Da li su krivci uvek monstrumi

U zemljama engleskog govornog područja, a onda i u svetu, Šlink je postao poznat kada je njegova knjiga prevedena na engleski kao „The Reader”, a zatim je po njoj napravljen film. Tako je Šlink, preko noći, postao jedan od najpoznatijih savremenih nemačkih pisaca. Bernhard Šlink (Bernhard Schlink) rođen je 1944. godine u Bilefeldu (Donja Saksonija), a detinjstvo je proveo u Hajdelbergu. NJegov otac bio je profesor teologije na Hajdelberškom univerzitetu. U doba Hitlera otac je bio aktivan borac protiv nacizma, a majka savesna, pravdoljubiva Švajcarka. Šlink je doktorirao na Pravnom fakultetu i od 1982. do 1992. bio je profesor na Pravnom fakultetu, prvo u Bonu, a onda u Frankfurtu. Od 1992. na berlinskom Humbolt univerzitetu predaje pravnu filozofiju i ustavno pravo. Prvo literarno delo objavio je 1987. i to kriminalistički roman „Selbs Justiz”. „Der Vorleser” (u srpskom prevodu „Čitač”) izašao je 1995. Za kratko vreme i kod nas, u Srbiji, knjiga je doživela nekoliko izdanja. Bernhard Šlink je i autor nekoliko značajnih udžbenika iz pravnih nauka. Pri Nemačkom ustavnom sudu Šlink je 2005. zastupao tadašnjeg kancelara Gerharda Šredera. Kao vrhunski stručnjak do 2006. bio je sudija za ustavno pravo u nemačkoj pokrajini Severna Rajna-Vestfalija. Od 2007. je pravni savetnik nemačkom ministru finansija Peru Štajnbriku. Jednostavno rečeno, Šlink je ugledan pravnik. Ali to mu nije dovoljno. Postao je i uspešan i slavan pisac. Jedan kritičar ga je duhovito prozvao ekspertom za pitanje „šta to znači biti Nemac”. Reč je, naravno, pre svega o pitanju krivice Nemaca za zločine počinjene u Drugom svetskom ratu. Osećaj krivice jedna je od glavnih tema Nemačke od 1945. Šlink, i kao pisac, krivicu posmatra pravno: „Današnja nemačka generacija nema nikakve krivice za događaje iz Drugog svetskog rata. Jer, da bi čovek bio za nešto odgovoran, preduslov jeste da je na ovaj ili onaj način učestvovao u zločinu. Dakle, ili da je bio zločinac, ili da je podržavao ubistva, ili da je na bilo koji način pomogao u zločinu.” Pre „Čitača” Šlink je objavio roman „Das Wochenende”(u prevodu - „Vikend”), ali je zanimljivo da je delo sada objavljeno samo na nemačkom. Šlink nije pisac koji čitaocu kaže koji lik je „prljav” a koji „čist” i nevin. Nema klišea o svetu, a ni crno-bele slike života. Postavlja se pitanje kako je „Čitač”, koji se bavi tipično nemačkom temom – ljubavna veza petnaestogodišnjeg dečaka i tridesetogodišnje žene, za koju se posle ispostavilo da je bila čuvar u koncentracionom logoru – doživeo takav uspeh. „Zato što se bavi nekim opšteljudskim, večnim temama kao što su ljubav, stid, laž, krivica, pravda”, misli Šlink. Kada pravnik Bernhard Šlink ovih dana pređe u književni deo svog života, radi na dva fronta: „Pišem pripovetke i radim na scenariju za film Die Heimkehr (’Povratnici’)”. Pozvao sam ga telefonom na Univerzitet. „Profesor je na putu”, bio je kratak odgovor sekretarice. I savetovala mi je da pokušam preko njegove izdavačke kuće „Diogenes”. Ovaj intervju je posle toga nastao elektronskom poštom. Iznenadio sam se kojom su brzinom stizali odgovori na moja pitanja. Gospodine Šlink, godinama ste živeli mirno, neupadljivo, kao profesor univerziteta, i odjednom je vaša knjiga postala „bestseler”. Da li vas je uspeh iznenadio? - Kada uspeh dođe u mojim godinama, tada teško može da dođe do neke značajnije promene u svakodnevnom