Nebeske jagode

Prošlo je dva meseca otkako sam, poštom, naručio sadnice francuskih jagoda. «Jagoda koje rastu u nebo». Tako je pisalo u prospektu. Elem, naručeno, pa zaboravljeno. Kad, u prošli petak zove me, u redakciju, na morbidni, moj poštar! Auuh, šta će biti, toliko hitno!? Oblije me hladan znoj. Kad ono, stigle mi sadnice jagoda! »Ostavio sam ih kod komšije Bate», raportira moj poštar i žuri dalje u beogradski košmar. Rintačim u NIN-u, a sve mislim na jagode. I, ajd, predveče, trk iz moje švajcarske firme po francuske sadnice. Komšija Bata čeka me u svom tipskom južnovračarskom dvorištu, ah, takvo sam imao, nekad, na Tošinom bunaru... Čeka me Bata sa čokančetom hladne rakije sa Rudnika, a u ruci mu i poveća «tapacirana» koverta!? Gde su sadnice, pitam. «Pa, evo ih, u koverti», smejulji se Bata. Čuj, sadnice u koverti!? Da li je moguće da sam ispao tolika pečurka!? Da nasednem na oglas iz novina? Drmnem čokanče rudničke šljive, platim Bati sadnice 1320 dinara, bajo, a on mi nalije još jedno čokanče, a sipa Bata i treće... Ah Srbi, Srbi, do kraja sveta i vremena mi poživeli i šljivu pili, francuske jagode sadili, makar, na kraju nasamareni bili! Zaždim niz Gročansku, laju za mnom kučići. Olajavaju, kao od bede, i njima smešno što, kao neka sukleta, nosim sadnice jagoda u koverti. Eeej, gde mi je bila pamet da preko pošte naručujem sadnice?! Zar mi nije bilo sumnjivo što se sorta zove «Mont Everes»!? Kao, »za šest meseci dostignu visinu i preko sto trideset santimetara», to jest, visinu Sarkozija, a pored njega je naš Boki kao džin, kao Herkul iz našeg sokaka koji Rolan Garosom korača kao Dorćolom... E, sad, pitaće neki pametnjaković: gde se jagode sade u junu kada se na Vimbldonu jedu, već, u julu? Ali, tu je kvaka! Jer, ako ćemo tako, da li je ovo pravo vreme da Srbija ulazi u Evropsku uniju!? Uostalom, «Mont Everes» daje jagode koje rađaju, neprestano, «od kraja aprila do prvih mrazeva», i te «jagode ćete brati u stojećem položaju», bez obzira, da li imate Dačićevu ili Đelićevu visinu. I da vidiš, primio se i moj Švajcarac na francuske jagode, zuri i Jung u prospekt «Mont Everes» i ushićen će: »Zaista je čudo ova francuska jagoda! Ta puzavica zahteva malo prostora da bi pustila koren. Hoću reći, ova jagoda je kao Srbin. Pri tom, se prilagođava svim vrstama tla i otporna je na hladnoću. I ima još jedno srpsko svojstvo: ova jagoda raste ka nebu, baš, kao i Srbi. A plodovi rastu i razmnožavaju se u vidu ogromnih crvenih grozdova i to za više godina! Ah, kada bi tako rasla i Srbija! Kada bi bila kao veliko «Drvo jagoda» koje se, poput, «Mont Everesa» penje ka nebu, ka Nepobedivom Suncu, dajući ogromne crvene plodove za naše stare srpske bogove.» Ovde Jung, malko, zastane, kao da se zagrcne, pa počne: »Nego, nešto strepim. Šta ako su i ove francuske jagode iz nekih Potemkinovih sela gde su se gajili i Mičurinovi kukuruzi? Jer, i Sarkozi je, po visini, ravan Staljinu...» Biljana, u velikom ćupu iz Vinče, oprezno sadi sadnice jagoda, a one nežne, goluždrave kao kišne gliste. Sedim u ligenštulu pored vinčanskog ćupa, i, svakoj toj «glisti» kumujem. Onu najveću od sedam santimetara zvaću «Boki» i svakog jutra