Smisao evropske inferiornosti

Malo je verovatno da će bilo koja zapadno balkanska zemlja, osim Hrvatske, ući u Evropsku uniju do 2014. godine“, tvrdi u razgovoru za NIN Antonio Misiroli, direktor odseka za istraživanja u briselskom Centru za evropsku politiku. Ovaj centar, nezavisni „think tank” (kako piše na njihovom sajtu) sa veoma uticajnim vezama sa evropskim vladama, organizacijama i finansijskim kućama poput Fondacije kralja Boduena, Goldman Saksa, Kompanije San Paoli, već deceniju i koju godinu više bavi se najvažnijim pitanjima evropske politike. - Evropska unija se suočava sa rapidnim promenama u svetu, i to je jedan od razloga zašto je strategija toliko elastična. Zapravo, to i nije prava strategija već više doktrina, neka vrsta vodiča za javnu diplomatiju. A zapadni Balkan? - Zemlje zapadnog Balkana nisu deo bezbednosne i klasične spoljne politike EU, već politike proširenja. Mislim da će se prostor za dalje širenje EU otvoriti kada Lisabonski sporazum ne bude više na stolu za diskusiju. O tom prostoru će, međutim, odlučivati i ekonomska situacija u tim zemljama ali i u EU, zatim druge vrste odnosa i saradnje. Što se Hrvatske tiče, ona može biti u izvesnoj meri sigurna da će se priključiti EU u sledećih četiri ili pet godina. Utisak je da u EU nema mnogo volje da se prime i preostale zemlje... - Zapravo, niko ne može sa sigurnošću reći šta će se dešavati u sledećih pet godina. Ako bi za godinu ili dve ekonomske prilike evoluirale u podnošljiviju situaciju, a u istočnoj i jugoistočnoj Evropi ne bude velikih bankarskih kolapsa, raspoloženje u EU bi se moglo promeniti. Mislim da će tu uticati i stanje u regionu: ako se prilike u BiH ne budu mnogo iskomplikovale, ako se situacija na Kosovu ne degeneriše u potpunosti ... U debatama unutar Unije, ulazak zapadnobalkanskih zemalja u EU je tesno povezan sa Turskom. Zašto? - Ne baš eksplicitno, ali da, u svesti građana EU i ljudi koji tamo odlučuju, tako je... Ima li to neke veze sa doživljajem Turske kao islamske zemlje i američkog „trojanskog konja“ u Evropi? - Obamino zalaganje za ulazak Turske u EU je trenutni američki stav. Francuska može lako prihvatiti da Srbija i druge balkanske države treba da uđu u EU. Ali kad je Turska u pitanju, postoje prepreke. A, kad istraživači javnog mnjenja pitaju ljude jesu li za dalje proširenje, oni odgovaraju „ne”, misleći pri tome na Tursku. Srbija je zatražila mišljenje Međunarodnog suda pravde o kosovskoj nezavisnosti... - Mislim da svi u Uniji shvataju da treba nastaviti izgradnju odnosa sa Srbijom na drugim poljima, ali ne i u vezi sa Kosovom. Prvo, sama EU nije jedinstvena po tom pitanju. Drugo, svi smo svesni i da se pitanje Kosova ne može rešiti lako jer i ne zavisi samo od Srbije ili EU. To je danas pitanje i za Rusiju zbog Južne Osetije i Abhazije. Teško je predvideti kako će u sledećih nekoliko godina izgledati ta geopolitička pozornica. Ne bi li priznanje nezavisnosti Kosmeta bilo neka vrsta okidača za secesionizme u drugim evropskim zemljama? - Mi ne znamo šta tačno kaže međunarodno pravo na sve ovo. Ono je veoma razuđeno. Sudije, sa svoje strane nisu imuni na političke pritiske. Mislim da će sudije čekati koliko god budu mogle pre donošenja i objavljivanja bilo kakve odluke jer su očekivanja od njih mahom politička! Može li njihova odluka ugroziti neke druge evropske zemlje? Ili svetske? - U drugim evropskim zemljama koje imaju probleme sa separatizmom, stvari nisu otišle tako daleko kao u Srbiji. Te zemlje su osetljive iz političkih i izbornih razloga na ovo pitanje. Jednostavno, Katalonija i Kosovo nisu uporedivi primeri. Samo je jedna evropska zemlja na koju bi se to ozbiljnije odrazilo – Kipar. Kako će se razvijati odnos zemalja poput Ukrajine i Gruzije sa NATO-om? - Podsećam vas na deklaraciju koju je NATO usvojio u Bukureštu prošle godine, pre rata u Gruziji. Tu su i Gruzija i Ukrajina pozvane da se priključe NATO „jednog dana“. Istovremeno, NATO nije načinio nijedan praktičan korak kojim bi proces učlanjenja, makar formalno, počeo! Bio je to način da se diplomatski „zamrzne“ situacija. Ali ne i puni ustupak Rusiji. I Srbija će uskoro biti okružena članicama NATO... - Razumem da je još uvek veoma teško za Srbe da razmatraju članstvo u NATO-u. Ali, postoje načini saradnje sa NATO-om koji i te kako doprinose dobrim odnosima, a ne vode ka članstvu, ili ga ne zahtevaju. Recimo, reforma sektora bezbednosti. Tvrdite da će vojna komponenta evropske bezbednosti biti smanjena... - Evropska vojna komponenta još uvek nije kredibilna, uglavnom zbog Britanaca koji su više za „NATO pristup“ u odbrani. Sa predstojećom promenom vlade u Londonu, takav će stav verovatno biti još izraženiji. Takođe, iz različitih razloga, mnoge zemlje u EU nisu baš voljne da se više angažuju u vojnom smislu, pre svega zato što to košta. Samo neki naginju ka tome, u prvom redu Austrija, zatim skandinavske zemlje. Ali ono što stvarno znači su velike zemlje. Zato je moja pretpostavka da će razvoj evropske vojne komponente biti više usmeren ka operacijama koje podrazumevaju vojnu ili policijsku komponentu, ali ne i tradicionalne borbene operacije. Pri čemu će viši nivo evropske odbrane biti prepušten koordinaciji, zbog troškova opremanja. Pride, kada god bude bilo potrebe za vojnom akcijom, zemlje članice će još dugo odlučivati svaka pojedinačno, u skladu sa svojim interesima.