Moć tazbine

Otkako su počele ove vrućine, svakog jutra, dok na terasi čekam izlazak sunca, zalivam cveće, a to vam je, Srbi moji, veliko žensko umeće koje naučiš od majke, od babe, ako si pametan. Hoću reći, od žena naučiš sa cvećem da razgovaraš. I, da vidiš, bajo, nekako mi lakše da se ispovedam cveću nego nekom ljudskom biću, muškarcu, pogotovo. Jer, cveće nema zle misli, zadnje namere, a nije ni zlopamtilo; što god mu, danas, kažeš, već sutra je zaboravilo! Ispovedam se, tako, u nedelju, jednom žutom turskom karanfilu. Rezimiram pred njim čitav moj život, životnu karijeru...Turski karanfil me, pažljivo, sluša, dirnut je, vidim, mojom sudbinom, pa će, ovako, da me teši: „Zaista, niko ti, bre, ništa u životu nije pomogao te je mnogo i ovo što si postigao! Ni rođeni otac te nije pomogao onda kad je mogao! Bar da si imao nekog moćnog tasta! Jer, gledaj, brale, Šutanovca! Od julovca i Kundakovog telohranitelja postade ministar vojske koji sa DŽozefom Bajdenom, baš kao Boki, u četiri oka razgovara! Eto, to ti je, bajo, kad imaš moćnog tasta. Jer, kad Miroslav Ilić zapeva, baci u sevdah i Bajdena, a i reforma vojske onda klizi kao po loju i dostigne snagu i moć belopalanačkog lovačkog društva!“ I samo što je žuti turski karanfil svoju besedu, iz viseće žardinjere, završio, kad, u razgovor se, iz saksije, upliće prpošni bosiljak, sveže rascvetan: „Lako je svaliti sve na Šutanovca, ali, braćo iz žardinjere, sa pogledom na FK `Obilić`, propast srpske vojske počela je još od Karađorđa! Ta masončina je srpskim ustanicima sekao perčine i brijao brade, šatro, da ih Turci u gušanju, u borbi prsa u prsa, ne bi za perčine hvatali i lakše klali. A kad srpskom svetom ratniku odsečeš perčin i obriješ bradu, da li je to, uopšte, i dalje Srbin!? Kad paunu odsečeš rep, a orlu krila, nije li to samo jedna kukavna smešna životinja? Tako je i ovo, što zovemo vojskom Šutanovca, samo jedna velika sprdačina!“ Na ovu oštru repliku prpošnog bosiljka, u razgovor se udene i jedna ljubičasta ciklama: „Izvinite što se i ja, ciklama, hoću reći, jedna dama uplićem u muške, vojne rasprave. Ali, dozvolite, ne može se sve svaliti i na Karađorđa! Ako ćemo pošteno, koliko se sećam, prvi je Aleksandar Makedonski sekao Srbima perčine i brijao brade...“ Tu turski karanfil, ljutito, replicira: „Pobogu, gospođo ciklamo, vajna damo! Aleksandar je samo svoje falangiste uštrojio, hoću reći, obrijao i na kratko ošišao. I falanga jeste bila elitna jedinica o kakvoj Šutanovac može samo da sanja. Ali, Aleksandru je glavna uzdanica, ipak, bila tračka konjica o kojoj i Dačić mašta. I Tračani, najljuće srpsko pleme, nisu pristali da seku perčine i briju brade i pretili su Aleksandru da će iz njegove vojske istupiti.“ Nego, u ove muške teme, uleće, iznebuha, još jedna roze, pink dama, jedna umišljena muškatla, koja, povazdan, očijuka sa nekim iz CZ-a. I, pazi, bajo, šta će ciklama, lucidno, da primeti: „Oprostite što se mešam, ja, neobrazovana pink muškatla. Ali, nisam, baš, sigurna da je Aleksandar i sebi odsekao perčin! Ne podležite grčkim slikarima i vajarima koji su Aleksandra bez perčina i brade prikazivali, jer, hteli su, tako, da ga helenizuju, POGRČE! Hteli su skroz da mu promene lični opis, i, bojim se, da će, uskoro, i Šutanovcu lični opis promeniti, i, toliko da ga nećemo, uopšte, prepoznati! Videćete, za koji mesec, ličiće na Maknamaru koji je s američkom vojskom ratovao po Vijetnamu, s tim što će Šutanovac na sasvim drugu stranu.