životu. Bio sam pravnik, a to sam i danas. Volim posao pravnika, sudije. Sada više putujem, imam susrete sa čitaocima mojih knjiga. No, sve je to pre obogatilo nego promenilo moj život. Doživeli ste veliki uspeh sa delom „Čitač”. Nije li vas pomalo strah da, recimo, sledeće delo neće možda da ima toliko uspeha? - Ne opterećujem se takvim pitanjima. Prilikom pisanja ja sam prosto srećan čovek. Kada pišem, ne mislim na uspeh ili neuspeh. Vaše knjige su prevedene na više od četrdeset jezika. Teme vaših dela, a naročito „Čitača”, tipično su nemačke priče. Svet sada počinje da gleda vašu zemlju drugačijim, dakle, i vašim očima. - Da i ja sam ustanovio kako mnogi u inostranstvu na Nemačku sada gledaju i kroz dioptriju moje knjige. Dakle, knjiga ipak može da utiče na čitalačku publiku. Mi, pisci, izgleda, ipak nismo tako bespomoćni i bez uticaja. Šta vas je potaklo da napišete roman „Čitač”? - Godine 1990. bio sam gostujući profesor na Humboltovom univerzitetu. Reč je, dakle, o bivšem Istočnom Berlinu, gradu u kome je tada prevladavalo sivilo kuća, oronule fasade, ulice i putovi u lošem stanju, malo automobila na drumovima. Sve me to podsetilo na moje detinjstvo i Nemačku godine 1950. Tako je došlo do susreta dve Nemačke: ova iz 1990. u Istočnom Berlinu i ona, iz mog detinjstva, iz mojih sećanja na godinu 1950. u Zapadnoj Nemačkoj. Tu su već bili svi elementi za priču u mojem romanu. Bili ste, razume se, svedok brojnih procesa koji su se vodili protiv nacističkih glavešina. Kako ste doživeli te procese? - Imao sam osećaj da holokaust nije samo deo naše istorije, već da je prisutan i u našoj sadašnjosti. Sećate se televizijske serije Holocaust? Deca su počela da o tome razgovaraju sa roditeljima, ta serija postala je tema razgovora među prijateljima. O tome je počela da piše štampa. Bilo je i kritičkih reči za vaš roman naročito za sam kraj, gde je reč o „seksualnoj zloupotrebi”. Da li vas je to pogodilo? - Kada je u pitanju telesna zloupotreba, tada je stvar prilično jasna. Govorimo li o „zloupotrebi duše”, stvar postaje kompleksnija. Opasnost u ljubavi ne postoji samo kod onih parova koji su otprilike jednako jaki, koji poseduju slično bogato iskustvo. Hoću da kažem da je ljubavna stvarnost jedan veoma složen fenomen. Ali, postoje i druga mesta gde su neki kritičari pogrešno interpretirali moj roman. Hana Šmic (Hanna Schmitz) je, na primer, nepismena. Ona, po nekima, dakle, ne može da bude kriva. Kao da se pojmovi „moralan”, „kriv” ili „nevin” odnose samo na obrazovane ljude. Zanimljivo da ja, odnosno moja knjiga, nije imala problema sa mojom čitalačkom publikom, već sa literarnim kritičarima. Neki vaši kritičari, naročito iz Sjedinjenih Država, veruju kako Hana Šmic predstavlja tipičnog Nemca. - Ti kritičari ne znaju da su u esesovskim jedinicama akademski obrazovani ljudi bili natprosečno zastupljeni. Dakle, Hana, kao nepismena osoba, ne može da bude tipičan ljubitelj nacista. LJudi često samo na osnovu jednog kamenčića iz mozaika pokušavaju da daju celokupnu sliku Sa „Čitačem” ste očevidno pokušali da publici ponudite drugačiju priču o Trećem rajhu, neku vrstu antipriče koja, eto, od 1945. pa do naših dana nije bila uobičajena? - Jednostavno sam hteo da pišem o mojoj generaciji i o odnosu te generacije prema svojim roditeljima. Od 1945. do otprilike 1995. postojale su tabu teme. Jedna od njih je nemačka istorija od 1933. do 1945. Postojala je jedna službena, korektna