Josip Bajden Kraš*

Dragi moji krizni sunarodnici, ne paničite! Zahvaljujući specijalnim vezama koje imam sa kremom „Black Music” – a koja je i umutila tortu „Obama” - mogu da vam saopštim da smo se pokazali kao dostojni partneri. Elem, moj veteranski ortak sa bezbrojnih žurki zatvorenog tipa, sveuticajni i sveprisutni Paf Dedi, jedan od Kardinala Uspešne Crne Amerike i Barakov lični didžej, podario mi je najdelikatnije tajne i postignuća nove administracije. Čista ekskluziva, čak i za bele kragne u Vašingtonu! Saslušao sam ga, bio je predusretljiv iz samo nama dvojici znanih razloga... Odmah sam prepričao predsedniku Boti naš razgovor, dodajući poentu ohrabrenja. Naime, ako je Barak Obama – što sam upravo saznao iz prve ruke! - učinio da Stivi Vonder progleda, da Majkl DŽekson ponovo bude crnac sa crnom kožom, da Areta Frenklin smrša, a da Vitni Hjuston postane čestita domaćica koja kao začin jelima koristi isključivo origano umesto kokaina... zašto onda taj isti Obama ne bi mogao da pretvori Bajdena u srbofila? Ali, pre te fantazmagorične transformacije, valjalo je umilostiviti vradžbine njegove afričke babe... Za to vreme, dežurni dobrovoljac Čak Noris, dovezao je, na strogo čuvano i neprovaljivo mesto, „Jugo Amerika-Ekspres”, muzejski unikat, sa blindiranim felnama i metalnim brisačima presvučenim jagnjećom kožom. U njemu smo se muški stisli u smeru kazaljke na satu: klimakterično razdrljeni DŽo Broj Dva; zatim, diskretno otmeni Veljko Kadijević, potpredsednikov glavni savetnik na ovoj rasprodatoj turneji... Kao i Magični koji je izdavao komande, budući da Čak Noris i Dušanovac nisu baš bili u istoj ravni... Uskoro su predsednik i potpredsednik sedeli na Cobetovom kanabetu, razmenjujući brundave pozdrave i vesti sa sportskih kladionica. Bilo je vreme da se dvojica državnika priupitaju za regionalno zdravlje i planetarno raspoloženje. Pošto nije mogao da se seti Botinog prezimena, još manje imena, Bajden ga je oslovljavao strogo protokolarno. Što nam je u potpunosti odgovaralo jer sam predsedniku sugerisao da se gostu isključivo obraća sa „gospodine potpredsedniče”. Tako u startu dobijamo na razlici u visini, a za dužinu nisam ni brinuo: šta je matori advokat prema mladom psihologu? „Well, Well, Well”, otpoče Bajden tiradu. „Impresivna akcija. Ovako me nisu dočekali ni u Hanoju, ni u Pjongjangu, ni u Kabulu, pa čak ni u Teheranu... Ali, nadam se da shvatate da to nije dovoljno?” Bajdenov ton postade preteći opor, poput predratnih pevača bluza. „M-da”, promrmlja Bota kroz zamrznuti osmeh. „Pa, predsedniče, šta se to događa u Severnom Kosovu?” „Tja, život, gospodine potpredsedniče. Život na usijanom limenom krovu.” Bajden nije mario za brodvejske klasike. „Nije to život. To je politika.” „M-da. To i kažem. Ovde je politika odavno zamenila život.” „C’mon, ne brkajte filozofiju i diplomatiju”, nimalo diplomatski Amerikanac preseče srpskog domaćina. „Zapamtite dobro”, DŽo podiže prst, a da ga prethodno nije liznuo. „Severno Kosovo mora da se pacifikuje. Totalno. Ne mora da prizna državu Srbiju, ali mora da prizna realnost i da tržišno deluje. A ne da mi se menadžment Filip Morisa žali kako su prinuđeni da popuše sve neprodate cigarete da ne bi upali u recesiju. Taj pogranični grad u istočnom