Totalna rasprodaja!

U zao čas za kupovinu 70 odsto akcija Beogradskog sajma, od četiri „ozbiljna“ ponuđača, ostao je zainteresovan samo jedan. Konzorcijum italijanskog Rimini sajma i domaćeg „Verano motorsa“, dao je ponudu koja još nije objavljena, ali ne očekuje se da bude viša od 20,5 miliona na koliko je nezvanično procenjena vrednost Beogradskog sajma. Agencija će se oglasiti narednih dana, ali usamljeni potencijalni kupci već se ponašaju kao pobednici, a prema sledu kojim privatizacije teku u Srbiji, nema razloga da se tako i ne osećaju. Ni kriza na tržištu kapitala, ni sve veća profitabilnost Sajma, ni prirodni monopol koji po pravilu sve vlade čuvaju u svom vlasništvu, nisu naterali recesionu Vladu Srbije i Agenciju za privatizaciju da odustanu od zdravorazumski i ekonomski nepotrebne prodaje ovog društvenog preduzeća. Zakon pisan davne 2001. godine tako nalaže, njihov je izgovor. Dobro, ova vlada već je viđena kao retko koja u svetu koja se još uvek čvrsto dogmatski drži ideala izdahnulog neoliberalizma, ali je poznata i po lakoći kojom unosi izmene u zakon kad god je to posebno potrebno kupcima ovdašnjih preduzeća. Zakon o privatizaciji se, jasno je, jedino nije menjao u skladu sa nacionalnim interesima i interesima zaposlenih, ali danas više ni oni od kojih je taj zakon prepisan ne prodaju državno, nego kupuju za državu. Najveća lucidnost je, ipak, da država Srbija Beogradski sajam neće prodati privatniku u skladu sa načelima na kojima koncept privatizacije počiva, nego lokalnoj samoupravi iz inostranstva, dakle, drugoj državi. Dok su se predstavnici Rimini sajma poslednjih dana hvalili kvadratima i savremenom opremom ove kompanije, malo ko je pominjao i njenu vlasničku strukturu. Sajam Rimini je samo 14,88 odsto u vlasništvu privatnih kompanija (tačnije 24 kompanije) dok u 85 odsto njegovog vlasništva jednako učestvuju regionalne i lokalne vlasti i privredna komora Riminija. Podsetimo, do pre samo nekoliko meseci među zainteresovanim za kupovinu Beogradskog sajma bili su, daleko veći od „Riminija“, austrijski „Rid egzibišens“, engleski ETD i francuski „Žil elivent“, koji su u međuvremenu, kao i druge kompanije u svetu, odustali od nepotrebnih širenja. Francuzi i Austrijanci, doduše, nisu imali domaćeg partnera, pa je najverovatnije da „Veranu“ treba zahvaliti što „Rimini“ nije odustao. Možda i zato što Italijani jedva da ispunjavaju uslove tendera (videti antrfile), iako oni vremenom kao da su prilagođavani kapacitetima te kompanije. Procena vrednosti Beogradskog sajma, koju je 2001. godine uradio „Dilojt i Tuš“, iznosila je najpre 50 miliona evra. Kako 64 miliona evra iznosi celokupan obrt potencijalnog kupca za 2008. godinu, Beogradski sajam sada je procenjen na 20,5 miliona. Od prve procene do danas, međutim, sajamska aktivnost se razvila do te mere da je godišnji rast nekada iznosio i do 36,6 odsto (2007. godina), a nastavio se čak i u prvim mesecima krize. Za razliku od beogradskog, italijanski sajam je imao pad od 11 odsto u odnosu na najuspešniju 2006. godinu. Ti poslovni podaci „Riminija“, međutim, mogu biti, a verovatno i jesu, potpuno irelevantni, jer druga kompanija u konzorcijumu u kupovini Sajma može da ostvari veći interes od samog „Riminija“. Naravno, suprotan privrednim interesima Srbije. Minimalno tenderom propisano učešće „Riminija“ u konzorcijumu je 25 odsto, pa je moguće da će većinski paket i odlučivanje zapravo nositi domaća kompanija „Verano“, vlasništvo Radomira Živanića, najpoznatijeg po hotelu Zira i po tome što je lično licitirao kada je Robne kuće „Beograd“ kupio za 360 miliona evra. Sam Lorenco Kanjoni, predsednik Upravnog odbora Sajma Rimini, prilikom nedavne posete Beogradu, ukazao je na veličanstven poslovni sklad između njih i partnera u Srbiji. „Verano ima širok spektar znanja o imovinskom razvoju, a mi o sajamskim aktivnostima.