Beli mit

Otkad je sveta, pesnici na različite načine pevaju o njemu. Nikola Vujčić, počev od prve zbirke stihova „Tajanstveni strelac” (1980), preko „Novih priloga za autobiografiju” (1983, 2008), „Disanja” (1988), „Čistilišta” (1994) i „Prepoznavanja” (2002), do knjige izabranih i novih pesama „Zvuk tišine” (2008) dosledno sebi i vlastitom poetičkom opredeljenju, a bez preteranog obaziranja na ono što se uobičajeno naziva istorijskom stvarnošću, sazdaje pesnički svet u kojem je glavni junak ne ovako ili onako shvaćen lirski subjekat već sam jezik, sama reč, pisanje kao takvo. Pesma je svakako jedan od tradicijom ustanovljenih načina određivanja prema svetu, pa je kroz istoriju književnosti moguće pratiti kako pesnici stalno misle najvažnija, važna, manje važna i, ako ima takvih, sasvim nevažna pitanja ljudskog života – pesnik oduvek stoji naspram društvom i vremenom nametnutih ili dobrovoljno prihvaćenih intimnih iskušenja o kojima se pesmom izjašnjava, nekada im podležući, a nekada uspevajući da ih pevanjem nadraste i prevaziđe. Jovan Dučić smatrao je da je pesnik obavezan samo bitnim pojmovima, čiji je autoritet metafizički potvrđen (Bog, ljubav, smrt), Branko Miljković sanjao je potpuno zaključanu, hermetičnu pesmu koja čini sasvim posebnu, jezičku, stvarnost i zatajuje smisao, jer je poezija tajna taman koliko i viša istina, a pojedini srpski pesnici potonjih vremena, među koje svakako ide i Nikola Vujčić, nastojali su da referentno polje njihove poezije više ne bude zadato bilo kakvim oblikom društvene narudžbe („šta istorija, šta Kaledonija”, uzviknuo je, odavno, Rastko Petrović), već su se, kada je besmisao ovladao neopozivo i do kraja, okrenuli prostoru u kojem još možda ima makar senke (ne)izvesnosti nekog dubljeg smisla: jeziku samom. Tim okretanjem poezije jeziku (jezik ne kao sredstvo oblikovanja sveta, već kao središte sveta, kao svet po sebi, kao ulazak u drukčiju stvarnost, kao poslednji odsjaj izgubljene mogućnosti da se „domahne transcendentalnom” kako bi rekao Tonko Marojević), utvrđuju se dve neopozive činjenice, jedna od značaja za Nikolu Vujčića, druga od značaja za možda dominantan vid poezije tekuće epohe. Nekoliko reči o tim činjenicama. Ukoliko bismo se u analitičke svrhe igrali poezije umnogostručenog prevođenja, u kojem bi na kraju postalo nevažno na kom jeziku i u kojoj zemlji je napisan izvornik, lako bismo zaključili kako je Vujčićeva poezija sasvim „čista”, s tim da se pojam „čista” u datom slučaju ne razumeva kao opozit od „prljava”, već kao znak odbijanja da se u nju uključi bilo šta od spoljašnjih, temporalnih, prostornih, ideologemskih, „angažovanih” relacija: „čista”, dakle, u smislu usredsređenosti na poetsku, a ne na referencijalnu jezičku funkciju. Jednom ranijom prilikom nazvao sam je „fenomenološkom”, imajući na umu važnost pojedinih osnovnih reči, sa simboličkim značenjem, čiju učestalost je lako uočiti (voda, jezik, govor, disanje, grad, zvuk) i koje u pesnikovom opusu stoje kao reperne tačke, kao oslonci na kojima se gradi jedan prozračni, fluidni, nadmaterijalni doživljaj sveta. Važno je pripomenuti da je taj doživljaj oslobođen očekivanog viška liričnosti (nešto slično poeziji Vaske Pope), i da se mahom zasniva na konstataciji izvesnih uvida (što se posebno ističe u naslovima) i opisu odgovarajućih radnji (naročito kretanja, nervoznog i uznemirenog osvajanja prostora, uočavanja veza između predmeta i reči). Reklo bi se da je u Vujčićevoj poeziji liričnost pod trajnim znakom pitanja, i da se određena emotivna raspoloženja raspoznaju tek u prisencima, čime sugestivnost te poezije, gle, pomalo paradoksalno raste: prenaglašenost emocija zapravo onemogućava saživljavanje, sve što je preterano preti da se pretvori u konvencionalnu, neautentičnu ispovednost ili u prenemaganje. Vujčićeve pesme-rasprave o svemu što vidi, što mu se ukazuje (da, reč je o „fenomenološkoj” poeziji), sa naglaskom na jeziku, gde je liričnost samo blago trepereći fon, hoće da budu, i jesu, govor sveden na osnovu, ne na govor kao diskurs, kao zatvoren sistem, već govor kao poezis, neuhvatljiv i samim sobom opravdan. Čist, opet. U tim pesmama-raspravama stvari stvarnog sveta imaju sekundarni značaj, one su tek podsticaj, a u prvi plan izbija opredmećeni jezik; jezik postaje stvar po sebi, on reflektuje svoju samopotvrđenost. Od sveta ostaju samo tragovi mita, otisci likova na vodi, praelementi, i tek poneka, kao uzgred izrečena materijalna opaska, detalj, krhotina velike priče postanja razbijene u paramparčad. Zato Vujčićeve pesme, viđene i pojedinačno i u kontekstu celine opusa, građenog korak po korak, i reč po reč, odaju utisak izbeljenog mita, ponovnog nalaženja pogubljenog sadržaja i izvetrelog smisla. Time smo došli do druge evidentne činjenice, do načina na koji se u jednom važnom krilu poezije današnjeg vremena shvata i upotrebljava pesnički jezik. Odavno je ustanovljeno, a to nije bilo teško jer je pesničkom praksom to izdašno i potvrđeno, kako je moderna poezija zapravo ozvaničila rascep između jezika i sveta, između reči i stvari. Svet je prepušten inerciji i proizvoljnosti, haosu i gubitku ontološkog sistema: što je svet tehnički sistematičniji, to je besmisleniji, hladniji i prazniji. Smislenost reči je izgubljena, jezik je ostao sam, prepušten sebi, svojim unutrašnjim refleksijama. Današnji pesnici, iz one klase kojoj pripada i Nikola Vujčić, svedoče uznemirenost tom činjenicom, i, kao osvajači smisla, čeznu za rekonstrukcijom koja bi, na način novog mita ili nove utopije, mogla da povrati izgubljenu integralnost postojećeg. Niko ne ume da odgovori na pitanje da li je tako nešto verovatno i moguće. Ali, ni ta čežnja ni taj san nisu za potcenjivanje. Važno je ne odustajati, pisati kao disati, onako kako čini Nikola Vujčić, pesnik koji neprekidno, uznemireno, iz knjige u knjigu, oseća i iskazuje duboku egzistencijalnu i stvaralačku dramu zaturenog i nenađenog čoveka našeg doba.