Zaboravljena hrabrost

Oni koji tvrde da brodovima kojima stižu imigranti stiže i kriminal, oni koji u njima vide izvor nasilja i uzrok propasti, sigurno su zaboravili dva nedavna veoma važna događaja koja su ušla u istoriju naše Republike. Dve najvažnije spontane pobune protiv mafija u Italiji nisu pokrenuli Italijani već Afrikanci. U poslednjih 10 godina samo je dva puta došlo do protesta, potaknutih zgražavanjem nad postojećim stanjem i nepodnošljivošću situacije, protesta koje nisu organizovala nikakva udruženja ili sindikati, protesta bez organizovanog prevoza i učešća stranaka. Dva spontana protesta. I oba su krenula od Afrikanaca. Prvi protest je održan 19. septembra 2008. u Kastelvolturnu (gradić nadomak Kazerte, u Kampaniji, prim. prev.) nakon masakra koji je organizovala Kamora (kampanijski organizovani kriminal, prim. prev.) i u kome je nastradalo 6 afričkih imigranata. Poginuli su mladi ljudi, najstarija osoba je imala nešto više od 30 godina. Tenzije su vrtoglavo porasle i došlo je do pobune na trgu gde se masakr odigrao. Protest je privukao televizijske ekipe iz celog sveta koje su kasnije emitovale slike čitavog jednog naroda koji zaustavlja sve tražeći pažnju i pravdu. U prethodnih šest meseci Kamora je ubila i neverovatan broj nevinih Italijana. I ništa. Nikakvog protesta. Nikakvog prekora. Nijedan Italijan nije izašao na ulicu da se pobuni. Oni malobrojni koji se bune, bune se na lokalnom nivou i osećaju sve napuštenijima i sve nemoćnijima. Taj osećaj usamljenosti i nemoći prekinut je 19. septembra ujutru, kada je stotine Afrikanki i Afrikanaca blokiralo ulice i Italijanima u lice izrazilo protest. Došlo je i do incidenata. Sledećeg dana Afrikanci su sami ponudili da snose troškove popravke onoga što je tokom skupa oštećeno. Cilj okupljanja bio je privući pažnju i jasno reći: Da se više niste usudili. Nasilje se može vršiti nad pojedincima, ali ne i nad čitavim jedinstvenim stanovništvom. Drugi protest do­godio se u malom mestu u Kala­briji, jednom od mno­gobrojnih se­la južne Italije u kojima je poljoprivreda glavni izvor prihoda, koja pate od hronične nerazvijenosti, dok profiti lokalnih mafijaških bandi, u ovom slučaju ’ndrina, dostižu NBP zemlje. Grupa Peše-Be­loko di Rozarno u jednom je trenutku rešila da novac od trgovine kokainom opere investiranjem u nekretnine u Briselu, u kome su zbog aktivnosti Evropskog parlamenta cene nekretnina počele da rastu vrtoglavom brzinom. Te grupe nad svojom teritorijom imaju potpunu kontrolu. Ipak, 12. decembra 2008. dvojica radnika poreklom iz Obale Slonovače su ranjeni u pucnjavi, a jednom od njih je i život u opasnosti. Iste večeri stotine stranaca, koje kao i ranjene Afrikance svakodnevno izrabljuju u poljskim radovima, izlaze na ulice. Intervenišu političari, obećava se sve i svašta, ali sve ostaje isto. Neočekivano, 14. decembra, tj. samo dva dana nakon pucnjave, krivac je uhapšen i ispostavlja se da je razlog ranjavanja dvojice radnika bio neuspeli pokušaj reketiranja afričke zajednice. Čitava zajednica okuplja se na glavnom trgu Rozarna i diže glas protiv ’ndrangete (kalabrijski organizovani kriminal, prim. prev.), koja reketiranje i nasilje smatra svojim prirodnim pravom. Jedan od građana je bio i Pepe Valarioti koji je na jednom od skupova povodom svoje kandidature na lokalnim izborima uzviknuo: „Nećemo ustuknuti”. Nakon toga je ubijen. Posle toga je kalabrijskim ulicama zavladala tišina. Niko se nije bunio. Osim Afrikanaca. Čineći to, oni su branili celokupno građanstvo, sve koji žive u Kalabriji i sve Italijane. Međunarodna štampa ne shvata razlog nedavno ponovo manifestovane kriminalizacije migranata. I to od strane države koja je izvozila mafiju u sve delove sveta. Mafiju koja je u Južnoj Americi investirala u trgovinu kokainom, a preko pet italo-američkih porodica u NJujorku stvorila i svojevrsnu školu za mafijaše u inostranstvu. Danas, sudeći po istraživanjima koja su sproveli FBI i DEA (američka državna služba za borbu protiv trgovine drogom, prim. prev.), ko god želi da učestvuje u ekonomsko-krimi­nalnim ak­tiv­­nostima u NJujorku, bilo da je reč o Jamajčanima ili kosovskim Albancima, Gruzinima ili Indijcima, obavezno mora da sarađuje sa italijanskom mafi­jom, koja je izgubila prestiž ali ne i poštovanje. U Italiji postoje inostrane organizovane kriminalne grupe, ali sve one sarađuju sa italijanskom mafijom. One ne mogu da steknu nikakvu moć bez prethodnih italijanskih procena i odobrenja. Dovoljno je pročitati sudske izveštaje da bi se shvatilo na koji način strani bosovi stižu u Italiju. Avionima stižu iz Nigerije, Ukrajine ili Belorusije. Najznačajnije istrage, među kojima je i tzv. Linus koja se koncentriše na organizovani kriminal iz Nigerije aktivan u Italiji, a koju su sprovele sudije Đovani Konco i Paolo Itri iz Napulja, potvrđuju da narko-bosovi u Italiju ne stižu brodićima ili čamcima. Avionom dolaze čak i oni očajnici koji, kako bi platili put, pristaju da progutaju paketiće kokaina u nastojanju da ih prošvercuju u zemlju. Čak ni oni ne dolaze preko mora. Nikada. Ukrajinska mafija već ima monopol nad kućnim pomoćnicama i građevinskim radnicima, ona iz Nigerije kontroliše prostituciju i trgovinu kokainom, Bugari kontrolišu heroin, a Moldavci i Rumuni krađu automobila. Ali te grupe čine mali deo svojih zajednica i sve su pod zaštitom italijanskog kriminala. Zatvorenost i kriminalizacija stranaca pomažu mafijama, jer se tako svaki imigrant primorava da se obrati njima, jer im oni nude dokumente, stanove, čak i oglašavanje za posao i pravnu pomoć. I ovde ne treba da govorimo o „dušebrižnicima koji pomažu”, već o italijanskoj mafiji koja iskorištava svaku slabost imigrantskih zajednica. Što su te zajednice slabije zaštićene od strane države, to su više podložne mafijaškim malverzacijama. Zemlja u kojoj se rado prepoznajemo - piše Altijero Spineli, otac evropske misli - jeste zemlja koja se zasniva na postupcima a ne spomenicima. Znam da je onaj deo Italije koji je ovih godina imao razumevanja i prihvatao imigrante deo koji u imigrantima vidi novu nadu i novu snagu koja će promeniti ono što mi do sad nismo uspeli da promenimo. Koja će da stvori Italiju u kojoj ćemo se svi prepoznati, koja će u sebi nositi sećanje na sve progone svojih migranata i koja neće dozvoliti da se to isto dešava i na njenoj teritoriji. (Autor je novinar i pisac čiju je glavu ucenila napuljska mafija) Prevod sa italijanskog Milana Babić