“ Druge namere Kanjonija su da investira u opremu, da napravi regionalni sajam br. 1, kao da ovaj to već nije, i da proširi izložbeni prostor za oko 10 hektara. A gde, ako ne na taman tolikoj površini uz Savu koja se sada vodi kao javni park? Prema Generalnom urbanističkom planu, naime, kupac će imati pravo da na toj lokaciji gradi hotele i tržne centre, ne i stambeni prostor. Prema uslovima prodaje, moraće, ipak, da zadrži sajamske aktivnosti još deset godina. Međutim, na prostoru Sajma ne postoji i detaljni regulacioni plan kojim bi se jasno odredila namena zemljišta. Vlada Srbije preporučila je gradskim vlastima da takav plan urade pre privatizacije, ali smo iz Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju dobili potvrdu da programom uređivanja i davanja u zakup građevinskog zemljišta za 2009. godinu, Direkcija ne finansira izradu plana detaljne regulacije za područje Beogradskog sajma. U kabinetu gradonačelnika nam je saopšteno da on nije uspeo da se bavi odgovorom na pitanje NIN-a: da li je naručio izradu plana detaljne regulacije, kada je vlada to savetovala. Početkom godine Hala 1 Beogradskog sajma proglašena je za kulturno dobro, na predlog Ministarstva kulture i Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Vlada Srbije je, međutim, pre ove odluke, za nedelju dana donela odluku o tome da ceo kompleks Sajma bude zaštićen kao spomenik kulture. Na veliko insistiranje direktora ove ustanove Anđelka Trpkovića, odluka je povučena, jer bi, prema njegovom viđenju, mogla da ugrozi privatizaciju i predstojeću modernizaciju hala. Detaljna regulacija u ovom je slučaju važna da se Sajam ne bi pretvorio u Ušće i Luku Beograd i da institucija tog javnog preduzeća ne bi bila prodata budzašto, a zapravo zbog atraktivne parcele. Ukoliko bi, recimo, vlasnik želeo da promeni namenu zemljišta na 11 hektara javnog parka, dobio bi još jednu veliku parcelu za gradnju, koja bi mu isplatila dosadašnje ulaganje u kupovinu. Da je tu parcelu kupio sa prethodnom namenom izgradnje, platio bi nadoknadu tako visoku da bi se njome postigla i tržišna cena Sajma. Ovako, budući vlasnik će na Sajmu platiti samo zgrade, a bez prethodne detaljne regulacije dobio je i mogućnost da promeni namenu i stekne višestruku korist. Osim toga, budući kupac će posle deset godina moći da ruši i sve druge hale osim Hale jedan koja je zaštićena kao spomenik kulture. I namena zemljišta i njena promena u nadležnosti su grada. Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju, kaže da je i to moglo da se reši jednom odredbom u ugovoru, koju zakon dozvoljava i kojom bi se zahtevala visoka doplata u slučaju promene namene zemljišta, ali da to do sada nije učinjeno ni u jednoj pojedinačnoj privatizaciji. „Jednom takvom odredbom izašlo bi se iz sfere korupcije i zloupotreba, ali to ovde nije cilj. Ovakve privatizacije bi morale biti zabranjene. Na stranu što je najnepovoljniji mogući trenutak za bilo kakve prodaje, na stranu čak i profit koji Sajam ostvaruje, poenta je u tome da se prirodni monopol ne prodaje. Većina svetskih sajmova su javna preduzeća, čak i u Americi. Sajam, dakle, ni jednim razvojem događaja na tržištu ne može doći u situaciju da ne ostvaruje profit. Takav je slučaj i sa lukama, aerodromima... Čak i pod pretpostavkom da su ga dobro prodali, ministri koji odlučuju su tako izvukli pare od svih budućih generacija“, kaže Pavlović. Beogradski sajam čini 70 odsto celokupnog sajamskog posla u Srbiji, ali najviše koristi od poslovanja ove kompanije ima grad Beograd. U vreme najatraktivnijih sajmova - knjiga, automobila, građevinarstva, u gradske hotele, restorane, javni prevoz jedva da se može ući. Anđelko Trpković, direktor Sajma, kazao je nedavno da formula po kojoj 1 evro uložen u sajamske manifestacije generiše privredu zemlje ili grada za još 10 evra, ne važi za Srbiju, jer spada u red manje razvijenih zemalja. „Kod nas se taj odnos povećava, pa iznosi čak 1:14.