Kako rešiti paradoks kapitalizma

Šta očekivati nakon najveće krize kapitalizma u poslednjih 70 godina? Kada bih morao da odgovorim ukratko, rekao bih: nove modele ekonomije zasnovane na održivom socijalnom tržištu. Ali da bi se to desilo, treba da se promenimo i mi i naše države. Kapitalizam neće doživeti krah 2009, kao što ga je komunizam doživeo 1989. NJegovi su koreni previše duboki, previše je heterogen i fleksibilan da bi bio uništen odjednom. Kapitalizam je danas daleko diversifikovaniji nego što je komunizam ikada bio, svaki deo sveta ima svoju verziju kapitalizma i upravo u tome leži njegova snaga. Paleta se prostire od divljeg Zapada do divljeg Istoka i preliva se u nacionalne varijante tržišne ekonomije - pogledajmo na primer Kinu, koju puritanci odbijaju da identifikuju sa kapitalizmom. Zato će neke forme kapitalizma uspeti da prežive, dok će druge biti uništene ili značajno izmenjene. Moguće je da ovoj poslednjoj kategoriji pripada najekstremniji oblik „neoliberalne“ ekonomije slobodnog tržišta, koju karakterišu ne samo veoma široka deregulacija i privatizacija, već i etika Gordona Geka (broker iz filma Volstrit Olivera Stouna iz 1987, prim. prev.) koja podstiče gramzivost potpuno razumljivu samo u anglosaksonskim i postkomunističkim ekonomijama. Kako biste, umesto toga, reagovali na modernizovanu i reformisanu „ekonomiju zasnovanu na socijalnom tržištu“, osmišljenu u posleratnoj Nemačkoj? Iako bi ona u potpunosti zadržala karakteristike ekonomije slobodnog tržišta, država bi morala da se potrudi da stvori čvrst pravni okvir za privatna preduzeća koji će regulisati učešće zainteresovanih strana i akcionara, kako bi se na kraći i duži period povratila ravnoteža u donošenju odluka; da građanima bude zagarantovan socijalni minimum, kao i da oni koji se bave finansijama poštuju jasno određene etičke norme. Na sve to treba dodati i norme, prilagođene XXI veku, vezane za zaštitu životne sredine, kao i one koje će garantovati etičku održivost ekonomije i uzeti u razmatranje problem siromaštva. Postavlja se pitanje i rav­noteže nacionalnih i međunarodnih nivoa regulisanja i vođenja ekonomije. Mervin King, guverner En­gleske nacionalne banke, pri­metio je da su današnje velike privatne globalne banke u životu, ali da su lokalne mrtve. Kada je potrebno otkupiti dug, država reaguje prva, a to smo - mi, poreski obveznici. Priča o sistemu i državi pokriva samo pola problema. Ovaj su nered izazvali pojedinci, i njihovo ponašanje mora da se promeni. Problem je najočigledniji kod bankara, ali ne treba da se zavaravamo da su oni jedini. Ponašanje bankara - naravno, ne svih, ali značajnog dela - koji su nas gurnuli u ovu jamu možda nije bilo van okvira zakona, ali je svakako bilo sebično, neodgovorno i nemoralno. Godinama su ostvarivali ogromnu ličnu dobit na osnovu svojine čiju pravu prirodu i namenu ili nisu poznavali ili su je cinično ignorisali. Plate i bonuse, daleko više od srednjih plata u okolini, pravdali su „performansama“, ali te „performanse“ su merene po neadekvatnim indikatorima i u prekratkom vremenskom periodu. Plate direktora zavisile su od prednosti u odnosu na konkurente, a najkrupniji igrači su se često žalili kako „nije fer“ da ostali zarađuju 5 miliona funti godišnje, a oni samo 4. Ogromne zarade kapitalista obično se pravdaju visokim rizicima koje preduzetnici preuzimaju, ali u ovom