Seljačka „sveta knjiga”

Na prostorima na kojima danas žive Srbi, na Vasu Pelagića (1838-1899) još uvek podseća naziv poneke škole ili ulice. To priznanje pripalo mu je jer ga je, tokom postojanja „druge“ Jugoslavije, zvanična istoriografija svrstala u sećanja dostojnog socijalistu (mada utopistu), preteču događaja koji su usledili u veku koji nije dočekao. Skoro sasvim je, međutim, izgubljena iz vida njegova uloga zdravstvenog prosvetitelja, ranije nikada dostignuta i još uvek neprevaziđena čak i u širokim regionalnim razmerama. Ne postoji pojedinac koji je u tom pogledu ikada imao veći uticaj na području naseljenom Južnim Slovenima, od Tršćanskog zaliva do Crnog mora i od Sent Andreje do Soluna. Pominje se da su seljaci „Narodni učitelj“ nazivali „svetom knjigom“ i plaćali dukatima, pa su hroničari zabeležili i cenu od 15 dukata, što je predstavljalo pravo bogatstvo. Sam Pelagić je citirao pisma kojim ga obaveštavaju da u Bugarskoj uče srpski kako bi čitali njegove knjige (kasnije je „Narodni učitelj“ preveden na bugarski) i da iz istog razloga „u Spljetu (prim. aut. Splitu) izučavaju ... Kirilicu“, a Marko Miljanov je pisao da u Crnoj Gori Pelagićevo ime „potresa ... i omladinu i ostarinu“. U beogradskoj „Borbi“, koja je postojala i u 19. veku, tvrdilo se da su Pelagićeve knjige „najviše doprinele narodnom obrazovanju, više nego li srpsko učeno društvo“. Teško je setiti se knjige koja je spontano, bez spoljnih okolnosti izazvanih društveno-političkim ili sličnim razlozima, proizvela veći „bratstveno-jedinstveni“ efekat među nacionalno i verski podeljenim stanovništvom balkanskih prostora (ne samo da „glad“ za „Komunističkim manifestom“ i „Kapitalom“ nije bila spontana, već su, u odnosu na broj pismenih, te dve knjige bile daleko manje čitane, dok su potencijalne knjige-rekorderi iz oblasti religije korišćene skoro isključivo u okviru odgovarajuće ciljne grupe). Kasnije naslovljena i poznata kao „Narodni učitelj“, Pelagićeva najpoznatija knjiga prvi put se pojavila tačno pre 130 godina, 1879. god., pod naslovom „Knjiga za narod ili stvarni domaći učitelj“. Usledila su brojna nova izdanja, dostižući i za današnje doba zavidne tiraže (samo do 1903. godine u tada izrazito nepismenoj sredini štampano je i rasprodato 24.000 primeraka te knjige). Verzije koje se danas nude na prodaju modifikacija su sedmog izdanja, štampanog u Beogradu 1941. god. U Zagrebu je 1905. god. svetlost dana ugledalo latinično, lako dopunjeno, izdanje „Narodnog učitelja“, što ne treba shvatiti kao anticipaciju mnogo decenija kasnije razbokorene piraterije, već kao rezultat shvatanja da se, poput narodnih pesama, radi o opštem dobru. Među obrazovanim svetom, uključujući lekare, vlada mišljenje da se Pelagić zalagao za „bapske“ lekove. Tačno je da on navodi čak 22 indikacije za pijenje vruće vode „kao važnog lijeka“, ali se pri tom poziva na čuvenog doktora Boka. Kao primer da se Pelagić „nije mogao emancipovati nekih čudnih i besmislenih lekova“ navode se upotreba mokraće i balege. Međutim, oba ova sredstva predlagali su i stručnjaci – slično je ranije pisao i jedan od prvih naših lekara, K. Peičić, a Pelagiću je za te savete uzor bila „valjana knjiga“ nemačkog doktora Milera (on je, inače, lekare delio na „doktore-učitelje“, koji su „pravi narodni ljekari“ i „receptaše“, kojima je zamerao što svoju aktivnost svode samo na skupo naplaćivanje „vizita“ i „recepisa“). Radi objektivne ocene, nužno je Pelagićevo delo staviti u istorijski kontekst. On se latio davanja saveta o zdravlju u sam osvit bakteriološke ere, godinama pre nego što su otkriveni uzročnici tuberkuloze, kolere i drugih zaraza, a par decenija pre pojave i tako jednostavnog leka kakav je aspirin. Svoja „Zdravstvena pravila“ pisao je „po dr Boku i drugim naprednim naučarima“, a neka su izdržala i nepredvidivi sud vremena. Ceo Pelagićev odrasli život bio je prožet opsednutošću da pomogne svoj „živ stradajući narod“. U taj rad je uneo toliko strasti, emocija i energije da se, posebno u svetlu njegovog boravka u „ludnici“, postavlja pitanje da li je, blago rečeno, bio sasvim uravnotežen. Sigurno je da nije zadovoljavao jednu od definicija normalnosti, po kojoj je kriterijum ponašanje većine, ali bi, bez ljudi poput njega, svet bio ne samo manje zanimljiv, već i mnogo manje human.