Svet, Mister Dolar i ožalošćene porodice

„Otkad već neispeglani cilinderi leže pod krevetima, otkad već nije bilo ministarske krize. A to nam je tako neobično! Nekako nam je šuto, mrtvo, monotono kad nema krize. Zamislite, na primer, da se kod nas desi koji put da jedan kabinet posedi jedno deset godina. Sedi tako deset punih godina, sedi, sedi, sedi i ne miče. Bože, kako bi to izgledalo? Ja mislim da bi moralo vrlo neobično izgledati. Naša deca već bi dorasla za ministre, a ne bi mogla to postati, jer ne bi bilo mesta. I deca bi se naša kao siročići vukla po ulicama, ne znajući šta da rade. Mi roditelji morali bismo da pravimo čitave demonstracije, uzvikujući: Dajte nam ministarska mesta, deca vas mole! Ali, hvala bogu, to se kod nas nikad ne može da desi. Kod nas vlade ne mogu da potraju deset godina, a kad potraju deset meseci, i to je dosta.“ E pa vlada Mirka Cvetkovića po­trajala je deset meseci; a kako se u srpskom političkom životu i smrti i nije nešto mnogo promenilo od pre sto godina kada je citirane redove zapisao Branislav Nušić – red je da vidimo šta je sa ovom vladom. U kakvom je stanju, pred kakvim je izazovima i ko joj sve radi o glavi. Pre svega, ugrožava je ono što je o vratu svim vladama na svetu – ekonomska kriza. „Suočila nas je sa samim sobom. Imali smo nekakav rast; istina ne industrijske proizvodnje, već uglavnom sektora usluga ali ipak rast, imali smo kontrolisanu inflaciju koja nije prelazila 10 odsto; disbalans između potrošnje i proizvodnje peglan je prodajom porodičnog srebra tj. novcem od privatizacija, doznakama iz inostranstva i kreditima. I sada odjednom nema investicija, nema doznaka, nema peglanja. Vlada je u tesnacu. Moraju da pokažu odgovornost i sposobnost. Ako me pitate da li su je pokazali, da li imaju strategiju, sposobnost da upravljaju krizom rekao bih da ja to ne vidim. Svi ovi Dinkićevi planovi zasad su više marketing i nešto što ne bi bilo loše u normalnim uslovima. Ali ne i u ovakvoj krizi“, kaže Zoran Stojiljković, sociolog, profesor Fakulteta političkih nauka. Svetska ekonomska kriza je, dakle, okvir u kome je zapalo da dela kabinetu Mirka Cvetkovića i u tom okviru će se suočavati sa svim drugima opasnostima. Kao što su unutrašnji sukobi; čak i u skupštinskom restoranu teško je naći nekoga ko može da nabroji sve stranke u vladajućoj koaliciji, a kamoli da pomiri sve sujete i sve interese. Zatim, tu je stalna opasnost od opozicionih poslanika koji su, bogme, izvadili cilindere iz svojih skrovišta i već se sijaju kao da su mašću namazani i stoje u hodniku na čiviluku, da svakog trenutka budu pri ruci. A kad bi se time pozabavili ispostavilo bi se da rušenje Cvetkovićevog kabineta i nije tako pretežak zadatak za domaće oligarhe kao i za predstavnike uticajnih država u Beogradu ne baš sklone diplomatskim manirima. Sagovornici NIN-a, politički i ekonomski analitičari, međutim, lako prave hijerarhiju opasnosti. Tako, Branko Pavlović kaže da je opasnost bez premca, po ovu vladu Srbije, ekonomska kriza. „Ali, ne kriza sama po sebi. Već, kriza koja potpuno razgolićuje nesposobnost naše vlade da upravlja društvenim procesima. Pokazaće se da naša vlada ne samo da ne ume da se bori protiv ekonomske krize već lošim upravljanjem javnim preduzećima na jednoj strani i guranjem malih i srednjih preduzeća u bankrot na drugoj – jeste jedan od ključnih generatora krize. I plus kao posebna podvrsta neodgovoran tretman prema stranim investitorima. Jer, ako tražite da neko uloži novac, ne može predsednik Republike, nakon što je neko uložio 130 miliona evra, reći da mu se ne sviđa zgrada