Potpisali ste, snađite se

Samo mesec dana nakon potpisivanja poslednjeg stendbaj aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom u vrednosti od 2,9 milijardi evra i povlačenja prve tranše od 799 miliona evra, jasno je da Srbija neće biti u stanju da ispoštuje uslove sporazuma. Neozbiljnost u pristupu pregovarača srpske strane ogleda se već u poslednjim izjavama premijera Mirka Cvetkovića koji kaže da će tražiti dozvolu za povećanje budžetskog deficita, koji je već sad za pola procenta prekoračio granicu koju su optimisti iz vlade postavili na tri odsto. Da na greškama ne uče videlo se kada su posle samo tri meseca, jednako optimistično nastrojeni, morali da rade novi rebalans budžeta, da ne podsećamo, ponovo promašen. Valjda je iz loših ekonomskih proračuna trebalo da ih izvuče hrabra objava ministra ekonomije Mlađana Dinkića da je „počeo kraj krize“, dok nam sa Zapada stižu vesti da kraj krize kod njih počinje tek sredinom 2010. godine kada će kod nas, slabo razvijenih, tek tada nastupiti prava kriza (iz borda Evropske centralne banke). Od prve tranše novog aranžmana devizne su se rezerve malo oporavile, pa u maju iznose 8,91 milijardu evra, dok su u aprilu bile 8,11 milijardi evra. Ne isključivo zahvaljujući novcu iz MMf-a, ali svakako delimično. No, od novembra prošle godine istopilo se skoro dve milijarde evra rezervi samo na odbranu kursa dinara spram čega je trenutno povećanje rezervi sitan ulog. Jer, Bogdan Lisovolik, nedavno imenovani stalni predstavnik MMF-a u Beogradu, istog je dana odgovorio Mirku Cvetkoviću da će morati sam da se snađe i održi minus u državnoj kasi na dogovorenih tri odsto BDP-a. Istovremeno je i pad bruto domaćeg proizvoda u prvih šest meseci iznosio oko 6 odsto sa trendom da se nastavi. Lisovolik je, doduše, velikodušno predložio povećanje poreza na dodatu vrednost ili smanjenje plata zaposlenima u javnom sektoru, što je iz političkih i koaliciono ucenjivačkih razloga, baš kao i eventualno smanjenje penzija, izrazito neprihvatljivo za veliku vladajuću koaliciju. Javna potrošnja, ekonomska politika populizma i udomljavanje stranačkih poslušnika po, ionako glomaznom, javnom sektoru, najviše su i doveli Srbiju na korak do bankrota, ali to je za neku drugu priču. Predstavnik međunarodne institucije ponovio je pred srpskim novinarima sve isto što su govorili njegovi prethodnici još od 2000. godine - „dugoročne reforme“ i smanjenje potrošnje. Nijednom rečju Lisovolik, koji nije odgovarao na pitanja novinara, kao ni predstavnici Vlade Srbije, nije ukazao na mogućnost koju ekonomisti danas vide kao jedino rešenje za ispunjavanje obaveze Srbije po osnovu dužničkog ropstva - prodaju velikih javnih sistema. Ali poruka iz MMF-a bila je nedvosmislena - potpisali ste, snađite se. Nezvanično, međutim, čuje se i da su za pregovaračkim stolom Elektroprivreda Srbije i Telekom bili prvi kandidati za prodaju po osnovu izmirenja dugova, ako nastupi neminovno. Profesor Mlađan Kovačević kaže da nakon mnogih najava ne bi bilo neočekivano da MMF vrši pritisak da se preduzeća poput Dunav osiguranja, Telekoma i EPS-a prodaju u najgore vreme. „Države ne prodaju svoje vlasništvo usred finansijske krize, kada je vrednost tih kompanija iz dana u dan sve manja. Inače sam protiv toga da se vitalna preduzeća prodaju. Elektroprivreda u Grčkoj je nakon prodaje podigla cenu električne energije izvan kontrole vlade, ali to, svakako, nije jedini razlog protiv. No, Srbija je poslušan učenik, moguće je da će biti iskorištena. Da će u ime MMF-a, a za račun zemalja koje u toj instituciji imaju kapital, prodati vitalna preduzeća.