Lakmus poseta DŽ. Bajdena

Jednodnevna poseta potpredsednika SAD DŽozefa Bajdena sa aspekta srpske pozicije u regionu i svetu, ili pak srpsko-američkih odnosa, bila je i ostaće, sasvim beznačajna. Niti poseta potpredsednika SAD ima neki poseban značaj (ako ga uopšte ima), niti će ta poseta uroditi bilo kakvim plodom, niti je visoki američki zvaničnik rekao nešto novo osim što je potvrdio da su trenutni interesi SAD na Balkanu direktno suprotni trajnim i vitalnim interesima srpskog naroda i srpske države. A rekao je: „Došao sam u Srbiju ispred administracije Obama-Bajden sa jasnom porukom. Sjedinjene Države bi htele da prodube saradnju sa Srbijom, da doprinesu rešavanju problema u regionu, da pomognu da Srbija postane snažan, uspešan, demokratski član evroatlantske zajednice. To je naš cilj”. Ostavićemo po strani neverovatno licemerje koje se tiče američke želje da „doprinese rešavanju problema u regionu”, jer su u najvećem delu pomenute probleme SAD upravo i stvorile, kao i podršku datu Srbiji da postane „snažan i uspešan” član „evro-atlantske zajednice” (mada ovo poslednje izaziva blagu sumnju da u Americi i Srbiji verovatno ne pridajemo isto značenje rečima „snažan i uspešan”). Dovoljno će biti da se podsetimo rešenja za koja se u našem regionu zalažu SAD. Kada je u pitanju Republika Srpska, iako je njeno postojanje zagarantovano Dejtonskim sporazumom, SAD insistira na daljoj centralizaciji tj. unitarizaciji BiH. Nadležnosti Republike Srpske bi trebalo dalje da se smanjuju zarad „funkcionalnosti” države BiH. To je DŽozef Bajden ponovio, istina na relativno mek način, u Sarajevu. Kada je u pitanju južna srpska pokrajina, njena secesija jednostavno ne bi bila moguća bez podrške SAD. Uostalom, DŽ. Bajden je u Prištini jasno i glasno ponovio da je „uspeh nezavisnog Kosova prioritet za američku administraciju”. Zbog ovih činjenica, SAD za Srbiju predstavljaju, prosto rečeno – neprijateljsku državu čiji se interesi na Balkanu direktno kose sa nacionalnim i geopolitičkim ciljevima Srbije i srpskog naroda. Od te stvarnosti se pobeći ne može. Ova konstatacija možda deluje pomalo obeshrabrujuće i zbog toga ju je bitno pravilno shvatiti. Naime, i pod netačnom pretpostavkom da će SAD uvek biti vodeća, ili čak jedina sila na planeti, ne treba gubiti iz vida činjenicu da su interesi SAD na Balkanu za razliku od interesa Srbije, od perifernog značaja i da kao takvi nisu ni konstantni ni nepromenjivi. Značajnije od toga, SAD će u sprovođenju svoje politike uložiti samo onoliko snage koliko pomenuti interesi vrede. Kako na Balkanu nisu u pitanju vitalni interesi SAD, tako nije u igri ni celokupna snaga kojom raspolažu SAD. Zato se uspeh američke politike na Balkanu ne može u potpunosti objasniti snagom te države. On se dobrim delom objašnjava nedovoljnim tj. danas nepostojećim otporom koji se takvoj politici pruža. Konačno, zanimljivo je da se u srpskim medijima dala velika pažnja izjavi visokog američkog zvaničnika da SAD ne očekuju od Srbije da prizna nezavisnost svoje pokrajine kao i da to nije preduslov za američku podršku evropskoj inetegraciji Srbije. Istini za volju, u Sarajevu je ta izjava glasila nešto drugačije. Tamo je potpredsednik SAD rekao da ne očekuje da će Srbija „uskoro” prihvatiti nezavisnost Kosova i Metohije. Bilo je čudno i pomalo tužno što se uopšte pridaje značaj ovoj potpredsednikovoj izjavi. Prvo, Srbija neće moće da postane punopravna članica EU, a da ne prizna Kosovo i Metohiju i to je nekoliko puta ponovljeno od strane najviših zvaničnika zemalja članica EU. Argument po kojem EU takav zahtev ne može