Tokovi gasne moći

Spektakularan ulazak ruske naftne kompanije Surgutnjefetgas u mađarski MOL, preko pomalo razočaranih Austrijanaca (OMV), izazvao je pravu uzbunu među pobornicima energetske nezavisnosti Evrope i izgradnje gasovoda Nabuko, s obzirom na to da je ruska firma, navodno jako bliska Vladimiru Putinu, glavno oruđe ozbiljnog političkog prodora Moskve u centralnu Evropu. Faktor iznenađenja je odluka OMV-a da Rusima za 1,4 milijarde evra proda svojih 21,2 odsto akcija MOL-a, što su Austrijanci objasnili logičnim sledom: kompanija prošle godine nije uspela da preuzme kontrolu u MOL-u, pa je odlučila da svoj interes, za dvostruko više novca od prave vrednosti deonica, proda Rusima. Rusofobi su potez Surgutnjeftegasa dočekali prilično histerično, optužujući Austrijance za izdaju, te ocenjujući da je ugrožen i evropski naftovod Nabuko i, time, energetska bezbednost Evrope. Austrijanci su, pak, imali spremne odgovore: još lane su upozoravali da će, ukoliko budu sprečeni u ambicioznim planovima, akcije prepustiti Rusima. Upad Surgutnjeftegasa u Mađarsku, suštinski, predstavlja prvi ozbiljan „prekogranični” posao četvrtog po veličini ruskog proizvođača energenata, koji je u ne toliko davno okončanoj epizodi divljanja cena nafte prikupio oko 20 milijardi dolara gotovog novca. Za Zapad je „zabrinjavajuće“ i to da se na čelu te firme nalazi Vladimir Bogdanov, koji važi za neobično bliskog ruskom premijeru Vladimiru Putinu, ali i nizu zvaničnika iz Moskve, od kojih su neki, navodno, i veliki deoničari kompanije. Bliskost Putina i te kompanije objašnjava se nezvaničnim podatkom da ruski premijer poseduje 37 odsto akcija, ali su takve informacije u više navrata odlučno demantovane. U Budimpešti je NIN-u rečeno da je kupovina akcija MOL-a usledila nedugo nakon ostavke mađarskog premijera Ferenca Đurčanja - jer je prilično izvesno da će na sledećim izborima naredne godine - pobedu odneti desničari, kojima nije blisko puštanje Rusije na svoje tržište energenata. Pominju se i usluge koje su ruski oligarsi činili zvaničnicima socijalista u Budimpešti, ali i slična zadovoljstva koja su desničarima pružali protivnici ozbiljnijeg uticaja Moskve. Strah Evropljana od ruskog upliva u čitav niz naftnih kompanija u centralnoj i južnoj Evropi dodatno je pojačan činjenicom da je MOL, u međuvremenu, kupio i deo akcija hrvatske INA-e, što zapadni diplomati ocenjuju kao vrhunac već desetak godina dugih pokušaja Moskve da preuzme kontrolu nad tržištem energenata od Slovenije do Bugarske. Diplomati tvrde da je dominacija na tom tržištu jedan od ključnih strateških ciljeva ruske politike. Inače, prodajom deonica MOL-a, OMV je u nadoknadio novac potrošen na neuspešan pokušaj preuzimanja kontrole, ali i više od toga - čime su mogli da se na saradnju privole irački Kurdi, koji su Austrijancima obećali lavovski udeo u odlučivanju oko prodaje tamošnjeg gasa. Tako bi Nabuko dobio još jedno potencijalno izvorište. To je trebalo da umiri duhove među zapadnim planerima, ali je potez kurdskih lidera razbesneo iračkog premijera Nurija al Malikija, koji je, kako se čini, svoj uticaj u kontroli kurdskog gasa obećao nekom drugom. Tu je i inicijativa za promenu ustava, kojim je u Iraku preraspoređena dobit od prodaje energenata, a kad je kurdski gas u potpunosti izbačen iz ruku bagdadskih zvaničnika. Istog dana, jednak procenat udela u kurdskoj kompaniji Perl kupio je i MOL – opet za Nabuko. Konačna sudbina tog dogovora, međutim, daleko je od izvesne, jer je Bagdad čitav niz ugovora koje su kurdske vlasti sklopile objavio „nevažećim” sve