Pući će Srbija, a ne vlada

Pozicija LDP-a u Skupštini Srbije je vrlo specifična. Opozicija su koja je bliža vladi nego ostatku opozicije. Iako bi na političkom tržištu bolje prošli kao ultimativni kritičari koalicije DS sa SPS-om, LDP se odlučio za poziciju konstruktivnog kritičara vlasti. Ali, ako prema vladi ponekad i biraju reči kad su njihovi arhineprijatelji poput direktora Javnog servisa Aleksandra Tijanića u pitanju tu nemaju nikakve kočnice. Na pitanja novinara NIN-a predsednik LDP-a odgovorio je elektronskom poštom. Kako biste ocenili trenutnu poziciju kabineta Mirka Cvetkovića? Da li nešto može da promeni u odnosima u vladi i DS to što je američki potpredsednik Bajden naširoko razgovarao sa ministrom odbrane Šutanovcem, dok je sa ministrom inostranih poslova Jeremićem izmenio tek nekoliko rečenica? - Zarobljena sopstvenom nesposobnošću, uverena da će kriza moći još dugo da se predstavlja kao izgovor za sve. To je ocena pozicije i nismo srećni zbog toga. Ovo je godina u kojoj će Srbija stalno biti na ivici kolapsa. Što se tiče rezultata posete potpredsednika Bajdena, očigledno nije pokazano dovoljno inicijative u pripremi posete, nije bilo energije i spremnosti da se, posle konstatovanja tački neslaganja Srbije i SAD, pređe na postizanje novog dogovora sa zemljom koja se najbrže na svetu menja i napreduje. Uprkos svemu. Mi se nikada nismo slagali sa ministrom Jeremićem, ali to ne znači da su drugi ministri zaslužili pohvale ili status reformatora koji govore jezikom razumljivim novoj Americi i modernom svetu. To je provincijalni doživljaj spoljne politike SAD. Ako pi­tate šta je trebalo da bude rezultat po­sete, onda mislim da je, između ostalog, trebalo saopštiti odustajanje od Koštuničinog principa tzv. neutralnosti, i jasnu odluku da će Srbija krenuti u integracije u NATO. Ne zbog Ame­rike, nego zbog sebe i svojih interesa. Gde su po vama tačke pucanja ove vlade? - Svaku vladu, u suštini, ruši samo njena nesposobnost da ispuni ključna obećanja. Najgora pozicija za građane je ova gde vlada može da se pozove na „ugroženost“ sa raznih strana. Srbiju više ne smeju da vode negativni drajvovi, stalno preživljavanje sopstvene loše prošlosti, naprezanje do tačke pucanja. Kakvi su to borci za promene i ujedinitelji: juče Nikolić, danas Koštunica, sutra svi, uključujući i Šešelja. Samo da se ništa ne promeni. Ne mogu stranke, vladajuće ili opozicione, više da bude sve: i političke organizacije i vladike, i katalizator biznisa i mera slobode, pokazatelj krize ili izlaska iz nje. Tako će pući Srbija, a ne vlada. Da li bi i u kojim uslovima LDP učestvovao u rušenju vlade Mirka Cvetkovića? Da li bi imao problem da za to glasa zajedno sa bivšim i sadašnjim radikalima i DSS-om? - Konzervirana politička scena po­kušava da opstane na crno-belom prin­cipu. Ako ste vlast, onda brojite do 126 i tu prestajete da mislite, ako ste opozicija onda ste protiv svega. To nije politika, nego buvljak. Gde su tu građani i njihov interes? Tačno je da promene ne može da izvede jedna partija sama, i zato nudimo naš Dogovor za budućnost svim delovima društva koji su spremni da ga prihvate. To ne znači nikakvu priliku za povratak onih stranaka i politika koje su napravile haos u zemlji, niti alibi za ambiciju vlade da opstane na principu: mi smo nesposobni ali dobronamerni. Da li je istina da je LDP svoju podršku vlasti u Beogradu uslovio smenom generalnog direktora RTS-a? Da li biste zarad „glave Aleksandra Tijanića” pristali da podržite vladu i na republičkom nivou? I da li to znači da je za LDP politička trgovina vrhovni pravni princip? - Vrhovni princip je da stvorimo priliku za pokretanje demokratizacije, departizaciju, sređivanje haosa u koji smo gurani od 2004. godine. To su bile vrednosti koje smo štitili. Deo toga je i otklanjanje posledica nezakonitosti u izboru direktora i funkcionisanju RTS-a. Nas ne zanima Tijanić, nego jačanje pluralizma u medijima i zaštita osnovnih načela na kojima funkcionišu uspešni javni servisi, tamo gde oni postoje. Glave nikada nismo pominjali, takav rečnik i poslovno-politički stil promoviše upravo sadašnji direktor tzv. javnog servisa. On je, na primer, stavio znak jednakosti između ubistva Zorana Đinđića i opstanka Srbije. Svašta smo čuli i doživeli od Aleksandra Tijanića, ponešto od toga je i materija za sudove. Najneverovatnija je, ipak, ova nova samoreklamerska konstrukcija tog čoveka, koji zamišlja da je toliko važan da od njega zavisi opstanak vlade. Ono što je zavisilo od Tijanića i njegove sposobnosti davno je palo. Od Miloševića i njegove vlade u kojoj je bio ministar, do Vojislava Koštunice čiji je bio savetnik. Nove gazde bi morale da misle o tome.