog od korzikanske mafije. Ispod priče o brutalnom zatvorskom realizmu Odijar vešto provlači i priču o „plemenskom” etničkom sukobu Korzikanaca i „zabrađenih” muslimana, kao buretu baruta savremenog francuskog društva. Mada su mnogi očekivali da će se među nagrađenima naći i neka poznata imena, poput Španca Pedra Almodovara sa „Raskinutim zagrljajima” (Broken embrases) u kome igra dobitnica Oskara Penelope Kruz, Italijan Marko Belokio sa „Pobedom” (Vincere), kao i laureati „Zlatne palme”, Australijanka DŽejn Kempion sa „Blistavom zvezdom” i Englez Ken Louč sa „U potrazi za Erikom” i Amerikanac Kventin Tarantino sa „Neslavnom kopiladi” sa Bredom Pitom, Elijem Rotom i Melani Loran na čelu, to se, sasvim opravdano, nije dogodilo, jer mada su njihovi filmovi opravdali visok renome svojih autora, a po svemu sudeći biće izuzetno komercijalno prihvaćeni, ipak nisu doneli ništa izuzetno. Almodovarovi „Raskinuti zagrljaji”, sa njegovom omiljenom glumicom Penelope Kruz, koja je po ko zna koji put šarmirala sve prisutne svojim izgledom i glumom, nose sve odlike njegovog stila. To je vešta mešavina, u melodramskoj priči o nerealizovanoj glumici, žanrovskih elemenata somnabulnog noara, neorealizma, komedije zapleta i omaža sopstvenoj filmskoj ikonografiji. Filmu kao da nedostaju humor i emocije, u onoj meri koja je krasila neke njegove ranije filmove. Belokijeva „Pobeda” donosi jedan zanimljiv uvid u relativno malo poznate detalje iz biografije Benita Musolinija, vezane za početak prošlog veka, kada je na pragu svoje političke karijere, tada kao socijalista, bio u braku sa Idom Dalser (izuzetna uloga Đovane Mecođorno) sa kojom je dobio sina Benita, a kojih se kasnije na usponu slave odrekao, smestivši ih u trajni azil. Mnogi prisutni su Belokiju zamerili što njegova priča, iako fokusirana na tamnu stranu Musolinijeve pragmatične ličnosti, nekako zapostavlja, u ukupnom saldu, činjenicu da je reč o jednom od najvećih zločinaca nacističke doktrine koja je koštala mnoge druge života, pored zle sudbine njegove žene i deteta. Jedina do sada žena dobitnica „Zlatne palme” (što mnoge feministkinje navode kao argument za „mačističku” strukturu Kana) Australijanka DŽejn Kempion takođe se bavi biografskom tematikom, u kostimiranoj priči o Londonu iz 1818. u kojem se odigrava ljubav poznatog engleskog pesnika DŽona Kitsa sa devojkom iz susedstva Fani Braun. Briljantno urađen film, ali, ipak, ništa više od toga. Iz tog ženskog konteksta daleko više je pružila Škotlanđanka Andrea Arnold sa svojim „Akvarijumom” (Fish tank), savremenom porodičnom dramom iz Londona, u kojoj sjajno igra mlada Keti DŽarvis. Arnoldova je za svoj film podelila ravnopravno specijalnu nagradu žirija sa filmom „Žeđ” Korejca Park Čen Vuka. Veliku radost publici je pružio ovde omiljeni Kventin Tarantino sa svojim uvrnutim, crnim humorom obojenim filmom „Neslavna kopilad” sa virtualnom temom, kako je grupa američkih Jevreja, svojom nemilosrdnom akcijom skidanja „skalpova” nacistima, preokrenula tokove Drugog svetskog rata na tlu Francuske u okupiranom Parizu. Uz dobru zabavu, na kraju je opravdano nagradu za najboljeg glumca dobio nemački glumac Kristof Volc za sjajno tumačenje SS oficira. Skroman saldo za vodeću američku kinematografiju i očekivanja samog Tarantina, koji je film završio u ogromnoj stisci sa vremenom uoči festivala. Najviše simpatija i dobre atmosfere doneo je Ken Louč sa svojim filmom „Potraga za Erikom”. U saradnji sa svojim tradicionalnim scenaristom Polom Lavertijem, Louč je sačinio pitku romantičnu komediju (odstupajući u osnovi od svoje tradicionalne političko-socijalne tematike) u vidu lične fantazije poštara iz Mančestera, opsednutog obožavaoca fudbala, kome u pomoć u njegovim ličnim tegobama dolazi, a ko bi drugi, idol i imenjak Erik Kantona (koji igra samog sebe u filmu, čiji je i jedan od producenata). Specijalna nagrada za životno delo ove godine otišla je u ruke proslavljenom francuskom reditelju Alenu Reneu, koji na pragu svog 87. rođendana, koji je sledećeg meseca, donosi u svom filmu „Divlja trava” priču o svojim skrivenim željama tvoreći svojevrsnu umetničku deklaraciju ljubavi prema filmu u kome je toliko dugo i uspešno delovao. A nagradu za najbolju žensku ulogu dobila je francuska glumica Šarlota Genzburg za upečatljivo, provokativno tumačenje u filmu „Antihrist” Danca Larsa fon Trira, čiji producenti posle goropadne diskusije i reakcija povodom filma, nude na svetskoj berzi dve verzije, jednu originalnu oko koje se digla tolika prašina u „protestantskom” znaku i drugu, skraćenu, takozvanu umivenu „katoličku” varijantu. Na kraju, sve se završilo prema planu. Nije se ni moglo očekivati da poznata imena, ”heroji” Kana, potpuno podbace, ali je vidljivo da je osvedočenim i priznatim imenima, osim nekih časnih izuzetaka, ponestalo stvaralačkog „gneva”, da su skloniji nekim mirnijim, umerenijim temama i realizacijama, koje će naći veće komercijalno uporište. Da li je reč o umoru, predahu ili refleksiji na tržište pritisnuto ekonomskim nedaćama, videće se u budućnosti. U tom plutajućem duhu festival je i zvanično zatvoren ljubavnom romansom „Koko Šanel i Igor Stravinski” Jana Kunena, Holanđanina na radu u Francuskoj, sa Anom Muglalis i Madsom Mikelsenom u glavnim ulogama. Ništa bez ljubavi, mode i muzike na Kroazeti.