Pritajena pravda

Jedan Englez, ratni izveštač sa prostora bivše Jugoslavije sredinom devedesetih, prvo što je čuo kada je kročio u depresivno prljavi i mračni Beograd bili su – kako se izrazio - odvratni slovenski vokali!? I ljudi su nalikovali svom jeziku: izdužene glave, ubilački pogledi, inteligencija ispod granice dozvoljenog... U nekoj krčmi u centru grada, u dimu roštilja, u oblapornoj rulji koja je ždrala svinjetinu, upoznao je Srbina srednjih godina i taj Srbin mu se odmah pohvalio, na engleskom, kako je likvidirao pedesetak Muslimana, a isto toliko Muslimanki silovao! I neće tu da stane, taj Srbin na engleskom: upravo se sprema za put na Kosmet da tamo nastavi zlikovačku misiju... Pošto je prikupio dovoljno ovakvog materijala o Južnim Slovenima, njihovim jezicima, veri i mentalitetu, priključujući im, naravno, i Ruse, Englez je seo i napisao bestseler putopis o rasno inferiornim ljudima i predelima. Iako je i trezvena kritika na Zapadu u delu ovog pisca prepoznala izvorni rasizam i necivilizovanu netrpeljivost, nikome nije palo na pamet da autora sankcioniše za delikt naopakog mišljenja. Englez danas živi u Keniji i još piše, ohrabren komercijalnim uspehom svoje krvave bajke. Kada je Peter Handke 1996. objavio knjigu „Pravda za Srbiju“, celokupna globalna kuka i motika, uz sadejstvo Srba sklonih samosatanizaciji, obrušila se na njegovu glavu, samo zato što je primetio da i u Srbiji postoje pejzaži, da pada sneg, da srpski seljaci rano ustaju, umivaju se i odlaze u polje... Nema u tome - može se proveriti – nikakve ideologije, greh je samo što je Srbe u malim dnevnim stvarima izjednačio s drugim narodima, izostavljajući tradicionalne kame u zubima, zacementirane u već izgrađenoj medijskoj slici. Nešto kasnije, na spontanom referendumu, evropski intelektualci i srpski pisci evropskog formata izjašnjavali su se u predmetu Handke o tome mogu li se izvoditi njegovi pozorišni komadi, budući da je prisustvovao sahrani Slobodana Miloševića. I pala je presuda – ne mogu! Evropa je kaštigovala jednog od svojih najboljih živih pisaca kao moralno-politički nepodobnog, čineći time sliku vremena u kome živimo još živopisnijom... Ovim pričicama hoćemo da kažemo kako je i pravda relativna i bezobalna pojava, i na lokalnom i na globalnom planu: čas je dostižna a čas nedostižna, raspinje se od slučaja do slučaja, i ponekad deluje pritajeno. Niko standardno normalan ne bi smeo da ima ništa protiv da pravedna ruka Bruna Vekarića i ostalih iz Tužilaštva za ratne zločine Srbije dohvati svakog ko je, na ovaj ili onaj način, doprineo krvoproliću na Balkanu na ulasku u 21. vek. Čini se da bi problem mogao biti samo u tome što će se pravi, veliki krivci izmigoljiti ispod mača Justicije, a na brisanom prostoru ostaće samo druga liga, zločinci-diletanti. Zločini medija, tamo gde ih je bilo, posredni su, a zločini projektanata krvavog raspada Jugoslavije su neposredni. Moguće je da je iskrena izjava osuđenog srpskog zločinca, prilikom odbrane na suđenju, da ga je na zločin inspirisao televizijski komentar, i tu inspiraciju bi trebalo kazniti ako se njeno dejstvo dokaže. Biće to pipav posao, jer bi se s podjednakom verodostojnošću mogao dokazati, na primer, uticaj filmova o ratu u Vijetnamu na latentne sadiste i ubice kojih je među svim narodima sveta, jer je ljudska priroda globalno nesavršena. Naše je, međutim, da počistimo sopstveno dvorište. To izrikom kaže i Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine. Kada mu je predočeno da je BiH obustavila postupak protiv osumnjičenih za zločine nad vojnicima JNA u “tuzlanskoj koloni“, Vekarić je rekao ovako: „Takvu mi informaciju imamo. Ali to je njihova stvar, a mi smo tu da vodimo naš postupak.“ Imponuje pribranost s kojom Vekarić to izgovara. Pribrani cinizam isključuje pitanje koji su i čiji su ti vojnici bili, jer to nije u našem državnom delokrugu. I mentalno vrlo organizovanim ljudima ponekad popušta koncentracija, pa se to dogodilo i pribranom Vekariću. Dokaz je ovaj. Na pitanje da li su sadašnje predistražne radnje zbog huškanja na ratne zločine fokusirane isključivo na medije ili i šire, portparol Tužilaštva je obavestio javnost da se radi samo o medijima, jer ako bi se išlo preširoko, onda bi trebalo istraživati „pola Srbije“. Na učenim sledbenicima Frojda je da protumače da li je to pobeglo iz Vekarićeve podsvesti i kakvog je značenja; našim laički skromnim tumačenjem ove misli dolazimo do zaključka da je za Vekarića pola Srbije ratnohuškačka supstanca... Iz otvorene Pandorine kutije izvire još jedno neprijatno pitanje: hoće li se procesuirati i oni medijski Srbi koji su se priključili zahtevu svetske humanističke elite (Havel i ostali) da se Srbija što pre humanitarno bombarduje? NJihova molba je uslišena, NATO je bombardovao Srbiju, čineći pri tom i ratne zločine i zločine protiv čovečnosti (osiromašeni uranijum, Aleksinac, Surdulica, Grdelica, voz sa civilima, pančevačka rafinerija, mostovi na Dunavu), a pravda je u tom slučaju zadremala. Jesu li kvazipatriotski i patetično-stupidni pokliči sa RTS-a mogli biti dovoljan razlog za bombardovanje RTS-a i za one apsolutno nevine žrtve? Može li ubistvo s 10.000 metara visine biti legitimno? Među onim Srbima koji su tražili bombe u ime isceljenja nacije bilo je, kao što znamo, i izdavača novina i novinskih komentatora. Oni, međutim, još nisu u Vekarićevom fokusu, a opravdana je bojazan da nikada neće ni biti. Podrazumeva se da svako ko je počinio nekakav zločin, makar to bio i loš novinar, mora biti primereno kažnjen, ali se ne podrazumeva selekcija krivice i krivaca. A pravda ne sme biti pritajena. Pravda mora biti pravedna.