slučaju oni nisu rizikovali ništa. Rizikovali smo jedino mi. Nakon kraha račun je ispostavljen poreskim obveznicima, tako da ćemo mi i naša deca još dugo da ga plaćamo. Velike viktorijanske kuće blizu moje kuće u Oksfordu nedavno su restaurirane i prilagođene privatnicima. Novac se nije štedeo. Pre godinu dana gledao sam te kuće s mešavinom čuđenja i sarkazma, naivno verujući da su novi vlasnici zaista zaradili novac koji im je obezbedio neoaristokratski stil života. Danas osećam samo bes. Moj prijatelj koji je čitav život posvetio proučavanju ekonomija najsiromašnijih zemalja u svetu, smatra da ovakvo neodgovorno i sebično ponašanje bankara treba da bude kažnjeno zakonom. Po njemu treba da postoji zakon koji će ovakve bankarske prestupe staviti na nivo ubistva iz nehata, tj. neće zahtevati dokazivanje predumišljaja. To je odlična ideja, ali mislim da, nažalost, ne može da se sprovede i u praksi, između ostalog i zato što takvo nešto ne bi ni bilo poželjno, budući da krši osnovni pravni princip po kome se krivičnim delom smatra samo akt koji je u trenutku počinjenja nelegalan. Ipak smatram da oni koji su direktno odgovorni za krah, kao na primer ser Fred Gudvin iz Škotske kraljevske banke, treba da vrate deo ogromnih nezasluženih zarada. Drugi bi društvu trebalo da vrate, ako nikako drugačije onda u filantropskoj formi, sve što su od njega uzeli. Ipak, krivica nije samo njihova. Deo odgovornosti snose i građani koji su, opijeni niskim cenama nekretnina, primamljivim kreditima i reklamama, trošili novac koji nisu imali. Paradoksalno, isto važi i za skromne Kineze čija je ogromna ušteđevina reciklirana kako bi se, iako indirektno, Zapadu omogućilo da toliko troši. Pre više od 30 godina Danijel Bel je u knjizi Kulturne protivrečnosti kapitalizma analizirao sledeći paradoks: dinamičnost kapitalizma zavisi od pojedinaca koji svoje živote žive kao potrošači i kao proizvođači, vodeći se različitim vrednostima. Razrađujući poznatu tezu Maksa Vebera vezanu za protestantsku etiku i duh kapitalizma, Bel tvrdi da proizvodnja zavisi od pojedinaca koji vrednuju naporan rad, preciznost, disciplinu i pristaju na odlaganje zadovoljstva. Potrošnja, s druge strane, zavisi od dela ličnosti koja je tolerantnija prema nedostacima, otvorenija, posvećena traženju zadovoljstva i koncentrisana na sadašnjost. Uz sve to treba uzeti u razmatranje i činjenicu da planeta nije u stanju da izdrži više od šest milijardi ljudi čiji je životni standard u konstantnom porastu i to zahvaljujući metodima proizvodnje i potrošnje koji su se do sada koristili. Situacija se dodatno komplikuje ako dodamo i etičku pretpostavku da bogati nemaju prava da siromašnima negiraju bolji život, što se materijalnih dobara tiče, koji bi odgovarao minimumu onoga čime u ovom trenutku raspolažemo. Mi smo ovde suočeni ne samo sa problemom koji se tiče sistema, već i sa izazovom koji se direktno tiče svakog od nas. Potrebno je da pronađemo novu ravnotežu u unutrašnjim životima proizvođača i potrošača, istovremeno svesno doprinoseći uspostavljanju drugih ravnoteža na međunarodnom nivou i to između ekonomije i životne sredine, preterane štednje na Istoku i preterane potrošnje na Zapadu, bogatstva na Severu i siromaštva na Jugu. Održiva ekonomija bazirana na socijalnom tržištu, po mom mišljenju, treba da vodi računa i o tome. The Guardian Prevela i priredila Milana Babić