Profesore mlate, pa šta!?

Sećate li se kada je prošle godine na Jutjubu osvanuo šestominutni snimak na kojem maturanti Srednje elektrotehničke škole „Nikola Tesla“ u Beogradu maltretiraju profesora telekomunikacija Slobodana Aleksića tako što mu jedan učenik liže uvo, drugi ga tera da jede čips, treći sam upisuje ocene… Ili kada je u novosadskoj školi „Vasa Stajić” učenik osmog razreda vitlao Molotovljevim koktelom jer mu se nije baš dopala jedinica iz likovnog? Zna li iko na koji način je kažnjen otac koji je profesora istorije u u beogradskoj OŠ „Jovan Jovanović Zmaj” udario stolicom po glavi jer njegov sin nije položio popravni na kome nije izgovorio ni jednu jedinu reč? A sada smo zapanjeni i zgranuti snimkom na kom učenik prvog razreda sremskomitrovačke srednje škole “Nikola Tesla” šamara i pljuje profesorku hemije jer mu nije dala dnevnik da malo prepravi ocene. Naravno, moramo da budemo zapanjeni: u pitanju je profesorka pred penzijom, u pitanju je žena koja je mnogo niža i četiri puta starija od huligana i u pitanju je ljudska rasa i to u okviru obrazovnog sistema, dakle kategorija u kojoj je uobičajenije da se koriste reči nego pesnice. Problem je što smo kao društvo malo zakasnili sa tolikim čuđenjem, naročito kada imamo u vidu prazan hod nadležnih institucija između snimaka koji nas u pravilnim razmacima tako pogađaju. Još dok su dečica lizala uši profesoru, Ministarstvo prosvete je imalo ideju šta nam valja činiti. Razmotrili su problem i zaključili da je odgovornost i na učenicima i na profesoru (ne ume da zavede disciplinu), a da bi jedna od mera bila zabrana korišćenja mobilnih telefona na času. Pomenuto je i da je neovlašćeno snimanje kaznena radnja za koju je zaprećena kazna i do godinu dana zatvora. Savremena tehnologija stvarno može svašta i nema sumnje da igra svoju ulogu u rastućem nasilju o čemu govori sve učestalija preprodaja CD-ova sa sadržajima u kojima je dokumentovano nasilje koje je čak i proizvedeno samo zbog snimka, ali u ovom slučaju je odigrala pozitivnu ulogu, pod uslovom da uopšte možemo govoriti o pozitivnosti u ovakvim i sličnim događajima. Konkretno, mobilni telefon je zabeležio ono što institucije sistematski guraju pod tepih, stav je Radmile Dodić, predsednika IO Foruma osnovnih škola, koja za NIN kaže: “Da događaj nije snimljen mobilnim telefonom, javnost za njega nikada ne bi saznala i ceo slučaj bi bio samo jedan od mnogih koji su zataškani. Ovaj slučaj nije izuzetak, samo mi za njih ne znamo: nastavnici žive u stalnom strahu, a pogotovu na kraju godine. Ugrožava ih nasilje koje dolazi od učenika, neprimereni pritisci od strane roditelja, ali i direktora škola. Mi tačno znamo koji su i oni vrše pritisak da se ocene pojedinih učenika poprave: zato što je to neko njihov, zato što to od njih traži Ministarstvo ili zato što imaju ličnu korist.“ Predstavnica Foruma i te kako zna o čemu govori jer je upravo sindikalna organizacija kojoj pripada između ekscesa za koje se javnost samo sporadično interesovala, sprovela istraživanje o količini i vrsti nasilja koju profesori trpe. I došla do sledećih podatka: 78,5 odsto nastavnika je izjavilo da je tokom rada pretrpelo neku vrstu torture od učenika ili njihovih roditelja, 7,5 odsto je priznalo da su đaci fizički nasrnuli na njih, 25,5 odsto bilo je u situaciji da im đaci ili roditelji direktno prete (batinama, čak i smrću), a 13 odsto nastavnika je doživelo napade i van škole ili napade „preko posrednika”. Svi ti podaci su mnogo pre nego što je profesorka Marija Mošić pretučena i mnogo pre nego što je ministar prosvete Žarko Obradović izjavio: “Incident je poražavajući, neprijatan i otuđujući, frapiran sam ponašanjem učenika koji je digao ruku na nastavnicu”, stigli upravo do tog ministra sa pitanjem – šta ćemo sada? „Što se našeg istraživanja `Nasilje u školama` tiče, iz Ministarstva nas niko do današnjeg dana nije pozvao. Potpuno je drugačije kada je u pitanju gradska vlada jer smo u stalnom kontaktu sa Dragicom Moro, zamenikom gradskog sekretara za obrazovanje, i sa UNICEF-om. Grad je obezbedio sredstva kojima će se u 15 škola finansirati projekat `Škola bez nasilja`“, kaže Radmila Dodić i dodaje: „Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja koji je sada na javnoj raspravi, rađen je u kancelarijama Ministarstva i apsolutno niko nas nije zvao na konsultacije, a to znači ni u delu koji se odnosi na sprečavanje nasilja. Način na koji se sada vodi javna rasprava pokazuje da ne postoji dobra volja da se pronađu rešenja za mnoge probleme, a nas su pozvali da se uključimo 15 sati pre nego što je rasprava počela, što obično znači da se i ne očekuje da dođemo.