“ Tako je izračunao da sajamske manifestacije ubacuju u privredu Beograda čak 250 miliona evra godišnje. Pored toga, u beogradski budžet se od Sajma slivaju još i takse i delimično porez na zarade. Možda zato, ovog je puta napravljen presedan, pa će se čak polovina novca od privatizacije Sajma sliti u gradsku kasu. To, naravno, nije razveselilo predstavnike drugih lokalnih samouprava koji nisu videli ni dinara od privatizacije cementara, pivara i drugih fabrika, a Dragan Đilas nije nam odgovorio ni na pitanje kako je uspeo da postigne taj dogovor. Pavlović smatra da nije reč o tome što će Beograd biti debelo oštećen eventualnim gašenjem sajamskih aktivnosti, nego o političkim podelama unutar Demokratske stranke. „Đilas je u ovom slučaju morao da dobije isto što i Vojvodina. Pola-pola. Ali, oba modela su pogrešna, jer novac od privatizacije sme da se koristi samo na tri načina i sva tri su na republičkom nivou - na vraćanje dugova, na smanjenje poreza i na kapitalne infrastrukturne investicije, koje su, opet, u nadležnosti Republike.“ Pozivajući se na onu Trpkovićevu računicu, samo u dinarima, Novosadski sajam je pošteđen privatizacije tako što su vojvođanske vlasti obrazložile da je reč o ustanovi sa dugom tradicijom, koja je i regionalni brend i zahvaljujući kojoj za jedan dinar sajamskog troška, Novom Sadu ostaje 17 dinara. I Dragan Vujadinović, narodni poslanik ZES-a a bivši finansijski direktor Beogradskog sajma, nije zadovoljan što je Beograd izuzetak, a da njegovom rodnom Kosjeriću nikada nije omogućen takav dogovor u prodajama. Vujadinović kaže da je u nekoliko navrata pisao Odboru za privatizaciju i na druge adrese da se zaustavi ili makar promeni model privatizacije u krizi, pa i u vezi sa Sajmom. Dobio je uvredljivo površne odgovore, baš kakve i gradonačelnik daje u vezi sa nimalo površnim pitanjem Sajma - nema se vremena. Vujadinoviću se i cena od 20 miliona evra čini izuzetno malom. „Naša javna preduzeća jesu jedini preostali dinosaurusi u Evropi. Ne sporim da bi bilo idealno kada bi ona bila u državnom vlasništvu, ako je država efikasan i dobar gazda. Naša, nažalost, nije“, reče predstavnik vladajuće koalicije. On veruje da vlada ima mehanizme da održi zainteresovanost „Riminija“ za sajamske aktivnosti i ubuduće, ali ne isključuje mogućnost fiktivnog konzorcijuma, u kome je „Rimini“ samo maska za zainteresovanost domaćeg partnera. „Mnogo smo zakasnili u rešavanju efikasnosti javnih preduzeća, ali s druge strane, mogli smo da primenjujemo drugačije modele privatizacije, čak i izmenama zakona. Sajmu treba samo polovina ljudi koja sada radi tamo. Ne sporim da je brojnost zaposlenih u javnim preduzećima partijske prirode, ali to je, vidite, vruć krompir koji niko neće da uzme u ruke. Osim toga, Sajam jeste profitabilan, ali bi sa tim potencijalima morao da bude za 50 odsto efikasniji. I dok god partijski određujemo menadžere, neće biti koristi“, kaže Vujadinović. Primer menadžerske firme koja upravlja sajmom u većinskom vlasništvu države je bečki „Rid Egzibišn“, nekada zainteresovan za kupovinu Beogradskog sajma. Minhenski i drugi, manje čuveni sajmovi u Nemačkoj, u vlasništvu su države, regije ili grada, kao i poljski Plovdivski sajam, najveći konkurent Beogradskom u ovom delu Evrope. Nekada je to bio i sajam u Budimpešti, ali je to preduzeće, eto slučajnosti, nakon privatizacije počelo da tone, jer se dolaskom privatnog kapitala smanjio interes tamošnjih javnih institucija da organizuju izložbe. Ali, Srbija je danas pred mrkim pogledom MMF-a u većem strahu nego ikada pre. Posle samo dva meseca, novi rebalans budžeta se smeši, rupa je sve veća, protesti nezadovoljnih radnika sve češći. Da li se vladi zbog toga žuri? Može li 20 miliona evra od Sajma da spase Srbiju do sledeće kašičice monetarne institucije? „To je teško pitanje. Problem budžeta je veliki i svi znamo da se odnosi na javnu potrošnju. Ni povećanje poreza ni uzimanje od privrede ni ovih dvadeset miliona, to neće rešiti.