ću se Nepobedivom Suncu za nju, posebno, moliti. Onoj manjoj zdepastoj od pet santimetara nadenem ime «Dačić» jer mi je kao Toma Palčić. Treću, malo metiljavu, zvaću «Vojče», a četvrtu «Čanak». A onu najmanju, pogađate, «Sarkozi». Jung sedi na šamlici, smeška se na moje kumstvo, povlači dim iz srebrnaste patarenske lule, pa počinje: »Ajde, Boki, ajde Sarkozi, oni su sada u modi! Ali, šta će ti na terasi Čanak!?» Kažem: Zato što mi ta biljka postaje veoma interesantna... Ali, ne uspem ni da završim rečenicu, kad, u reč mi upada prpošni bosiljak iz svoje komforne saksije: »Pun mi je više tog Čanka! Ne smeta mu petokraka njegovog oca, a, ovamo, Sloba mu je nacionalsocijalista! I, šta je onda Tito!? Koja je razlika između Maršala i Hitlera!? I, ajde, zabranićemo upotrebu kukastog krsta. Ali, šta ćemo sa petokrakom, pa i sa hrišćanskim kusim krstom!? Ako je zbog Hitlera stradalo i pedesetak miliona, koliko je, gospodo ligaši, stradalo zbog petokrake, i to ne samo one Čankovog oca, već, i od ovih silnih petokrakica kojima je ukrašena američka zastavica kojom maše Čankova partijica? Setite se samo Korejskog i Vijetnamskog rata, pa sve do naših dana? I hoćemo li brojati žrtve hrišćanskog krsta; od Nikejskog sabora, krstaških ratova, inkvizicije i Kolumbovog otkrića Amerike?» Ovde prpošnom bosiljku potpomaže turski karanfil iz žardinjere sa pogledom na FK »Obilić». A on je, šatro, ezoterista: »Moja ezoterijska znanja nisu, baš, velika. Ali, svaki turski karanfil zna da je kukasti krst simbol Nepobedivog Sunca, njegovog večitog života, večitog kruženja u smeru kazaljke na satu. I taj kukasti krst su Srbi sa Dunava, čak, u Indiju i Tibet odneli. E, sad, posle toliko vekova i milenijuma, tibetanske lame su, svesno ili ne, smer tom kukastom krstu naopačke okrenule i takvog ga Hitleru predale. Tako je simbol Sunca i večnog života, postao simbol smrti i razaranja...» Tu se sad javlja i roze pink muškatla iz žardinjere, sa pogledom na CZ. Sva drhtureći na avalskom povetarcu, kaže: »Slažem se potpuno sa turskim karanfilom. Kukasti krst se mora, nekako, rehabilitovati. Ali, taj posao ne može da obavi srpska retrogradna desnica čija je perjanica Voja Koštunica i koja ne vidi dalje od pravoslavlja i Nemanjića! Srbiji je potrebna jedna nova desničarska elita koja će srpski narod vratiti starim prethrišćanskim, duhovnim arijskim vrednostima...» Moj guru Jung, zatečen duhovnom zrelošću mog cveća, jedva, uspe da kaže: »Dok je po terasama i baštama Beograda i Srbije raste ovakvo cveće, ovaj narod propasti neće!» Nedelja. Častimo se gulašem od ramsteka. Jung samo cokće umačući lebac u soft od gulaša, a vino Nikolino samo klizi niz grlo i blago opija. Gospode, koliko malo treba pa da postoji Srbija! Izađem na terasu da obiđem sadnice jagoda. I, šta vidim? Još postoji Avala, a u vinčanskom ćupu rastu nebeske jagode. Za sada mi «Boki» najbolje napreduje, nekako, najživljiji je. »Čanak» mi se, pak, sparušio, «Vojče» metilja. Ali, »Dačić gura li, gura, a i malečki «Sarkozi». Te noći moja Crna iz Vrčina, u snu, me je, baš, pohvalila: »Dobro je da si na terasi francuske jagode zasadio, da se vidi da nisi, baš, toliko antievropski zastranio!»