koju je taj investitor napravio. To u krugovima investitora proizvodi efekat kao da ste ubili 10 ambasadora“, kaže Pavlović. Kada mu nabrajamo druge potencijalne opasnosti po vladu, Branko Pavlović odmahuje glavom. „Nema ih. Tajkuni nemaju vremena da se bave vladom, strani faktor ako izuzmemo tuču ispod stola Nemaca i Rusa oko Elektroprivrede nema potrebu da se toliko bavi Srbijom. Za njih bi to bilo mnogo posla ni oko čega. A ako govorimo o partijskom delovanju – vlada je savršeno stabilna. Jer, kome je u interesu da sad ide na izbore. Jedino, možda Tomi Nikoliću koji bi posle izbora mogao da pravi savez sa Tadićem. Ali, šta bi to suštinski promenilo. Toma bi ušao u vlast, Jeremić bi postao premijer, ali bi zapravo sve ostalo isto“, smatra Pavlović. I kada opasnosti po položaj tima Mirka Cvetkovića rangira Milan Nikolić, politički analitičar, bar gornji deo liste se ne razlikuje mnogo. „Produbljivanje ekonomske krize je ubedljivo najveća opasnost po vladu. Očekuje se dalje gubljenje radnih mesta, strani kapital ne dolazi, fondovi EU se ne otvaraju“. Šta radi vlada? Prepoznajete li neku strategiju? „Vlada se na način neoliberala bori protiv krize koju su izazvali neoliberali. Ali, slično radi i Obama. I Nemci i Francuzi. S tim što oni imaju novac, ali očigledno još uvek ne i jasnu ideju kako pobediti krizu. A mi nemamo ni para, ni ideja“. Prema Nikolićevom mišljenju vladu može da uzdrma i strani faktor: odnosno (ne)približavanje fondovima Evropske unije, a potom i domaći tajkuni; jer ako se ne dobije neki novac iz Evrope cediće se od ovdašnjih tajkuna, a oni pogotovo u ovakvoj situaciji to neće baš dočekati sa osmehom. „Utisak je da tajkuni otimaju više nego ikad, pogledajte za kolike pare dobijaju hektare najbolje zemlje i oni neće prezati ni od čega. I tu bi vlada mogla da ima velikih problema“. Jedino, izgleda, vlada neće imati velikih problema sa sobom, odnosno sa velikim brojem stranaka koje je čine i sa kolegama iz opozicionih klupa. „Na unutrašnjem planu imate DS koji je propustio optimalnu šansu za izbore i koji sada sigurno ne bi išao na njih i imate male stranke čiji je rejting toliko nisko da sigurno neće ljuljati čamac vlasti. Plus imate još dve partije u opoziciji koje bi, mislim, bile veoma zainteresovane za ukrcavanje u taj čamac. Mislim da Čeda Jovanović samo čeka taj poziv, a i da ga Toma Nikolić ne bi odbio. Dakle, prava opozicija su samo obezglavljeni radikali i DSS koji je insistiranjem na temi Kosova kao jedinoj, potpuno sebe zatvorio u ugao. A tu temu građani u istraživanjima javnog mnjenja rangiraju tek kao šestu po značaju. Tako da vlada od njih ne treba da strahuje“, kaže Milan Nikolić. Ali, ako opozicija sama po sebi teško može da bude problem vladi, Milan Nikolić napominje da postoji mogućnost da se pojavi neko novi ko bi artikulisao veliko narodno nezadovoljstvo ili čak neko od starih, na primer Šešelj ako se vrati iz Haga, ko bi napravio „opasnu mešavinu šalitre i nitrata“, socijalnog i nacionalnog nezadovoljstva i na ulici krene da traži pravdu. Ili, kaže, još gore, da ne bude nikakvog liderstva, već da pobuna građana krene spontano i da na našim ulicama od jeseni gledamo ono što se događalo u Argentini ili u Grčkoj. Zoran Stojiljković kaže da vlada ovog trenutka igra na tankoj žici: između pritisaka stranaca i pokušaja da laviraju između interesa i želja Evrope, SAD i Rusije, između toga da ne uđu u rat sa tajkunima i ostave im monopole i još neke pogodnosti, a da ne potope malu i srednju privredu. „Vlada zna da mora da zaustavi frapantan pad industrijske proizvodnje i da pokuša da svim