dok ne dobiju zeleno svetlo iračkog ministarstva za naftu. Umešali su se i Turci, koji, zbog problema sa kurdskim pobunjenicima, ne bi da podrže akcije mađarskih i austrijskih kompanija. Ankara bi, ipak, mogla promeniti stav ukoliko bi transfer kurdskog gasa nju postavio kao glavni centar za transfer ka EU. Operaciju OMV-a za preuzimanje kontrole nad mađarskim gigantom prošlog je leta sprečila Evropska komisija, jer bi Austrijanci dobili monopolistički položaj u regionu. Surgutnjeftegas je sada objasnio da kupovina akcija MOL-a predstavlja „čvrstu osnovu za dugoročnu i obostrano korisnu saradnju dve kompanije koja će služiti jačanju energetske sigurnosti u Evropi”. Objašnjenje nije zadovoljilo mađarsku vladu, a ni MOL, pa su iz kompanije saopštili da „do sada nije bilo nikakvog operativnog ili strateškog partnerstva između dve kompanije, pa nije jasno kakve su namere Surgutnjeftegasa”. MOL je o prodaji akcija saznao iz medija, dok je Evropska komisija, bar zvanično, delovala mnogo opuštenije objašnjavajući da dogovor Rusa i Austrijanaca ne predstavlja nikakav razlog za brigu. „U Briselu bez problema možete kupiti gorivo na pumpama Lukoila, a Aeroflot se, takođe, koliko sutra može odlučiti da kupi, recimo, Rajaer. Naše tržište je otvoreno za svakog ko je spreman da investira”, rekao je portparol evropskog komesara za energetiku Feran Taradeljas. Stvari ipak nisu proste, jer bi dogovor o prodaju akcija MOL-a, ako je verovati bliskim vezama Bogdanova i Kremlja, mogao iskomplikovati položaj Mađarske, kao ključnog partnera u konzorcijumu za evropski naftovod. Evropska komisija je Nabuko opisala kao najvažniji strateški projekat u kome Mađarska igra značajnu ulogu. Ali na podršku Budimpešte računaju i Rusi, koji su obećali da će gasovod Južni tok biti operativan znatno pre. Odluka Surgutnjeftegasa da za deonice MOL-a plati dvostruko više od tržišne cene, dovodi u pitanje pobude Kremlja. Poznavaoci prilika smatraju da suma od 1,4 milijarde evra, suštinski, predstavlja uzvratnu uslugu Rusije za podršku koju je OMV, koji istovremeno predvodi konzorcijum Nabuko, pružio projektu Južni tok. Male su šanse da će Rusi pokušati da preuzmu MOL, ali se može očekivati agresivan pokušaj da pozicije učvrste kupovinom 25 odsto akcija, čime bi imali i značajnijeg udela u odlukama oko Nabuka. Zapadni diplomati tvrde da se dubljom analizom dolazi do zaključka da Rusi pokušavaju da, malo-pomalo, preuzmu kontrolu nad rafinerijom i skladišnim kapacitetima i time učvrste kontrolu nad tržištem energenata u regionu. Rusi bi preuzimanjem MOL-a dobili i mesto u bordu direktora Nabuka i, logično, pristup svim informacijama vezanim za projekat. Mađari su odmah definisali odbrambenu strategiju. Na aprilskom sastanku deoničara MOL-a nije bilo Rusa, a lanac odlučivanja je promenjen pa pravo glasa, sada, imaju samo deoničari koji u potpunosti otkriju vlasničku strukturu. Takav potez je povučen, kako se čini, zbog činjenice da je Surgutnjeftegas jedan od najmanje „transparentnih” ruskih naftnih kompanija. I konačnu reč o potencijalno problematičnim odlukama donosiće mađarska vlada. A prvi čovek MOL-a Žolt Hernadi govori i o „pokušaju neprijateljskog preuzimanja” kompanije, naglašavajući kako je paket novih mera smišljen kako bi se Rusima uskratilo pravo glasa, jer kompanija „predstavlja stratešku firmu, a ne bakalnicu”. Mađarski premijer Gordon Bajanai priznao je da je vlada bila nemoća da spreči transakciju, a socijalisti su, u pokušaju da neutrališu loš uticaj glasina o korupciji, predložili amandman na tamošnji zakon o privatizaciji, prema