“ Ovde se iz saksije javlja lepi jova: „Podržavam gospođicu muškatlu. Smatram, takođe, da Aleksandar sebi perčin nije odrezao, jer, bez perčina bi kao kus petlić bio i ne bi stigao ni do Dunava, a kamoli do Ganga i Kašmira. Sa perčinom su ga i u Indiji zapamtili, pa tako mladi Buda, to jest, Isidarta sedi u lotosu sa umotanim perčinom na temenu. Taj prelepi mladić nije niko drugi nego Aleksandar. Jer, dok se on nije pojavio u Indiji, Budu su predstavljali u obliku – slona!? E, sad, ovo sa Šutanovcem kako će da se završi, bog će ga znati! Možda će, umesto Bokija, Šutanovac šef države postati!“ Sluša sve ovo Jung sa šamlice i divi se razgovoru cveća, rasprava, bato, na visini kao da se vodi u Akademiji. Nego, Junga opseda moć tazbine pa, ovako, razgovor započinje: „Moj tast je, kao što znaš, bio gospodin Šafhauzen, čuveni proizvođač švajcarskih satova. I, bez njegove, pre svega, finansijske pomoći, ne znam da li bih mogao lagodno da se bavim naukom i, najzad, da li bih imao ove naučne rezultate. Moje studije bile bi trice i kučine. Kad si mlad treba ti neko da te gurne, kao što je Miroslav Ilić, slavuj iz Mrčajevaca pogurao svog guzatog zeta.“ Onda se moj guru ostrvi na mene: „A i ti! Ko ti je kriv?! Tast je, koliko znam, mogao da ti bude jedan narodni heroj, a i neko iz čete dedinjskih generala, pa dva, tri ministra. Pola Dedinja je htelo da te ima za zeta! Tast je, bre, mogao da ti bude i Titov poslednji šef kabineta! A ti, šta si uradio!? Oženio si ćerku jednog vrsnog zrenjaninskog šumarskog inženjera, ali informbirovca! A sada, pod stare dane, čezneš za slavom ministra Šutanovca!“ Ovde Jung napravi pauzu, povuče dim iz srebrne patarenske lule, pa zagledan u prozore CZ-a, nastavi: „I, baš, me interesuje ovaj mali, ovaj Vladimir Petrović što je postao ambasador u Vašingtonu, ko li mu je tast? Da li Cune Gojković, Tozovac? Ili, možda, Keba?” A onda se, gle, od Zvezdarske šume pojavi SUNCE! Ah, sunašce moje, moja tazbino nebeska! I, možda, postoje svi ti grdni bogovi. Biblijski i arijevski. Možda postoji i Svevišnji, ali ni on se od Nepobedivog Sunca, jednostavno, ne vidi. Tog nedeljnog popodneva šetao sam sa Biljanom po Šumicama. A i ona je bez oca i majke. A šta da joj je otac i živ i da mi je tast!? Nije bio slavuj iz Mrčajevaca, već sin predratnog trgovca iz Guče. Uveče, kod Bećkovićke, gledam Šutanovca, a on euforičan, euforičan. Kao da je uhvatio boga za bradu što je sa Bajdenom razgovarao u četiri oka. A tom Bajdenu, koliko sledećeg proleća, nećemo se sećati ni imena. I onda, tužan, bez moćnog tasta, pojedem soma od dve kile i zalijem ga, prvo, belim vinom iz fruškogorskog Šuljma, a onda ga udavim crnim Nikolinim vinom iz Kleka. U snu mi se javlja moja Crna iz Vrčina: „Ne kukaj za moćnom tazbinom! Eto, ja, nikada svog svekra nisam ni videla, a grdnu sam decu sama izrodila, i, smatram da sam u životu uspela.“