Može li se sa šest evra?

Uverljivost statistike i proseka najbolje ilustruje toliko puta ponavljana rečenica pokojnog premijera Srbije Zorana Đinđića kako neki građani u Srbiji jedu kupus, neki meso, ali zato u proseku svi jedemo sarmu. Slično tome, Republički zavod za statistiku objavio je nedavno već tradicionalnu tromesečnu anketu o potrošnji domaćinstava i izračunao da jedno prosečno domaćinstvo u Srbiji mesečno raspolaže sa 45.853 dinara, od čega na ličnu potrošnju odlazi 41.391 dinar. I da stvar bude gora, od tih para čak 41 procenat, ili nešto manje od 17.000 dinara mesečno, ili 560 dinara dnevno, Srbi potroše samo za hranu i bezalkoholna pića. U poređenju sa udelom novca koji građani razvijenih zapadnih zemalja troše za osnovne životne namirnice, a koji se kreće između 25 i 30 procenata od onoga čime raspolažu, naši građani sebe sami bi nazvali najsiromašnijima. S druge strane, ako se zna da se milijardama broje oni koji hleb jedu svaki treći dan, a dnevno raspolažu sa manje od jednog dolara, ispadne da se mi ipak svrstavamo među siromašnije na listi srednje razvijenih zemalja. Najnovije podatke republičkog zavoda na nož su dočekali i kivni građani, i njihovi zastupnici u mnogobrojnim organizacijama za zaštitu potrošača. Oni odavno ne veruju u zvanične statističke podatke, pogotovu kada oni ne nude odgovor ko u Srbiji živi od 560 dinara. Da li je, kako se pretpostavlja, u Srbiji mnogo više onih koji dan prežive sa mnogo manje od tih šest evra i nešto malo onih koji dnevno troše neuporedivo više od 560 dinara. Za statistiku su oni, pak, svi isti. Svi u jednom košu, pa nije ni čudo što na kraju matematika kaže da živimo osrednje. Ni ispravna metodologija na koju se statističari vade, a koja je u skladu sa standardima Eurostata, nije dovoljna da stanovniku Vladičinog Hana ili Bele Palanke, gde mesečna zarada, opet prosečna, ne prelazi 13.000 dinara, ukoliko je uopšte i imaju, objasni kako on to troši više do 40.000 dinara mesečno. U Republičkom zavodu za statistiku kažu da su do podataka došli anketiranjem oko 1.000 domaćinstava u Srbiji, kako onih seoskih, tako i gradskih. Iz svih krajeva Srbije. S druge strane, iz Nacionalne organizacije za zaštitu potrošača kažu da zdrava logika jasno govori da izneti podaci nisu tačni. Goran Papović, potpredsednik NOPS-a, za NIN kaže da pristaje da svojim novcem finansira život sa 560 dinara, onima koji su ovu anketu pravili. “Od 2002. godine mi ne priznajemo nikakve podatke zvanične statistike, jer nemaju nikakvu logiku. Baš bih voleo da vidim tog ko može da preživi sa 560 dinara dnevno. Možda i može u nekom selu, gde ljudi proizvode sebi hranu, gde ne moraju za svaku sitnicu da idu u prodavnicu, ali u gradskim sredinama je to nemoguće“, kaže Papović. Jasno je zašto su potrošači i njihovi zaštitnici kivni na zvaničnu statistiku koja pokušava da im objasni da žive od 560 dinara dnevno, ali nejasno ostaje ko je za to odgovoran? Statistika koja je samo zabeležila koliko ta domaćinstva koja ulaze u prosek troše tokom jednog meseca, a troše onoliko koliko imaju, ili je krivac za loš životni standard građana ipak neko drugi? Neodgovorna država koja je u ovim tranzicionim godinama povlađivala uvozu na uštrb domaće privrede ili poljoprivrede, pa srpskih „brendova“ ili uopšte nema ili su uvek skuplji nego oni iz uvoza? A i cene osnovnih životnih namirnica, gde god se one proizvodile, prečesto su nerealno visoke, pa na njihovu kupovinu zato i odlazi skoro polovina novca kojim porodice u Srbiji raspolažu? Nedostatak konkurencije u mnogim oblastima, izračunali su u potrošačkim udruženjima, košta svaku porodicu barem još toliko koliko ima novca mesečno na raspolaganju. I ne samo da zbog visokih cena namirnica naši