Kraj Srbije

Kad god srpski političari naprave loš, opasan, nerazuman i po državu štetan potez, čovek pokuša da nađe racionalno objašnjenje uzroka. Postoji niz mogućih objašnjenja: a) ne razume o čemu se radi pa mu je neko to progurao ispod stola, b) nesposoban je, a željan vlasti pa u iznudici daje koncesije kako bi sačuvao položaj, v) ucenjen je, g) okružen je stranim špijunima, d) ne misli dobro državi. Svaki utilitarista s pravom bi zaključio: potpuno je nebitno. U krajnjem slučaju, rezultat je loš: bez obzira na motive, on radi po državu štetne stvari. Evo poslednjeg primera. Tek dve i po godine nakon poslednjih ustavnih promena, vladajuća stranka ponovo hoće da menja Ustav Srbije. Nema veze što privreda propada, što je ekonomski sistem neodrživ, a društvo se navuklo na kredite i zaduživanje kao na dop. Predsednik Tadić nekako misli da je sad najvažnije da on promeni ustav i niz sistemskih zakona kako bi teritorijalno preuredio državu i partijski sistem. U okviru ingenioznog paketa povampirila se izuzetno opasna ideja. Ako ste primetili kako predsednik zamišlja buduću Srbiju (u kojoj se po tim projekcijama Kosmet naravno i ne pominje), shvatili ste da se pominju šest do sedam „regiona“, kako bi se navodno sprečila „asimetrična decentralizacija Srbije“. Što će reći da Tadić, pokušavajući da spreči statutarno odvajanje Vojvodine, hoće da omogući da se svi u budućnosti ponašaju kao Čanak i Pajtić. Odnosno, da se ne bi Vojvodina odvajala, treba rasturiti ono od čega bi mogla da se odvoji - celu Srbiju. Kako? Pa tako što se ovde ne radi o regionalizaciji nego o klasičnoj, postepenoj federalizaciji Srbije, koja će na kraju da dovede do raspada. Ideju regionalizacije kod nas je razradio i zastupao akademik Miodrag Jovičić. Ideja u knjizi Regionalna država (1996) je da se stvaranjem 13 regiona reše kako etnički, tako i administrativno razvojni problemi. On je predviđao da Crna Gora bude region, da se Kosmet podeli u dva, Vojvodina u tri prirodne celine (Srem, Bačku, Banat) itd. Očuvalo bi se jedinstvo vlasti i ustavno-pravnog poretka, a administriranje u skladu sa evropskim načelom supsidijarnosti prenelo na niže nivoe, posebno na regione, zamišljene po italijanskom i španskom modelu. Ovu ideju devedesetih je podržavao tada dosledni, ali ne preterano uticajni DSS. Stvari se menjaju nakon 2000. Tada smo se nadali da će DOS u skladu sa ranijim obećanjima kompletne reforme započeti kao što je i red novim ustavom. Predloge su izneli Beogradski centar za ljudska prava, profesor Pavle Nikolić, forum Juris itd. Zanimljivo, gotovo svi predlozi donosili su neku vrstu veoma radikalne regionalizacije. Inače, dve godine kasnije CLDS je objavio zanimljivu studiju o regionalizaciji u Srbiji (Simić, Radović, Mijatović, Vacić). Krajnje zanimljiv je predlog ustava Srbije koji je izneo Beogradski centar za ljudska prava (Basta-Flajner, Đerić, Popović, Samardžić i Radović). Ovde se osim opština, okruga, i oblasti uvode autonomne pokrajine, njih šest: Beograd, Vojvodina, Jugozapadna Srbija, Jugoistočna Srbija, Kosovo i Metohija i Šumadija i Podunavlje. Za sve AP predviđa se veoma širok stepen autonomije uključujući i donošenje „konstitutivnog akta“. I uvođenje dvodomne skupštine gde bi drugi dom bio Senat koji čine predstavnici AP, oblasti i okruga. U to vreme još uvek je Kosmet