da ispostavi Srbiji dok postoje zemlje članice EU koje ne priznaju KiM je samo delimično validan. Delimično, jer prećutkuje činjenicu da svaka zemlja ponaosob treba da odobri novo članstvo. Baš kao što Holandija trenutno koči proces evropske integracije Srbije, tako ćemo se dana kada dođe – ako dođe – na dnevni red pitanje ulaska Srbije u EU, suočiti sa dvadeset i dve Holandije (osim ako prethodno ne priznamo i sami nezavisnost dela sopstvene teritorije). Drugi i značajniji razlog zbog kojeg ne treba uzimati za ozbiljno pomenute izjave DŽozefa Bajdena leži u činjenici – koju bi bilo naivno zaboraviti – da SAD neretko ne poštuju datu reč. Na primer, na kraju Hladnog rata Gorbačovu je dato obećanje da se NATO neće širiti ka Istoku. Danas NATO organizuje manevre na granicama Rusije. Ili, na činjenicu da je Savezna Republika Jugoslavija prihvatila obustavljanje ratnih dejstava i povlačenje vojske sa dela svoje teritorije uz dato joj obećanje o povratku srpskih snaga bezbednosti na Kosovo i Metohiju. Data reč je čak pretočena i u jedan od paragrafa rezolucije 1244 UN. Na dato obećanje još se čeka. Zbog svega zaista nije bitno šta je DŽozef Bajden rekao u Beogradu. Mnogo zanimljivije od reči potpredsednika SAD jesu izjave srpskih visokih zvaničnika. NJihove reakcije su mnogo indikativnije za ocenu stanja jedne države koja svakim danom sve manje liči na ozbiljnu državu, i naroda koji svakim danom sve manje liči na ozbiljan narod. U ogolićenju stanja Srbije i njenih političko-medijskih elita leži pravi značaj dolaska američkog potpredsednika u Beograd i utoliko je perspektiva iz koje su srpski mediji izveštavali o Bajdenovoj poseti bila suštinski pogrešna. A šta su izjavljivali visoki srpski zvaničnici? Verovatno osokoljen ličnim susretom sa potpredsednikom SAD, ministar odbrane Dragan Šutanovac je, očigledno ne hajeći mnogo za logiku i zdrav razum, dao sledeću izjavu: „Definitivno može da se potvrdi da je potpredsednik SAD DŽozef Bajden došao u prijateljsku posetu sa željom da Srbija i SAD započnu novu eru pozitivnih odnosa, što je on tokom posete na svim sastancima više puta ponovio” (Večernje novosti, 21. maj). Pre davanja ovakvih izjava, i osim ako ste patološki optimista, mudro bi bilo sačekati i videti kako bi se to konkretno manifestovala ova lepa želja američke administracije o započinjanju nove ere pozitivnih odnosa. Aktuelni predsednik Republike Srbije je bio nešto opširniji. Nakon susreta sa DŽ. Bajdenom izjavio je sledeće: „Uprkos različitim stavovima o pitanju Kosova, Srbija želi najbolje moguće partnerske odnose sa Amerikom. Ima mnogo tema koje nas spajaju, koje sagledavamo na isti način i na kojima možemo da sarađujemo. To je pre svega integracija zapadnog Balkana u EU, kao i borba protiv međunarodnog kriminala i terorizma”. Prvo, nije sigurno da se može težiti najboljim mogućim odnosima sa državom koja vam državu ruši. Pretpostavimo ipak da je pitanje Kosova tek neko pitanje, poput spora koji se vodi pred Svetskom trgovinskom organizacijom između EU i SAD, a tiče se uvoza banana i da dozvoljava da se uprkos tom neslaganju, u svemu ostalom teži bliskoj saradnji. Prva tema dakle, koja nas po mišljenju srpskog predsednika „spaja” sa SAD jeste pitanje evropske integracije zapadnog Balkana. O toj temi ćemo samo reći da je čudno da se o proširenju EU na zapadni Balkan uopšte razgovora sa Amerikom koja s tim procesom ne bi trebalo da ima ikakve veze. A ako SAD zaista imaju uticaja u toj stvari, onda bi trebalo da se postavi pitanje prave prirode i snage same EU. Zanimljivija je, međutim, druga tema koja se