građani sve češće prelaze Drinu da bi u Republici Srpskoj, u tamošnjim hipermarketima, kupili brašno, šećer, ulje, kafu, lekove ili kućnu hemiju, nego i doskoro državni monopol tera ih da na bijeljinskim pumpama kupuju gorivo. A da cena nije uvek pokazatelj kvaliteta, dokazuju i ranije analize udruženja potrošača koje su pokazale da ne postoji adekvatna kontrola proizvoda koji se prodaju na trgovinskim rafovima u Srbiji. Bilo da je domaća ili dolazi iz uvoza, roba koju kupujemo uvek je ona koju evropski potrošači ne da neće, nego je nemoguće da ona do njih dođe zbog provere kvaliteta i rigoroznijih carinskih kontrola (videti okvir). Ekonomista Milojko Arsić, član vladinog Ekonomskog saveta objašnjava da su objavljeni podaci samo potvrda niskog životnog standarda građana Srbije. „Teško je kriviti metodologiju. Smatram da je ona korektna, podaci su onakvi kakvi su. To je prosek potrošnje u Srbiji. Jasnije bi naravno bilo kada bismo tačno znali koliko na primer mesečno troše domaćinstva u Beogradu ili većim gradovima u Srbiji, a koliko seosko stanovništvo. Verujem da Beograđani troše iznad 50.000 dinara, jer i imaju najveće zarade u Srbiji, dok se na selima troši i mnogo manje od proseka. Oni seju, imaju svoje proizvode, a i mnogo ređe kupuju, na primer, flaširanu vodu ili sokove, osim kada im neko ne dolazi u goste“. Arsić kaže da je zabrinjavajuće to što će ova anketa posle drugog kvartala, biti verovatno još gora, odnosno stanovništvo će biti sve siromašnije. „Rast nezaposlenosti je neminovan, jer podaci koji su nam sada dostupni govore da mi imamo manji pad zaposlenosti od privrednog pada. I takvo stanje ne može još dugo potrajati. Privrednici će u narednom periodu verovatno ukidati radna mesta brže i više nego do sada, a to onda znači i pogoršanje životnog standarda“. Oni koji ne veruju da se u Srbiji ne može živeti sa nešto više od 500 dinara, odmah su izračunali da se jedno prosečno domaćinstvo, a ono u Srbiji broji tri člana, tokom jednog dana može da kupi jedan hleb, litar mleka, 300 grama mesa, dve kašičice kafe, dve šećera, pola kilograma voća i isto toliko povrća. Ako se pak uzme u obzir da pored hrane i pića, na koje otpada najveći deo novca, blizu 20 odsto odlazi na troškove stanovanja, grejanja, struje, vode i ostalih komunalija, onda ispade da Srbi zaista samo preživljavaju. Što ova statistika i potvrđuje. Saša Đogović iz Instituta za tržišna istraživanja kaže da bi ponuđenu statistiku trebalo uzeti sa rezervom jer ona ne odražava stvarno siromaštvo stanovništva. „Možda porodice u urbanim sredinama i troše mesečno toliko novca, ali ajde da pogledamo sa koliko žive građani u najsiromašnijim opštinama u Srbiji. Na primer tamo gde je ova tranzicija i neuspešna privatizacija upropastila preduzeća koja su postojala, a u kojima je radila polovina aktivnog stanovništva te opštine. Pokazaće se, sa manje od polovine tog novca. I sama činjenica da na osnovne namirnice i plaćanje računa odlazi preko 60 odsto novca, govori da smo zaista siromašni. Što vreme bude odmicalo kupovna moć i standard građana biće sve gori. Država je već na početku godine, povećanjem cena u njenoj nadležnosti pokazala kakav je njen način rešavanja problema, a još uvek nije isključeno ni podizanje PDV-a što bi onda dramatično uticalo na pogoršanje životnog standarda. I sve to naravno na uštrb nekih drugih potreba, od onih zdravstvenih, do kulturnih za koje više niko nema novca. Zamena za to ili bežanje od realnosti biće sigurno u povećanu potrošnju alkohola i cigareta, što smo imali prilike da vidimo i devedesetih godina prošlog veka“, smatra Đogović. Zanimljivo je i da se udeo penzia u prihodima domaćinstava u Srbiji u odnosu na udeo zarada iz radnog odnosa povećao