delu Severnog Kosova, taj... Niš... Da, Niš. On je, izgleda centar nevolja. Do mene su stigle razne proverene i poverljive informacije i molim vas da to imate na umu. Znam šta se tamo radi sa uglednim albanskim umetnikom Šabanom Bajramijem. Pesme su mu pokradene, penzija mu je pokradena, bulevar takođe. Mercedes mu je zakopan, a njegovu suprugu nazivaju ’udovica’. Kakvo flagrantno kršenje većinskih prava! Takođe, pouzdano znam da u Nišu postoji fabrika `Niteks` koja proizvodi tradicionalnu albansku kapu od svinjske kože. To je nečuveno. “ „M-da. I ja se pitam kako su se samo setili”, procedi Bota kroz osmeh kurtoaznog zaprepašćenja. „A znam i da se u Pirotu, inače bivšem bugarskom gradiću, proizvode autentični albanski ćilimi sa njihovim tradicionalnim ilirskim šarama, koje vaša država izvozi kao ’pirotske ćilime’. Kakva perfidna asimilacija. Posle džamija i sportskih hala, prešli ste i na folklorne spomenike. To mora da prestane! I onaj skandal sa žirafom u Jagodini.” „Ne znam ništa o žirafi u Jagodini.” „C’mon! Ipak ste vi predsednik koga smo mi demokratski izabrali! Nemoguće je da ne znate da je u zoološkom vrtu u Jagodini glavna atrakcija žirafa koja govori prostote na račun nezavisnosti Kosova. Kao što je nemoguće da ne znate da u Čačku srpska manjina javno, u po bela dana, konzumira alkohol u vreme Ramazana, Bajrama i Kučuk Alije!” „M-da. U Čačku je sve moguće. Ne možete protiv pijanog inata.” „Možete, i te kako! Samo ako se ne držite zakona kao pijan plota. Ako vi nemate ideju – evo, mi ćemo vam je odmah pozajmiti.” Bota se promeškolji, ne pokušavajući ni da pretpostavi dokle doseže to Bajdenovo Severno Kosovo; prebaci nogu preko noge, otpi gutljaj škotskog eliksira te taktičkim glasom reče: „M-da. Zanimljiv predlog. Samo, pre nego plombiramo ta žarišta, recite mi šta ćemo sa Bosnom?” „Bosna?” DŽo se trgnu, iskreno iznenađen. „Šta Bosna? Kakva Bosna? Pa tamo nema Srba! Šta onda vi imate sa Bosnom? Nemojte da menjate teze, nego ljude, gospodine predsedniče! Pre svega onog Dodika. Dokle će da uzbunjuje Srbe u Vojvodini? Zapamtite – Vojvodina mora ostati cela, pa makar i iz tri dela!” „M-da”, mudrijaški klimoglav je Bota već uvežbao do savršenstva. „Svakako da je Bosna bosanska, ali NATO nije, zar ne?” Bajden pogleda u svog domaćina na način osobe koja ne razume prefinjeni salonski humor. „Ne razumem na šta ciljate kada pominjete NATO”, prosikta američki političar koji je inače imao nadimak „leteća tvrđava”. „Pa, nama u Beogradu nije baš najjasnije do kada moramo da uđemo u NATO. Razumete, gospodine potpredsedniče?” „For God Sake! Nema šta vi da ulazite u NATO kada je NATO već ušao u vas. I kako su mi raportirali, ovde se osećaju vrlo udobno. A naši marinci znaju šta je spavaonica i kantina sa pet zvezdica, budite sigurni u to. Uostalom, zar Beograd već nije srastao kao predgrađe BONDSTILA? Čak sam se i ja, za ovo kratko vreme, uverio u to.” „M-da.” Bota protrlja desnu ušnu resicu. „To je zaista ohrabrujuće stanje, za sve nas.” „Jeste, ali ne možete da mislite samo na vas. Rekao sam već koji su vaši prioriteti.” „M-da. Svakom svoji prioriteti.” „That’s right! Eventually!” Bajdenu kao da je laknulo što je Bota počeo da kapira svoju predsedničku zakletvu. „Mister Bajden”, kucnuo je čas