“ Kovačević smatra da bi kao argument za prodaju ovih preduzeća mogli da se iskoriste njihovi dugovi. „Na primer, dug koji Telekom ima od 700 miliona dolara. U MMF-u sede ljudi koji su dogmatski orijentisani, njih zanima samo održanje cena. Da se smanji javna potrošnja, inflacija i kurs. Ne zanima ih proizvodnja, izvoz, zaposlenost. Naši vizionari u vladi kažu da naš deficit platnog bilansa od 10,83 milijarde dolara nije apsolutno veliki, ali ako se u vidu ima jadan izvoz od tri milijarde, onda je veliki. Kad su zaključivali sporazum, to su morali da imaju u vidu“, izričit je Kovačević. Ukupan javni dug Srbije je, u međuvremenu, na kraju aprila porastao na 9,13 milijardi evra, što je za 348 miliona evra više nego na kraju prošle godine, objavilo je Ministarstvo finansija. Takav, na kraju četvrtog meseca, iznosio je 29,6 odsto BDP-a. Ukupne direktne obaveze Srbije, pre, dakle, poslednjeg aranžmana iznosile su 8,15 milijardi evra, od čega je spoljni dug bio 4,77 milijardi evra, a unutrašnji 3,38 milijardi evra. Na kraju 2008. godine, poređenja radi, ukupan javni dug iznosio je 8,78 milijardi evra, što je tada bilo 25,9 odsto BDP-a. Sve gora statistika primorala je državu da u prvoj polovini ove, po svemu sudeći veoma burne godine, budžet puni i prodajom trezorskih zapisa i to u vrednosti od 45 milijardi dinara. Imajući u vidu da za sada vladini paketi mera daju neke minimalne rezultate i da država ima još šta da prodaje, slika još uvek nije sasvim realna. Ušteda je mogla tako da se zove zato što još ima privredne aktivnosti, ali pad izvozne tražnje (za 21 odsto) i domaće (za 7 odsto) smanjuju šanse za održivost i same štednje, jer neće više biti na čemu da se štedi. Mirko Cvetković priznaje, doduše, da je budžet ostao uskraćen za 40 odsto sopstvenih prihoda državnih institucija, te da nije uplaćena ni dobit javnih preduzeća. „Sada kurs jeste stabilan, ali devet godina se forsira precenjen dinar, od kog izvoznička privreda nema koristi“, kaže Kovačević. „Osim toga, banke i tajkuni se preorijentišu na kupovinu hartija od vrednosti, priliv deviza će biti visok, a izvoz pada, pa neće biti tražnje za devizama. Ogromna je šteta, a malo koristi. Ako se izborimo da se sve to refinansira i uzmemo nove kredite, iduće godine će na naplatu doći i ova i sledeća rata. Nijedna zemlja se nije razvila na bazi zaduživanja. I (DŽozef) Stiglic je skoro kazao da ne zna nijednu zemlju koja je zaključila stendbaj aranžman, a da se usrećila.“ U EPS-u, ove godine sa gubicima od 27 milijardi dinara, nezvanično kažu da se govorilo o prodaji, ali da ih postavljenje novog direktora Dragomira Markovića sa njegovim planom oporavka, a ne prodaje, ohrabruje da će EPS, ipak, pre postati profitabilno preduzeće nego ogranak Čeza, češke elektroprivrede, kako se nagađa. To što je Boris Tadić, lično, dao mandat Markoviću, za zaposlene u EPS-u je dovoljan razlog da veruju da vlada ima nameru da se uozbilji u vezi sa značajem EPS-a, ali im ne prijaju glasine, posebno ne u vezi sa aranžmanom sa MMF-om, jer, kako kažu, pregovore vodi i potpisuje dokumenta u koja javnost nema uvid, ministar koji šest meseci nije želeo da objavi tender EPS-a za stranog partnera u izgradnji dve nove termoelektrane. Taj tender je raspisan tek u januaru, u jeku krize i normalno je, kako kažu u EPS-u, da nisu uspeli da pronađu partnera, „umesto da, u ovom teškom trenutku, imaju hiljade zaposlenih na tim projektima“. Po mnogo čemu su, a pre svega populističkom politikom niskih cena i podelom besplatnih akcija, pojedini ministri u vladi, prema viđenju ljudi u ovom javnom