kome će vlastima u Budimpešti pripasti „zlatna akcija”, odnosno pravo veta na strateške odluke. Ovo nije preterano uzrujalo Ruse, ali su zatražili sudsku zaštitu, tvrdeći da je neprihvatljiva činjenica da njihovi predstavnici nisu bili uključeni u rad borda deoničara u aprilu, iako je ugovor o kupovini akcija između njih i OMV-a zaključen mesec dana ranije. Nešto severnije, u Sloveniji, akcije tamošnjeg Petrola, čije se pumpe nalaze diljem bivše Jugoslavije, skočile su za 7 odsto, pošto je u javnost dospela glasina da će dvadesetak odsto akcija te firme preći u vlasništvo Gasproma. Vrednost deonica slovenačke kompanije ubrzo se vratila na pređašnju vrednost, ali su čelnici Gasproma potvrdili da im je ponuđen udeo u vlasništvu Petrola, kao i da ruski gigant vaga tu ponudu. Čitavu strku oko infrastrukture u Mađarskoj dodatno je, tokom aprila, zakomplikovao ukrajinski tajkun Dmitrij Firtaš, čija je kompanija RosGas AG sa sedištem u Švajcarskoj kupila mađarsku firmu Emfes, koja kontroliše četvrtinu uvoza nafte u tu državu. Rusi su odmah odbacili spekulacije da se iza transakcije nalaze interesi Gasproma, ali se iz tekstova na internet-strani Emfesa, suštinski, može zaključiti da je RosGas deo mreže kompanija koje pripadaju ruskom gigantu. Firtaš kontroliše i 45 odsto kompanije RosUkroEnergo, koja je postala poznata tokom nedavne gasne krize između Ukrajine i Rusije i u kojoj Gasprom poseduje 50 odsto akcija. Fajnenšel tajms tvrdi da su te dve kompanije glavni izvori prihoda tog ukrajinskog milijardera, čija je pozicija uzdrmana kad su se premijeri Ukrajine i Rusije, Julija Timošenko i Putin dogovorili da ubuduće preskoče dotadašnje posrednike, pa tim i Firtaša. Ni konzorcijum oko projekta Nabuko nije sedeo skrštenih ruku pa je, posle niza nesporazuma sa Rusijom, Turkmenistan odlučio da potpiše ugovor sa nemačkim RWE i obaveže se da će gas iz te države zaobići ruske gasovode na putu ka Evropi. Rusi nastoje da pridobiju Azerbejdžan, a pregovora se sa Kazahstanom i Uzbekistanom. Ali u planovima su i izvorišta gasa na srednjem Istoku - čime se objašnjavaju pomirljive izjave američkog predsednika Obame Iranu, koji se, uopšteno, smatra za najbolje rešenje za snabdevanje cevi koje će nositi ime Verdijeve opere. Teheran se za sada „femka” tražeći od Vašingtona da, pre pregovora o gasu, ozbiljno revidira politiku prema Islamskoj Republici. Do juče neprihvatljivi nuklearni program Irana ostao je skriven u magli prirodnog gasa, jer ga i najratničkije raspoloženi zapadni diplomati sve ređe pominju. Kako bi zadržali primat u odlučivanju, Amerikanci su na mesto specijalnog izaslanika za pitanja energije u Evroaziji imenovali ambasadora Ričarda Morningstara, koji je posao, ne tako davno, briljantno obavio, stvarajući političke preduslove za gradnju gasovoda Baku-Tbilisi-Cejhan, koji važi za prethodnicu Nabuka. NJegov glavni zadatak će biti da napuni cevi Nabuka, koje će bez gasa iz Irana i Turkmenistana ostati napola prazne. Kupovinom NIS-a i ugovorom o učešću Srbije u projektu Južni tok, navode zapadni analitičari, Rusija je zatvorila političku konstrukciju za izgradnju tog gasovoda i, istovremeno, zadala dodatnu glavobolju pristalicama ideje o energetskoj nezavisnosti EU od Rusije. Suštinu ugovora dve strane predstavlja činjenica da se Rusija obavezala da će gasovod kroz Srbiju biti magistralan i kapaciteta koji u najgoroj varijanti višestruko premašuje trenutne srpske potrebe. Istovremeno, u zajedničkom poduhvatu, u podzemnom skladištu gasa Banatski Dvor, moći će da se spremi oko 300 miliona kubnih metara gasa.