da Magični stupi u akciju. „Mislim da ste se uverili da mi sa vama ne nameravamo da pregovaramo, već da opušteno proćaskamo o našem nesalomivom savezništvu. U to ime, želim da čestitam i vama lično, za podvige koje je vaš predsednik učinio brzinom Hristovog vremena.” „Aha?” Bajden je zurio u mene onim „who-the-fuck-are-you-serbian-white-trash” pogledom. „Mislim da je ono šta je gospodin Obama učinio sa Stivijem Vonderom zaista ravno nebeskom čudu.” Američki Broj Dva me je gledao razrogačenih očiju, sa vrlo nisko spuštenom donjom vilicom – kao teškaš sa razbijenim gardom. „O čemu priča ovaj momak?” obrati se Boti, testirajući najluđe predrasude vezane za gostoprimstvo samozvanog nebeskog naroda. „Pričam o veličanstvenom događaju”, potpuno sam preuzeo govorničku banku. „Ako je Stivi Vonder progledao, onda ima šanse za sve nas koji verujemo u američkog predsednika kao vrhovnog vođu naprednog sveta.” „Kako si saznao?” upita me reskim, odlučnim glasom. „Stivi je moj provereni prijatelj, kao i ja njegov”, odgovorio sam nepokolebljivo. „Sarađivali smo na više projekata i napisali neke hitove zajedno. Ali, on je morao da krije moje učešće zbog zločina propalog režima koji smo uspeli da pobedimo. Svi zajedno.” Izgovarajući ovu poslednju rečenicu, očima sam zakolutao praveći pun krug, što je značilo da je upravo ta borba ponovo ujedinila potomke Dika Ruzvelta i JB Tita. Kao što će nas uskoro ujediniti i borba protiv odmetnutog režima u Severnom Kosovu. „Svi zajedno – jedan za jednog”, reče DŽo razgaljenim glasom i napuni svoju čašu Crnog DŽonija do vrha. „Moramo još da čuvamo tu tajnu u vezi sa Stivijevim izlečenjem”, reče nakon što poveza tri gutljaja u jedan cug. „Zbog Rusa, Japanaca i Kineza. Da nam ne iskopiraju patent i tehnologiju ’zaslepljenog mraka’. To je suviše ozbiljno otkriće da bi se delilo sa proizvođačima kišobrana, petardi i kimona.” Grohot američkog potpredsednika aktivirao je sve laserske senzore i virtuelne alarme u Botinom bunkeru, te nastade pištanje nalik na davne demostracije u predistorijskoj Srbijici. „Mada i ono što ste učinili sa Majklom DŽeksonom nije ništa manji humanistički podvig.” E, tu DŽozef definitivno postade srednjoprsti DŽo. Crni DŽoni mu je ublažio kontraobaveštajni šok koji ga je ponovo strefio. „Pretty young boy”, skoro da je zavapio, „Ko si ti, God damn you?” „Dozvolite da me moj predsednik predstavi”, predadoh loptu Boti na čisti zicer-volej. „Gospodine potpredsedniče, ovo je Magični, moj prvi savetnik”, reče Bota s besprekornim predsedničkim akcentom. „Magic!”, povika sve viskiraniji Bajden. „Pa ti si naš čovek!” “Ja sam vaš Srbin, gospodine potpredsedniče”, rekoh s dostojanstvom nevladinog, nezavisno-intelektualnog građanina Srbije. Nije ni čudo što je prigodna večera protekla tako što je raspevani DŽo delio čačkalice prisutnim zvanicama “da nešto nabodu”, pevušeći protestne pesme Boba Dilana. Ujutru, posle obilnog multivitaminskog doručka, oprostio se sa nama, kao da se oprašta od bivše žene koju je, eto, ponovo sreo u romantičnim okolnostima. „Čuvajte mi Zvezdana”, namignuo je na bučnoj aerodromskoj pisti, gledajući me pravo u oči, dok mu se jabučica vidljivo pomerala gore-dole, gore-dole... *Iz dnevničkih zabeležaka „Bota i ja: monolozi s Predsednikom”