“ Branko Pavlović kaže da se dobra trgovina odvija tako što se za proizvod dobije ista vrednost u novcu, ali ako novac biva potrošen, društvo je siromašnije, a ne na istom. „Svaka greška u prodaji se skupo plaća. Ali, prirodni monopol se nikada ne prodaje. Besmisleno je očekivati da se jedno društvo razvije po osnovu privatizacije.“ Tako je, ipak, bilo do sada. Društvo se možda nije razvilo, ali se od privatizacije strateški važnih, pa i profitabilnih preduzeća, nikada do sada nije odustalo. Umesto društva, razvijale su se tajkunske imperije, po istoj logici po kojoj preti da se „razvija“ i Sajam pod kapom „Verano motorsa“ i njegovog vlasnika Radomira Živanića. Ako još ima sumnje da Rimini sajam nema drugi interes do da na Beogradskom sajmu nastavi da gaji tradiciju ovog izložbenog prostora, evo teme za razmišljanje - u čemu je interes Radomira Živanića da se zaustavi na samo jednom hotelu Zira, nekoliko robnih kuća „Beograd“ i samo 450.000 kvadrata poslovnog prostora, kad od toga ima dobit veću nego oba sajma od izložbi zajedno? Šta ga to sprečava da na mesto 13 hala, a tik uz kulturno dobro, Halu 1, namesti lepi osmeh Ane Ivanović na još jednoj Ziri? Ili, što da ne, iznutra sredi kulturno dobro da bude spomenik-hotel. Razne su mogućnosti pred njim. Ko ovde koga kupuje? Da bi bilo jasno s kakvim se tačno kvalitetima strani partner „Verano motorsa“ prijavio na tender za kupovinu Beogradskog sajma, najbolje je uporediti kvalitete i dosadašnje rezultate „velikog“ kupca i sitne „robe“ kojom se trguje. Za razliku od Beogradskog sajma, u Rimini grupi posluju, kako to u korporativnom sistemu biva, i druge firme, uglavnom pomoćne, za potrebe sajma - ketering, aerodromska služba, servis za automobile... Sve ostalo što se o Rimini sajmu i izložbenom prostoru može pročitati na njihovom sajtu, nije ništa suštinski kvalitetnije, mada je malo bolje upakovano od informacija o rezultatima Beogradskog sajma. Štaviše. Kako se podaci u ovdašnjim medijima o Rimini sajmu nisu slagali sa podacima na njihovom sajtu, iz ove kompanije su nam poslali „pojašnjenje“. Dok Beogradski sajam, naime, u kalendaru za tekuću godinu ima 33 manifestacije, od čega čak 25 međunarodnih, a ukupan uobičajen broj izložbi koje organizuje je 44, sajam u Riminiju ima, kako precizno kažu, 37 izložbi, od čega samo 11 međunarodnih. Predstavnici „Riminija“ u Beogradu kazali su za medije, međutim, da imaju 40 izložbi, a na njihovom kalendaru, koji bi s obzirom na moderne metode poslovanja sajmova, već trebalo da je zatvoren, stoji tek 26, dakle samo jedan više nego što je navedeno u uslovima tendera. Beogradski sajam je u potpunosti društveno preduzeće, dok je „Rimini“ tek 14,88 odsto u vlasništvu privatnog kapitala (24 kompanije), a većinski paket podeljen je na ravne časti među lokalnim i regionalnim vlastima i privrednom komorom Riminija. Italijanska kompanija je u prošloj godini imala obrt od 64 miliona evra (uslov za tender bio je 50 miliona evra). Dok je, međutim, u najuspešnijoj godini, 2006, „Rimini“ imao obrt od 100 miliona evra i prihod ove kompanije pre oporezivanja tada je bio 5,7 miliona evra. Prihod Beogradskog sajma u prošloj godini iznosio je 16,3 miliona evra, a čist profit dva miliona evra. Sajam u Riminiju pokriva prostor od 460.000 kvadrata, od čega je izložbeni prostor u 16 hala smešten na 168.000 kvadratnih metara. Ima i 24 konferencijske sobe, biznis centar, sobu za novinare sa TV linkom.... U sastavu Beogradskog sajma je zemljište od 239.938 kvadratnih metara i objekti, među kojima je upravna zgrada i 14 hala površine 97.105 kvadrata, magacini i restoran. I jedan i drugi sajam imaju na hiljade izlagača i više od milion posetilaca godišnje. Sajam u Riminiju osnovan je 2001. godine, dok je Beogradski sajam pola veka stariji (osnovan 1957. godine). „Rimini“ je član dve međunarodne asocijacije sajmova (UFI i EMCA), a sajam u Beogradu čak šest (UFI, CEFA, EASE, WTCA, OICA, ITTFA).