Lopatanje s blagoslovom

Centar za odvikavanje od narkomanije Crna Reka, nalazi se na Mokroj gori, „ali kosovskoj, a ne onoj Kusturičinoj”, kako bi rekao otac Branislav. U blizini je istoimenog manastira, ali osim imena nema veze sa manastirom, iako je često tako predstavljen. Za centar se čulo i pre surovih lopata koje su osvanule na Internetu, a poznato je i kao “poslednja stanica” – poslednji izlaz za narkomane koji su već sve probali kako bi se “skinuli”. Majka jednog dvadesetogodišnjeg momka, iz jednog mesta u okolini Obrenovca, ispričala nam je kako izgleda pristupanje ovom bratstvu. Kako kaže, njen sin je pre Crne Reke već imao traumatična iskustva u zvaničnim medicinskim institucijama, ali to nije ništa u odnosu na ono što je doživeo kod oca Branislava. “Primili su mene, supruga i dete i uz kafu ispunili neki formular u kom su uzeli sve naše podatke i moj broj mobilnog telefona za kontakt. Tražili su odmah da ostavimo 450 evra, i da svakog narednog meseca uplatimo po 350. Nismo dobili drugi primerak tog takozvanog formulara, niti priznanicu za uplaćeni novac. Mladi upravnik nam je rekao da je najbolje da uplatu vršimo preko “post-neta“ ili još je bolje da donesemo lično i ujedno vidimo dete. Kada smo došli da donesemo novac, posle mesec dana, bili su i ostali roditelji. Zatekla sam izbezumljeno dete. Dok smo iz njegove sobe uzimali prljav veš, plakao je i tiho mi šaputao da se tu događaju strašne stvari, da su jednog čoveka prebili ašovom. Ašovom su ga tukli po zadnjici, zatim po tabanima, da bi mu pesnicama izbili četiri zuba i polomili nekoliko rebara. To su radili javno, za nauk ostalima. Iskreno, nisam mu poverovala sve to što mi je rekao. Kontakt sam imala sa detetom samo preko čuvara, njega nisam mogla nikako da dobijem. Odgovor sa druge strane žice bio je: Sin je dobro, terapija će da potraje, budite strpljivi, mi ovde o njima brinemo i nadajte se da će za godinu-dve godine biti kao nov. To znači, šaljite svakog meseca 350 evra i biće sve dobro”, priča ova majka. Nakon prve posete, kako kaže, videla je da sin govori ono što čuvari žele da ona čuje: “ovde mi je dobro”, “ostaću što duže mogu”, “kući ne želim”, “ovde mi je spas”. “Međutim, kada sam bila nekoliko minuta nasamo sa sinom, rekao mi je da ih muče i na druge načine, čak i da ih seksualno zlostavljaju, mada su njega za sada samo tukli. Kada sam pozvala i rekla da više nemamo novca i da moramo da vratimo dete, rekli su mi da ne mislim dobro svom detetu, da se sn đemo i uzmemo, ako treba, i kredit, založimo stan. Sin je sada sa mnom kod kuće. Više ne želi nikakve doktore i psihijatre. Znam da ja nisam stručna za to, ali verujem da ću mu ja više pomoći nego sveštenik Branislav.” Dve su, dakle, stvari koje ne idu naruku ocu Branislavu. Prvo, pitanje je da li su njegove metode hrišćanski prihvatljive, i u skladu sa principom “ko tebe kamenom, ti njega hlebom”? Doktor Aleksandar Ramah, koji se problemom bolesti zavisnosti bavi dvadeset godina, reći će da u medicini postoji osnovni princip – ne naškoditi. „I u alternativnoj medicini on mora postojati. Ako se jedna metoda, ma kako bila efikasna u lečenju, zasniva na povređivanju osobe, ako neko odatle izlazi sa modricama, sa fizičkim a sigurno i psihičkim posledicama, onda to nije lečenje. Primena fizičke sile kao priznata metoda lečenja ne postoji nigde na svetu. Ne smete lečenjem jedne oblasti izazivati štetu u drugoj. To nije lečenje“, kaže za NIN Aleksandar Ramah. Međutim, većina narkomana koji završe u Crnoj Reci jesu takozvani tragični slučajevi, narkomani koji u tom trenutku imaju samo dve opcije: oca Branislava ili smrt. U takvoj dilemi, ni batine ne deluju toliko strašno. To nam potvrđuje i priča jednog od roditelja koji nam je ispričao da je njegovo dete jedino kod oca Branislava našlo nadu i utehu, pa i izlečenje, iako je pre toga pokušao da se leči u više zvaničnih institucija. “Što se tiče batina, i moj sin je zbog svoje greške jednom dobio batine jer je uneo drogu u kamp, što je najstrože zabranjeno. Tada su me zvali i pitali da li se slažem da dobije batine. Moj sin je rekao da ne želi da napusti manastir, pa smo zajedno doneli odluku da dobije batine što je on muški izdržao. To su udarci u debelo meso i niko nikada nije bio povređen zbog toga. Osim toga, batine se tamo primenjuju toliko retko da to i nije vredno pomena. Nije tačno ni da ima nadrilekarstva. Ima jedan beli `jugo` koji svakog jutra vozi one koji moraju kod lekara, bilo da nekoga boli zub ili je nešto ozbiljnije. Zato odgovorno tvrdim da je laž da u Crnoj Reci sami leče pacijente”, ispričao nam je ovaj roditelj, jedan od onih koji su sastavili javno saopštenje podrške ocu Branislavu. U Crnoj Reci nikada nisu ni krili da koriste batine kao vaspitnu metodu, posebno kada se napravi neoprostivi prekršaj unošenja narkotika u kamp. A ovako otac Branislav priča o „specifičnim metodama“ u njegovom kampu, odnosno „kad popa blagosilja levom i desnom“: „Čuli ste da mi koristimo grublje metode vaspitavanja, ponekad, u petnaest posto slučajeva. Neki kažu da je batina iz raja izašla, a protivnici odgovaraju - zato što joj tamo nije bilo mesto. Ponekad kada bismo to činili, kada bismo primenjivali batine, nažalost, a to je poslednje sredstvo, padnu mi na pamet roditelji te dece. Neverovatno je da žive u takvom neznanju, da misle da je dobro to što pomažu deci da se izvuku iz zatvora, što prelaze preko problema u školi, što misle da se sve to neće platiti jednog dana. E, mi decu učimo da se računi moraju platiti. Znate ko sve dolazi kod nas. Čovek koji je tukao nepokretnu majku, izbacivao je iz kolica i tražio novac. Čovek koji je sekao majku žiletom, dečko koji je oca ranio nožem. Lako je sablažnjavati se. Sesti negde i pričati da u Crnoj Reci radi pajser brigada...“ Briga zbog problema narastajuće narkomanije u Srbiji sigurno nije razlog što su se svi digli na noge. Da je tako, možda bi se neko javio pre dva meseca kada je objavljeno da u Srbiji ima sto hiljada narkomana.