interpretacija tog perioda i toga su se ljudi držali. Da li je vaša namera bila da izazovete taj tabu, da provocirate i stavite pod pitanje vladajući stav, kako bi došlo do istinskog dijaloga? - Kada nešto napišem, dam da čitaju moji prijatelji, moj sin i moja sestra. Naglašavam, nisam u knjizi pisao o holokaustu, već o svojoj generaciji. Kako ste doživeli film koji je pravljen na osnovu vaše knjige? - Volim filmove. Želja mi je bila da se na tom poslu nađe dobar režiser i nađen je Stefan Daldri (Stephen Daldry). Pisac koji očekuje da će režiser da uradi film na osnovu knjige, a da to ispadne kao neka vrsta kopije knjige, taj bolje da nije nikada prodao autorska prava nekom filmskom producentu. Ja sam autor knjige, a režiser je autor filma. Sve glavne ulogu u filmu su jedinstvene i glumci su odlični. Meni je važno mišljenje publike. Najčešće čujem da je film bio zanimljiv, da ih je tronuo, da su posle filmske predstave dugo razmišljali o toj temi. Sve to govori da je film zanimljiv i dobar. Kejt Vinslet (Kate Winslet) igra ulogu Hane Šmic. Ona je tu ulogu odigrala tako dobro da je, kako veruju mnogi kritičari, „zla osoba” iz vašeg romana u filmu postala heroj. Kejt je toliko fascinantna, šarmantna osoba, da je to onda njena priča, a ne više toliko Hanina. Kejt je Hani dala ljudski lik... - Treba da se pitamo: da li krivci zaista i uvek moraju biti monstrumi? Svet je mnogo kompleksniji. Ponavljam, ja nisam želeo da napišem knjigu o holokaustu. Takve knjige su već napisane. Da budem direktan. Da li ste se bojali nekih nesporazuma u vezi s knjigom? Recimo, da bi neko mogao da vam prigovori kako ste kazali da postoje i „dobri nacisti”? - Takvih nesporazuma ima ne samo sa mojom knjigom „Čitač”, nego i sa istoimenim filmom: njih je uvek bilo i biće ih, jer je to srž umetnosti. Kako gledate na generaciju iz 1968? Mislim, naravno, na studentske nemire, na Rudija Dučkea i velike antiameričke demonstracije u Berlinu? - Vremenu podleže sve, pa tako i pogled i tumačenje istorije. Moja generacija, generacija studentskih nemira iz godine 1968, bila je opsednuta krivicom ratne generacije, dakle, generacije naših roditelja. Neke iz moje generacije to je čak odvelo u terorističke vode, u RAF (RAF). Današnju mladu generaciju u Nemačkoj takve stvari više ne muče. Studenti danas o tabu temama govore sasvim neopterećeno i to umeju da artikulišu u naučnim radovima ili kroz medije umetnosti. Posle ujedinjenja Nemačke u Berlinu sam primetio jedan fenomen: grad kao da se takmičio da ako ne u svakoj ulici, a ono barem na svakom značajnijem trgu ili ulici podigne neki spomenik ili ploču, koja nas opominje na vreme Hitlera i na nemačku krivicu. Da li je to put da se dođe do rešenja problema? - Mi, Nemci, prvo smo bili veoma efikasni od 1933. do 1945, a danas, kada govorimo o toj prošlosti, ponovo smo krajnje efikasni. Ne propuštamo nijednu godišnjicu a da ne podsetimo sebe i svet o našoj istorijskoj krivici. Pomno pratimo da se o prošlosti kaže samo ono što je „ispravno”, korektno. Da me dobro razumete: protiv toga sam da se prošlost zapostavi, potisne, zaboravi. Pa ipak, ovi silni spomenici - sve me to pomalo plaši. Možda je efikasnost biti temeljan - da li je to naš, nemački mentalitet? A kad je vaša knjiga postala bestseler... - To me, razume se, raduje. Moja knjiga je pisana za stare i mlade, za žene i muškarce, za intelektualce i praktične ljude, za Nemce i strance.