Svakom svoj grad

Sarajevski nedeljnik „Start” nedavno je objavio pričicu o kopiji sebilja (česme) sa Baščaršije koju je nekad davno „tada prijateljskom Beogradu, poklonilo Sarajevo”, Beograđanima, naime, „koji su većinom naš glavni grad obožavali”. Sebilj se i sad nalazi na dnu Skadarlije. Kad bi ga češće posećivali, Beograđani bi verovatno i sad voleli Sarajevo. Vreme iza nas učinilo nas je obazrivim i podozrivim kad sada putujemo delovima države koju smo nekad smatrali za svoju. Odmah nas odaje ekavica, ali u Zagrebu će gotovo svi prema vama biti (purgerski) ljubazni. Ipak, iz nekog razloga do kraja ostajete pomalo oprezni, ne otkrivate se baš na sav glas. U Sarajevu su i prema ekavici svi prijatni, već posle najduže sat opuštate se, kao kod kuće. Kad prvi put posle dugo vremena stignete u Sarajevo i krenete samo malo iznad Baščaršije, belinom vas sa svih strana i neočekivanih mesta šokiraju groblja. I iznenadna „zbirka“ glasova sa džamija. U nekim delovima grada, sablasno deluju i terase solitera sa vidljivim i gustim tragovima metaka. Kad ste tamo drugi put, glasove sa džamija ne zapažate tako oštro. Po ulicama se sreću pokrivene devojke, ali ne tako često kako se to priča. U svakom slučaju su izrazita manjina. U blizini prelepe stare pravoslavne crkve arhangela Mihaila i Gavrila nalazi se butik tradicionalne muslimanske ženske odeće. Upravo je izložena „nova kolekcija”. Ako iz nostalgičnih razloga više volite „sogan dolmu” u Morića hanu nego ćevape kod Mrkve, prijatelji će vas odgovarati: nemoj tamo, ne služe alkohol. Posle prve posete Sarajevu, neki će primetiti da „nigde u gradu ne možeš kupiti slaninu”. A jedan Sarajlija će posvedočiti da su nedavno u gradu otvorena dva velika tržna centra, u svakom veliku samoposlugu ima hrvatski Konzum, a ni u jednoj nema ni programa od svinjskog mesa ni alkohola. Po šerijatu. Ipak, Srbin koji svaki dan putuje na posao iz Istočnog Sarajeva u Sarajevo posvedočiće da postoje bar tri mesare u kojima možete kupiti i svinjetinu. „Vi izdaleka uvijek vidite taj položaj Srba u Sarajevu, pa izdaleka i pitate”, kaže za NIN dekan Fakulteta političkih nauka Mirko Pejanović. On živi u Sarajevu. A jedna mi sarajevska prijateljica šalje poruku: „kupi te i te novine, da vidiš kako vi dođete ovde, pa se provodite sa nekima koji su Srbe hteli tupim nožem”. Ona radi u Sarajevu, živi u Istočnom Sarajevu. Služba za informacije o telefonskim brojevima u Sarajevu, 1182, ne može da vam kaže telefonski broj skupštine Istočno Sarajevo. Upućuju vas na broj 1185. Tek nakon nekog vremena, shvatite da taj broj nije dostupan na pozivni znak 033 (Sarajevo) nego na pozivni znak 057 (Istočno Sarajevo). E tu se već zabrinete, da li vam je baš svejedno da li ćete sesti u autobus za (federalno) Sarajevo ili za Istočno Sarajevo, ako ste krenuli u centar glavnog grada BiH. A svejedno je. Gotovo. Trista metara od Autobuske stanice Istočno Sarajevo početna je stanica trolejbusa 103. I u pola šest ujutro pun je na putu do svoje poslednje stanice na Austrijskom trgu u Sarajevu. Vožnja traje 15-20 minuta. Naravno mnogo više stanovnika Istočnog Sarajeva radi u Sarajevu nego obratno, tamo su sve institucije, ima više posla, objašnjava mi jedan stanovnik Istočnog Sarajeva, koji je upravo takav slučaj. I deset godina posle ujedinjenja dve Nemačke, i stranac je golim okom mogao da uoči kad zakorači iz jednog dela Berlina u drugi. Sa Sarajevom i Istočnim Sarajevom to uopšte nije slučaj. Bar ne duž linije trolejbusa 103. Sem što u samom Sarajevu dominira (novo)gradnja ultramodernih kula malezijskog tipa „nebu pod oblake”, a u Istočnom Sarajevu, koje po nekima još sliči „Novom Beogradu, ali iz 1945”, humano niže zgrade, sve redom lepih pastelnih boja, među kojima čini se prednjači boja breskve. Nekadašnji hotel „Beograd” u Sarajevu promenio je ime, hotel „Beograd” u Istočnom Sarajevu praznično je doteran. Na kioscima u Sarajevu dominira bosanskohercegovačka, a na kioscima u Istočnom Sarajevu beogradska štampa. Prema Dejtonskom sporazumu, 56,2 odsto teritorije predratnog grada Sarajeva i 98,5 odsto njegovog stanovništva iz 1991. godine pripalo je Federaciji BiH, a 43,8 odsto teritorije i 1,5 odsto stanovništva Republici Srpskoj. Pošto je poslednji popis stanovništva bio 1991. godine, prema sadašnjim procenama u Sarajevu živi 297.416 stanovnika, a u Istočnom Sarajevu 88.000. Niko ne poriče da se nacionalna homogenizacija gradova dovršava. U Sarajevu su Bošnjaci dominantni, u Istočnom Sarajevu Srbi. Pošto je u januaru izabran za gradonačelnika Alija Behmen je najavio da će odmah podneti zahtev Ustavnom sudu BiH da se Sarajevu vrate njegov ustavni položaj, koji su uglavnom nizom odluka iz 1997. godine uzurpirale vlasti kantona Sarajevo. Behmen, član građanske, nacionalno mešovite Socijaldemokratske partije (Zlatka Lagumdžije), rođen je u Splitu, doktor ekonomskih nauka. Na vlasti u Sarajevu prvi put je Gradsko vijeće kojim ne dominiraju nacionalne, neko bi rekao nacionalističke stranke, jer od 25 većnika 15 su iz SDP, 7 iz SDA, 2 iz Stranke za BiH, 2 iz Naše stranke i 2 iz Bosanskohercegovačke patriotske stranke „Sefer Halilović”. To je sramota i pitati, ali sramotne stvari se svaki dan događaju baš po osnovu nacionalnog prebrojavanja. U Gradskom vijeću Sarajeva je 13 Bošnjaka, 6 Hrvata, 6 Srba i tri pripadnika ostalih naroda. NIN je od gradskih vlasti tražio podatak o tome koliko zaposlenih ima u gradskoj upravi, a koliko su od toga Srbi, i pored više pokušaja nismo dobili odgovor. Smatra se da u Sarajevu živi oko 30.000 Srba.