ako se uporedi sa nekim ranijim vremenima. Možda ne u Beogradu, gde i dalje radi trećina zaposlene Srbije, gde su zarade znatno veće od republičkog proseka i višestruko veće nego u najsiromašnijim opštinama, ali na tom siromašnom jugu „najbogatijima“, pored lokalnih biznismena i tajkuna, smatraju se upravo penzioneri. Baš oni, sve češće, izdržavaju celu porodicu pa otuda učešće penzija u raspoloživim mesečnim sredstvima 33,4 odsto, a zarada 50,7 procenata. Troškovi života su porasli, zarade su i realno i nominalno manje, životni standard je pogoršan, potrošačka korpa je poskupela, kupovna moć je opala... Zlobnici bi rekli otkud onda puni kafići, tokom celog dana, otkud preko milion posetilaca u šoping molu Ušće usred finansijske krize, otkud već uveliko rasprodani turistički aranžmani za letovanja? Ekonomisti objašnjavaju da je reč o manjem broju ljudi, od onih koji zaista žive više nego skromno. Ali nije zanemarljiv ni broj ljudi koje statistika u Srbiji već 20 godina ne beleži. Čiji posao se ne evidentira, a zarada ne zna. Pa ni ne čudi otkud je onda nastao vic o Srbinu koji zarađuje 500, a troši 1.000 evra. A odakle mu onih 500, nema pojma. Da li je naposletku bitno i ako su potrošači anketu o životnom standardu pomešali sa vrednosti prosečne potrošačke korpe, koja zaista jeste siromašna i ne podrazumeva ni neke najosnovnije potrebe, a i tako siromašna opet vredi više nego mesečna zarada? Biće da su samo toliko siromašni da ih svako zavirivanje u njihov džep i savetovanje kako da žive i sa koliko dinara mesečno prosto razbesni. Skupi škart Nije nikakva tajna da čokolada, uvozni sokovi, bela tehnika, pa i kineska roba nisu isti ukoliko kupite u Beogradu ili Berlinu, Barseloni i Rimu. Kada se u Kineskom tržnom centru u Novobeogradskom bloku 70 iznenadite nešto kvalitetnijim tkaninama i višim cenama od onih na koje smo navikli, uslediće objašnjenje da je to roba koja se prodaje na tržištima zapadnoevropskih zemalja. Možda to i ne bi bilo toliko zabrinjavajuće kada i analiza osnovnih namirnica koju su ranije radili u Nacionalnoj organizaciji potrošača Srbije, ne bi pokazala da se u hrani koju jedemo nalaze i neke nedozvoljene supstance. I pored nedavno usvojenog Zakona o bezbednosti hrane koji jeste prepisan iz evropskih, ni uvozna a ni domaća hrana u Srbiji se dovoljno ne kontrolišu, a javna je tajna i da su većinski vlasnici pojedinih laboratorija za kontrolu upravo vlasnici domaćih mesnih industrija. Nadležni u ministarstvima poljoprivrede i zdravlja zatvorili su od početka godine 12 objekata koji su vršili proizvodnju i preradu mesa zbog nepostojanja HACCP sertifikata. Zbog odluke da se sanitarnoj inspekciji na državnoj granici oduzme mogućnost da kontroliše skoro sve uvozne namirnice, što će ubuduće obavljati fitosanitarna i veterinarska inspekcija, Nacionalna organizacija potrošača Srbije zatražila je od Generalnog inspektorata Ministarstva poljoprivrede da finansira analizu bezbednosti i kvaliteta namirnica koje jedemo. Prema rečima Dušana Pajkića, direktora Generalnog inspektorata nema sumnje da su proizvodi koje konzumiramo ispravni i bezbedni, a to će dokazati i kontrola koju će raditi zajedno sa organizacijom potrošača. S druge strane, Goran Papović tvrdi da je Srbija deponija evropske robe, te da neće biti nikakvo iznenađenje ukoliko i ove najnovije analize pokažu prisustvo nedozvoljenih materija. „Tražili smo da to budu Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac i Subotica, kao najveći trgovački centri u Srbiji. Napravićemo i listu namirnica koje bi trebalo analizirati, a ovlastićemo i jednu renomiranu laboratoriju, kako kasnije ne bi bilo da različite laboratorije koriste različite metode, pa se rezultati posla obesmisle.“