Vreme je za paradokse

U ovo zlo doba, kad se loše vesti nižu, ostaje nada da će oni čiji je to posao uspeti da spreče da se ekonomska kriza pretvori u opštu socijalnu krizu. Suština vladinog odgovora je „stezanje kaiša“. Protivnici vlade i vladine politike su stigli da primete da se to nikako ne poklapa sa suštinom kriznog upravljanja u razvijenim ekonomijama gde vlade obećavaju veće budžetske izdatke i deficite javnih finansija koji se mere stotinama milijardi, pa čak i biliona dolara (ili evra) i koji su, po uzoru na intenzitet krize, nezapamćeni u skorijoj ekonomskoj istoriji tih zemalja, a čiji je cilj zadržavanje postojećih i stvaranje novih radnih mesta. Ako je to tako onda naša vlada ne zna šta radi i ne zna svoj posao, te bi im bilo bolje „da prepisuju“ od kolega iz sveta. E, tu treba biti oprezan! „U kriznim vremenima treba trošiti“, ponavljaju „kejnzijanci“, oni koji su to odavno (svaka čast) i oni koji su to sada postali Skrenuo bih pažnju na opasnost od poistovećivanja „štednje države“ i „opšte štednje“. Dok se prva čini razumnom i poželjnom (pogotovo ako imamo u vidu kolika nam je i kakva državna administracija), ova druga, opšta štednja, predstavlja opasnost. Naime, ukoliko pojedinac poveća štednju to može biti dobro za njega, ali ako svi povećaju štednju onda dolazi do pada ukupne tražnje, a posledično i do pada proizvodnje (recesije). Drugim rečima, ono što je dobro u pojedinačnom slučaju, može biti loše u opštem slučaju. Ovaj paradoks bi trebalo da je dobro poznat kreatorima ekonomske politike Srbije, pa me zato u izvesnoj meri iznenađuju najave da će, ako se ukaže potreba, doći do smanjenja nominalnih zarada u javnom sektoru. Sledeći tu logiku, ako bi se jedna firma odlučila na smanjenje zarada radnika, kao način za prevazilaženje krize, ona bi svakako postala konkurentnija. Ali, ako bi to učinile sve firme, nijedna od njih ne bi bila konkurentnija. Poruka je jasna: smanjenje zarada neće rešiti recesiju, već će je produbiti i produžiti. Ako bi i ovako niske zarade, uz pad njihove realne vrednosti usled inflacije, bile dodatno nominalno smanjene, rezultat bi bilo veće smanjenje potrošnje, upravo suprotno od onoga što posrnuloj ekonomiji treba. Tu se vraćamo na suštinu: država bi trebalo da štedi, ali bi privatnu potrošnju trebalo podsticati. Održavanje i podsticanje rasta tražnje je jedini izlaz iz recesije! Mr Nenad Stanišić, Ekonomski fakultet Kragujevac