“ Za razliku od grada Beograda koji je nasilje u školama stavio na listu svojih prioriteta, većina prosvetnih radnika, računajući i njihove strukovne organizacije, smatra da Ministarstvo to nije učinilo, da radi autistično i da se ni o jednoj bitnoj temi ne konsultuje sa zainteresovanim sindikatima. Kao i da propušta jedinstvenu priliku da pri izradi već pomenutog Zakona o obrazovanju pronađe rešenje koje će ako ne rešiti, onda bar stvoriti preduslov za rešavanje narastajućih problema. Takav stav ima i Unija prosvetnih radnika Srbije. Dragan Matijević, predstavnik Unije, tim povodom kaže: “Događaj iz Sremske Mitrovice podseća na priču kako je rimski car Neron, pre nego što je potpuno poludeo i spalio Rim, ubio svog učitelja Seneku. Tako i ovaj nesrećni udes prebijanja profesorke kao znak predskazanja poručuje nam - ne preduzmemo li nešto, cela Srbija će izgoreti u plamenu besomučnosti i prostakluka. Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije već nekoliko godina traži, insistira, moli da prosvetni radnici dobiju status službenog lica (kao policajci ili sada novinari) i tako se koliko-toliko pravno zaštite, predosećajući veliku nesreću. Ali, uzalud, država Srbija i njene prosvetne vlasti na sve naše apele ostale su neme. Štaviše, dežurni dušebrižnici o dečjim pravima i slobodama ubeđivali su nas da smo pomalo paranoični. Čak i najnoviji predloženi zakon o obrazovanju po ovom pitanju ništa ne menja. Za prebijanje svog profesora đak može da dobije samo disciplinsku meru, i ništa ozbiljnije od toga. Dakle, nastavnici i dalje ostaju glineni golubovi koji svakog trenutka (po zakonu) mogu postati predmet iživljavanja. Ako država ovim povodom ne preduzme ništa i stvari ostanu ovakve kakve jesu, roditeljima ovih „neobuzdanih mladića“ poručujemo: kada vaša deca završe posao sa svojim duhovnim roditeljima, na red će sigurno doći i njihovi biološki roditelji. A tada će biti kasno i Srbija će postati Neronov Rim.” To je tako, i šta sad, otprilike glasi poruka koja stiže iz Ministarstva. Pomoćnik ministra prosvete za srednje obrazovanje Bogoljub Lazarević je, u izjavi za Tanjug, objasnio da u ovakvim situacijama, prema zakonu, direktor treba da sprovede disciplinski postupak (pribavljaju se izjave i mišljenja odeljenskog starešine, odeljenske zajednice i samih aktera), na osnovu čega donosi odluku, a ako se radi o težoj povredi, sankcije su ukor direktora škole, ukor nastavničkog veća pred isključenje i isključenje iz škole. Do sledeće škole i sledeće godine kada može da nastavi po starom. Koliko je pomenuti direktor Rade Miljković bio zainteresovan da se i ova bedna kaznena procedura sprovede najbolje svedoči činjenica da se događaj odigrao 16. juna, a da se Miljković oglasio tek 22. juna, kada je cela Srbija videla snimak u kome učenik šamara profesorku i upitala se da li je moguće da neko u čijoj “kući” se to dogodilo mora još malo da proverava šta se to tačno dogodilo. I dok se nekoliko nadležnih institucija, od škole, preko pokrajinskog sekretara za obrazovanje koji je morao da sačeka da prođe vikend, pa do Ministarstva koje je moralo da skupi činjenice, ograđivalo do “punog rasvetljavanja situacije”, reagovao je Slobodan Radovanović, državni tužilac koji je poverovao u ono što je video svojim očima i zatražio da se utvrde svi eventualni propusti rukovodstva škole „Nikola Tesla” i nadležnog tužioca, kao i da se utvrdi zašto se kasnilo sa reakcijom i prijavljivanjem incidenta nadležnim državnim organima „Očekujemo da izgrednik koji je brutalno tukao profesorku bude priveden pravdi i da tužilaštvo u Sremskoj Mitrovici pokrene protiv njega odgovarajući sudski postupak”, izjavio je portparol tužilaštva Tomo Zorić i dodao da je to poruka svima drugima da će tužilac energično reagovati na sve pojave nasilja i najozbiljnije oblike kriminala. U nadi da će tužilaštvo ispuniti svoju najavu, ali i u nadi da će Skupština u dogledno vreme doneti podzakonske akte potrebne da se primeni Zakon za maloletne delinkvente, iz 2005. godine, na osnovu koga bi jedna od kazni mogla da bude i širom sveta dobro oproban društveno korisni rad, ostaje nam jedan problem. Delinkvent čije nas je ponašanje zgrozilo ovog puta će možda biti kažnjen, ali šta će biti sa svim onim učenicima koji su sedeli dok je njihova profesorka prebijana i koji nisu učinili ni najmanji napor da joj pomognu? Zašto su samo sedeli i dokle će sedeti? „Postoje dva razloga za to. Jedan je da se i učenici verovatno boje nasilja jer je neverovatno da neko ko se tako ponaša prema svom profesoru ne teroriše i svoje drugove. Drugi, radi se o deci koja su naviknuta da posmatraju nasilje u ovom ili onom obliku i nije prvi put da su izvadili mobilne i ostali samo posmatrači. Upravo to dokazuje da nam je potrebna edukacija da bismo prepoznali nasilje, mislim i na učenike i na profesore, da su nam potrebni dugoročni projekti u kojima bismo se učili toleranciji, koje Ministarstvo nema“, kaže Radmila Dodić.