tiče borbe protiv „međunarodnog kriminala i terorizma”. Kada je o terorizmu reč, zaista je teško uspostaviti bilo kakvu blisku saradnju sa SAD. Naime, tačno je da se Srbija suočavala sa terorizmom na Kosovu i Metohiji i da još uvek u Srbiji postoje bezbednosne pretnje te vrste. Tačno je i da su razne međunarodne terorističke grupe delovale protiv srpskog naroda kako u BiH tako i na KiM. Problem je samo što su SAD u tom slučaju suštinski podržavale teroriste. Zato, iako smo svesni potrebe da se propisana, protokolarna forma ispuni sadržajem, ipak nije zgoreg ne ispunjavati je sličnim lakomislenostima. Kada se na pomenute izjave dodaju silni osmesi i ostale manifestacije bliskosti poput stavljanja ruku na rame uzvišenog gosta i u obzir uzme, pomalo podanička atmosfera koja je vladala u srpskoj medijsko-političkoj klasi, neminovno se postavlja pitanje: kako je moguće doživeti ovakav sunovrat? Kako objasniti ove, najblaže rečeno, neprimerene izjave srpskih zvaničnika? Kako objasniti neverovatno obesmišljavanje logike i zdravog razuma? Kako objasniti činjenicu da se na najvišim državnim funkcijama u Srbiji očigledno nalaze ljudi, u najbolju ruku, osrednjih sposobnosti? Kako objasniti taj neverovatan nedostatak ambicija kada je u pitanju sopstvena država? Ovde dolazimo do svojevrsne sociologije poraza kao glavnog objašnjenja. Sociologija poraza, koja zaslužuje poseban članak, u najkraćim bi se crtama mogla opisati na sledeći način. Kada se uloži velika energija zarad kolektivnog projekta koji se naposletku ne ostvari, a to je upravo ono što se desilo srpskom narodu u poslednjoj deceniji prošlog veka, pored umora i istrošenosti, neizbežna su i preispitivanja. Poraz pretrpljen u borbi po definiciji dovodi u pitanje opravdanost same borbe. Pravi problem međutim nastaje kada preispitivanje zaista dovede do ozbiljnog procesa delegitimizacije inače legitimne borbe. Tada nastupa apsolutna ideološka dezorijentacija čije su manifestacije između ostalog i izjave date prilikom posete DŽ. Bajdena. Dva osnovna razloga su učinila mogućim taj proces u Srbiji. Prvi razlog leži u istrošenosti i zamoru građana ove zemlje, a drugi u nepostojanju istinske elite. Ovi razlozi čine da je u Srbiji skoro sve bilo moguće proteklih godina – od činjenice da su se na najvišim državnim funkcijama mogli naći ljudi koji nisu imali više od jedan posto uporišta u glasačkom telu (setimo se prvog ministra spoljnih poslova nakon 2000. godine ili osobe koja je sticajem okolnosti postala v.d. predsednika republike) do činjenice da se raznim aktivistima i aktivistkinjama nevladinog sektora, koji najčešće ne predstavljaju nikoga i ništa, ustupao ogroman medijski prostor. Moglo bi se navesti još nebrojano mnogo primera iz političkog i javnog života Srbije koji ukazuju na apsolutno odsustvo normalnosti. To je, u situaciji nepostojanja dorasle elite, očigledno bila i još uvek jeste cena poraza. Međutim, ispražnjenost i istrošenost građana, koja je učinila mogućom svojevrsnu zaveru mediokriteta u ovoj zemlji, neće biti večna. Doći će trenutak kada će moći ambiciozno da se razmišlja o sopstvenoj zemlji i kada će ljudi koji su danas u prvom planu biti vraćeni na mesto koje im pripada – na marginu. Do tada je samo bitno ne dozvoliti potpunu lobotomizaciju i pamtiti nekoliko jednostavnih istorijskih istina poput one da je borba srpskog naroda iz poslednje decenije XX veka bila apsolutno legitimna, baš kao što je legitimna i borba Srbije za očuvanje Kosova i Metohije. I konačno, nikako ne zaboraviti: ako su neke od tih bitaka izgubljene, one su izgubljene samo za sada.