preduzeću, svesno i planski uticali na loše stanje u EPS-u. Zagovornici sporazuma sa MMF-om bi, pak, rekli da insistiranje ove institucije na privatizaciji velikih javnih preduzeća treba da se nastavi, jer se tako razvlašćuju javna preduzeća iz ruku partijskih funkcionera, a njihov profit prestaje da bude džak za stranačke troškove. Da li smo do te mere politički nezreli, a pored toliko ekonomskih stručnjaka i poslovno nesposobni da nam je potreban MMF da nam kaže kako ekonomska politika u skladu sa nacionalnim interesom jedino i sme da bude interes partija? Ivica Stojanović, profesor na Megatrend univerzitetu, smatra da bi sada privatizacija EPS-a i drugih javnih preduzeća privredu Srbije trajno ostavila bez industrije. „Pošto bez industrije nema razvoja poljoprivrede, ni ova grana ne bi mogla da opstane. U takvoj situaciji srpska privreda ne bi predstavljala zaokružen privredni subjekt i kao takva ne bi imala mehanizme za samoreprodukciju. Došao je trenutak da se shvati da bilo šta, pa i privredni objekat koji se legalno i legitimno proda, najčešće ne može legalno i legitimno ponovo da se kupi. I što je najgore, prodajom EPS-a i drugih vitalnih privrednih sistema, rizikuje se totalno uništenje privrede Srbije da bi se izmirile ovogodišnje dospele devizne obaveze po osnovu dobijenih kredita. Iako sledeće godine dospevaju novi anuiteti.“ Stojanović podseća da je mereno većinom pokazatelja, Srbija prezadužena zemlja, a da shodno tom dugu nije dobila odgovarajuću korist. „Stepen zaduženosti Srbije mereno kvantitativnim odnosom duga i izvoza izgledao je ovako: dug je krajem 2003. godine, na primer, bio 3,11 puta veći od izvoza robe i usluga u toj godini, u 2004. dug je oko 2,78 puta veći od godišnjeg izvoza robe i usluga, u 2005. godini 2,34 i u 2006. godini 2,28 puta, što je iznad granice za visokozadužene zemlje prema ovom kriterijumu Svetske banke.“ Spoljni dug Srbije u 2006. godini, izražen u dolarima, veći je za 81 odsto, a izražen u evrima za 28 odsto nego u 2000. godini. „Privredni rast Srbije u periodu posle 2000. godine karakterišu stope rasta koje su niže u poređenju sa stopama priliva sredstava iz inostranstva i povećanja zaduženosti zemlje u posmatranom periodu. Inostrana sredstva nisu u dovoljnoj meri alocirana u proizvodnju koja može da obezbedi privredni rast. Spoljni dug Srbije u periodu od 2000. do 2007. godine rastao je po prosečnoj godišnjoj stopi od 13,5 odsto izraženo u dolarima, dok je prosečno godišnje povećanje spoljnog duga 6,22 dosto. U istom periodu prosečne godišnje stope rasta BDP-a iznose oko 5,5 odsto, a da su, pri tome, u strukturi stope privrednog rasta bile uglavnom usluge. Industrije skoro i da nema, pa je jasno da se sa zaduženim sredstvima postupalo potpuno nedomaćinski.“ Ali, to i nije cilj MMf-a, nego makroekonomska stabilnost, a domaćinsko postupanje je u nadležnosti domaćina. Ukoliko, međutim, prodaja EPS-a i Telekoma bude izvesna kako ekonomisti predviđaju, ispašće da je ovaj domaćin, štaviše, podigao kredit da još koji mesec isplaćuje kućnu pomoćnicu, iako je znao da će za otplatu tog zajma uskoro morati da proda kuću. Ili je samo kupio vreme da pred svojim ukućanima odloži bankrot za još koji mesec, bez ikakve inicijative da ga možda izbegne. Uostalom, sa ovakvom raspodelom snaga na izuzetno slabom i nezainteresovanom tržištu kapitala, sa svim problemima u kojima su danas, zahvaljujući lošim političkim odlukama, i javna preduzeća, pitanje je da li bi novac od njihove prodaje bio dovoljan da se bilo šta otplati, a ponajmanje jedna rata za slobodu u vođenju ekonomske politike.