doživljavan kao trenutno odvojeni deo Srbije i većina ovih rešenja nastojala je da obezbedi mehanizam preko koga bi se Kosmet mogao reintegrisati u ustavno-pravni sistem Srbije. I neka radikalnija rešenja mogla bi se smatrati ustupkom Albancima sa Kosmeta. Ovu koncepciju sa manjim brojem regiona, kao i predlog o određenju države kao građanske usvaja i DSS i time Jovičićev predlog, nažalost, odlazi u zaborav. Na brzinu sklepano ustavno rešenje iz 2006. u članu 182 navodi AP Vojvodinu i AP Kosmet i ostavlja mogućnost da se naknadno osnivaju druge. Budući da se pitanje Kosmeta ostavlja za kasnije, samo se za Vojvodinu daju preciznije odredbe uključujući i stav 4 člana 184 koji određuje da joj budžet mora iznositi najmanje 7 odsto od budžeta države. Novo pokretanje ideje o regionalizaciji pojavljuje se u značajno izmenjenim okolnostima. Nema više Crne Gore, a izgleda da niko više u Srbiji i ne pomišlja na reintegraciju Kosmeta. Budući ministar inostranih poslova je nedavno u Parizu objasnio da u pogledu Kosova u Srbiji vlada meko prizemljenje ili adaptacija na nezavisnost. Predsednik Tadić ovo pitanje pokreće za preuređenje onoga što je od Srbije zasad preostalo. Kako su mediji preneli, on nastoji da podeli Srbiju na šest ili sedam regiona, da svaki od njih dobije skupštinu i da se na nivou Republike formira drugi dom - takvih regiona. Ovo je direktan uvod u dalji i konačni raspad Srbije. Predložena rešenja lepo pokazuju da se ne radi, kao u Italiji, o administrativnoj regionalizaciji, već o federalizaciji i stvaranju šest novih kvazi ili protodržava na teritoriji Srbije. Dok on priča, stvarna vlast u ovoj zemlji (onaj ko drži kasu), G17, radi. Skupljaju lokalne subaše i ohrabruju ih da traže što više moći. Imate večitog Stevanovića u Kragujevcu, Ugljanina u Novom Pazaru, Boška Ničića u Zaječaru itd. Treba videti čime se bavi perspektivan NVO Milenijum iz Niša, lokalna Reformska stranka, sa čime se sve više slažu lokalni DS i lideri poput Boška Ristića itd. E, sad zamislite kako će u Srbiji, koju svi okolo inače tretiraju kao lešinu, izgledati regionalni parlamenti kad ove paše zajašu u svojim nahijama, i kako će izgledati zakonodavni sistem sa Domom regiona. Da i ne podsećam šta u doba sve većeg zaduživanja znače troškovi za još pet regionalnih skupština. Zanimljivo, takve ideje o budućnosti Srbije procurile su i sa nedavnog sastanka uticajne globalne NVO koja se naziva Bilderberg, grupa gde je DŽozef Bajden svratio po instrukcije pre posete Balkanu. I oni smatraju da je za nas najbolja neka vrsta radikalne regionalizacije ili federalizacije, gde bi na primer jedan region dobio izraziti romski karakter, drugi muslimanski, treći rumunski itd. A za Srbe? Koje Srbe? To je ionako vrsta pred izumiranjem. Ovde će biti građani i građanke koji će polako prelaziti u druge narode (kao što se to već dešavalo i dešava u okolnim zemljama), a o jednoj takvoj naciji će ostati svedočanstva u nekim knjigama. Jeste čitali Hazarski rečnik? Ne verujete? U Tutinu Mustafa Cerić, u Lovćencu Filip Vujanović, u Krajini rumunska pravoslavna crkva koja nekanonski, suprotno načelu pomesnosti hoće da preuzima crkve i da rumunizuje Vlahe, u Nišu bulevar Šabana Bajramovića (a ne sećam se da je npr. Toma Zdravković negde dobio ulicu)... I sve to uz direktnu podršku vlasti. Alal vera, predsedniče.