sredstvima zaustavi veliki trend rasta nezaposlenosti. Jer, samo tako može izbeći socijalne lomove. Pa da vlada nije ustuknula sa onom idejom dodatnog oporezivanja svih zarada već bi imala ljude na ulicama. Oni sada pažljivo osluškuju puls građana i učiniće sve da izbegnu masovne proteste koji mogu da dovedu do potpunog haosa u zemlji“. Međutim, i u Nemanjinoj 11 verovatno su svesni da će i ako izbegnu haos imati permanentne esnafske proteste. I to će, smatra Zoran Stojiljković, biti igra zrelosti vlade a pogotovo sindikata. „Prvi zahtev sindikata biće održanje zaposlenosti i zarad toga mislim da će biti spremni da se odreknu svega jer su i sami svesni da demagoški, maksimalistički zahtevi ne mogu biti ispunjeni i da čak i kad prouzrokuju pad vlade nemaju nikakve garancije da bi im neka sledeća vlada nešto bolje donela. Zbog toga je njima pametnije da igraju stalni presing na vladu nego da ultimativno traže ostavke“, kaže Stojiljković. Prema njegovom mišljenju ono što može da obeleži te nekakve proteste koji bi mogli da uslede je radikalizacija oblika delovanja. „Čovek vidi da ne može da reši problem. U podsvesti mu stoji da to inače nije tako jednostavno. I onda je spreman na sve: da se opaše bombama i da krene u Predsedništvo, da štrajkuje glađu, da sebi odseca prste. Plašim se da nam slede sve šokantnije metode, a od samouništavanja do uništavanja drugih nije dalek put. I ako mogu sebi da odsečem prst odseći ću ga i tebi. A mi imamo veliku tradiciju nasilja“. U ovom trenutku na vladinoj strani je jedino vreme; ide leto, a to nije vreme za događaje. A kad smo kod tradicije i događaja koji slede, Nušić od pre jednog veka je ponovo aktuelan. „Ja ne znam da li svako od nas veruje, ali ja verujem u te buduće događaje koji su na pragu. Nekako sva atmosfera, sve što se događa oko nas i kod nas, kazuje to. Ali, nisu događaji tako ludi, pa da grunu sad, za vreme banjske sezone. Znaju oni da nije red uznemiravati ljude kad se odmaraju. To ne govorim ja napamet, o tome sam se uverio. Čim sam čuo da su događaji vrlo blizu, ja sam se na sve načine počeo raspitivati gde su. Hteo sam da ih nađem i da progovorim s njima reč-dve. Potrčim jednom državniku i zapitam ga: Je l` te, molim vas, biste li mi vi mogli kazati gde su događaji? Događaji su, gospodine moj, tako reći, pred vratima. A kad su već tu, pred vratima, rekoh: hajd` da progovorim reč-dve s tim događajima, te da se bar svojim ušima uverim o njihovim namerama. I taj razgovor je ovako tekao: Ja: Je l` te more, događaji, pa vi se odigravate tu pred našim vratima, a i ne pitate je l` to nama prijatno? Događaji: Pa šta imamo da vas pitamo, mi se razvijamo nezavisno od vas. Ja: Pa dobro nezavisno, al` to nije red i nije učtivo od vas, da larmate pred tuđim vratima. Taman mi, Srbija, legli posle ručka malo da spavamo, a vi nadigli toliku larmu. Događaji: Pa vi se probudite. Dosta ste spavali. Ja: Gledaj ti njih, kako su razuzdani i neučtivi. Kao da ćete vi nama određivati dokle ćemo i koliko spavati. Nemojte da uzmem metlu pa da vas sve razjurim. Događaji: Nemojte, molim vas. Ja: E, kad molite, to je druga stvar. Možete se i dalje odigravati pred našom kućom i pred našim nosom, ali nemojte toliko da larmate. Događaji: Vi, valjda, volite mir i tišinu? Ja: Ne to, ali smo u poslu, dabome, važnom. Pišemo ukaze, premeštamo i unapređujemo svoje prijatelje i svoje rođake. Događaji: E kad je tako, mi ćemo, događaji, čekati dok vi posvršavate te poslove. Ja: Hvala vam. I posle ovoga iskrenoga razgovora rastali smo se kao najbolji prijatelji, još su mi događaji poželeli: do viđenja.“