Visoka stara priča

Dolazak svakog novog visokog predstavnika EU (sve višeg po važnosti) neodoljivo podsjeća na rečenicu Duška Radovića: „Unesite u monotoniju i mrtvilo nečijeg života malo svoje neozbiljnosti, neodgovornosti i lošeg ukusa.“ U zemlji u kojoj 70 odsto mladih želi „preko grane“, ali im to ne dozvoljava beskorisni pasoš na čijim koricama je ime zemlje koju više od 50 odsto njih ne doživljava kao svoju, svaki novi visoki donosi pod rukom putokaze za Evropu. Onu istu Evropu u koju možemo samo preko zidovima ograđenih ambasada ispred kojih smo utabali asfalt, više nego svojevremeno ispred Crvenog krsta, Karitasa i drugih organizacija koje su nam onih ratnih godina donosili Evropu u konzervi. Svaki novi visoki sa sobom u medijima donese priču o svojoj plati, da se ne bi, ne daj bože, pričalo o platama radnika bez radne knjižice, ili još gore o onima koji ni tu platu nemaju. Ako se sa mrtve tačke pokrene pitanje ekonomije, nestale radničke klase i upropaštenih postratnih generacija, kome će onda Evropa slati (visoke) predstavnike, kome će krojiti granice, kome će prodavati hranu punu emulgatora koju njihova djeca ne jedu, gdje će za jedan ili malo više evra kupovati fabrike, banke... Svaki novi visoki priča nam o duhu Evrope, kao da nam nije dovoljno duhova koji su osakatili prošla vremena. Kao da je nekome duh donio posao, platu, bezbjednost, egzistenciju. Nije, pa makar bio i evropski. A ovaj evropski može nam donijeti samo virus, i to svinjski. Za sada smo sigurni. Vize za virus nemamo. Može nam ga samo donijeti neki budući, još viši, visoki. Iz Evrope samo oni dolaze. Jasenko Todorović, Banjaluka, Republika Srpska