Leto bez knjiga

Jednoga leta u nekom gradiću na moru ostadoh bez ičega za čitanje. I one dve, najdosadnije i najdeblje Ekove knjige, koje sam poneo ovamo nadajući se da će me dosada naterati da ih najzad pročitam, bile su dočitane. Preda mnom su se pružali zastrašujući dani bez štampanih slova. Prepodneva sam provodio plivajući i izležavajući se na suncu. Ručao bih, spavao, ponovo se kupao i buljio u pučinu očekujući kakav čamac, naivno verujući da ću se najbolje odmoriti bez knjiga. Ali večeri su donosile gluvu dosadu bez ikakve utehe. Trećeg dana počeh da tražim knjige – bilo kakve knjige! Pretražih tako, najpre, kuću mojih letnjih domaćina i utvrdih da ne poseduju ni jednu jedinu knjigu. Kod suseda sam otkrio već izlizani priručnik za opravku automobila; u nekim kućama zatekoh zabačene iza kreveta i po ormanima stare udžbenike aritmetike, pa čak i jednu čitanku za II razred, bez korica; ali pravih knjiga, onih sa kojima je moguće provesti jedno veče, nigde ne nađoh. I pored raskošne lepote tog avgusta, koji je prožimao gradić uokviren srednjovekovnim zidinama (ako negde postoji raj na Zemlji, onda ga baš ovde treba tražiti!), neka ledena slutnja obuze me usred letovanja, dok sam obilazio kuće meštana, tražeći da mi pozajme nešto za čitanje. Najzad shvatih: zatekao sam se u ljudskom naselju bez knjiga! Da li ću preterati ako kažem da mi je život u tom času, te divne letnje večeri, izgubio neophodni deo dostojanstva. Kao da sam zauvek izgnan iz velike bratske zajednice čitača! Ne, to nije bilo neko zabito planinsko selo bez struje, tekuće vode, puteva i drugih udobnosti; kuće u koje sam ulazio da tražim knjige bile su solidno građene, a u kuhinjama zatekoh sve potrebne bele aparate, baš kao i po najvećim gradovima – na kraju, to i jeste bio grad – mala urbana celina sa središnim trgom, zvonikom, renesansnim bunarom, poštom, berbernicom, trgovinama i ambulantom – grad koji je posedovao istoriju, spomenike koji su svedočili o njegovoj slavnoj prošlosti, sve stvari, dakle, potrebne za život, pa, ipak, nešto je nedostajalo da se čovek oseća dobro među njegovim zidinama, baš kao što u jelu spravljenom od najskupljih materijala osetimo odmah nedostatak začina – onaj neophodni ukus koji nasušnu potrebu preobražava u praznik čula. Ovi pošteni i marljivi ljudi živeli su sasvim lepo i bez knjiga. Ta činjenica me toliko zaprepasti (književne navike otupe nam iskustvo, pa često mislimo da su knjige podjednako važne svima, kao i nama samima, koješta!) da počeh sasvim drugim očima gledati na gradić i njegove stanovnike. Radili su i štedeli, snabdevali svoje kuće svim potrebnim predmetima, stvarima i pomagalima, rađali su se i umirali, slavili su i bolovali, svladavali teškoće i prepreke: uzburkano more i sušne godine, vinogradarske boleštine i opštinske poreze; budili su se u uobičajeno vreme, trgovali su, spremali sobe za goste, vodili ljubav i spavali, jednom rečju – živeli su potpuno van domašaja knjiga. Ispitujući poreklo nelagodnosti koja me obuzela i pored izuzetne gostoprimljivosti meštana, shvatih da ona potiče od saznanja da sam se iznenada našao na završetku jedne duge i neprekidne linije pisma i pismenosti, koja se evo, ovde, okončavala, na najbesmisleniji način! Od egipatskih hijeroglifa, persijskog klinastog pisma, Feničana, koji su svoja iskustva predali starim Grcima, a ovi Rimljanima, preko kamenih spomenika ispisanih glagoljicom i bosančicom i dugih osamljeničkih noći grešnih Grigorija i Makarija – manastirskih prepisivača, Ćirila i Metodija, Gaja i Vuka, štamparije „Obod” i svega ostalog, pa sve do mnogih plemenitih zanesenjaka što stratiše i pogoreše živote odgonetajući smisao postojanja u svojim knjigama – svih onih što su ispisane stranice puštali da plove kroz vreme i tako pronađu još nerođenu braću, ovde, u ovom rajskom jadranskom zalivu u punom procvatu blagostanja, daleko od bilo kakvih azijskih najezdi, kuga, potresa i požara koji bi razorili i spalili biblioteke – prestajalo je potpuno da postoji dugoveko carstvo knjige pred najobičnijom tupošću svakodnevnog životarenja. Postoje dve vrste dokolice: ona prisilna u koju nas gura beda (tada nam nije do čitanja i knjiga) i ona druga, kada se više ne borimo za hleb naš nasušni, pa nam ostaje mnogo vremena sa kojim ne znamo šta da činimo. Život ovih srećnih ljudi, kome sam toliko zavideo preko čitave godine, čeznući kao pas da zakoračim ponovo u njega narednog leta, učini mi se tupim i besmislenim, a veliki, zadimljeni gradovi na severu i pored rđave klime i nezdravog vazduha, zahvaljujući bibliotekama i javnim čitaonicama punim sanjara, knjiških pacova, sumnjala i pasioniranih čitača, učiniše mi se dostojnim da u njima boravi čovek, koji ima pravo da se zaista tako nazove. Ostao sam potpuno slučajno bez knjiga za čitanje baš leti i baš u ovom primorskom gradu (zato i govorim o njemu); moglo mi se to dogoditi bilo gde; ponovo bih otkrio čitave gradske četvrti bez i jedne jedine knjige. Ista stvar važi i za najveći broj moćnih ljudi po najvećim gradovima, često i za one koji odlučuju baš o knjizi i kulturi: od mnogobrojnih poslova oni ne stižu da se druže s knjigama i često to ističu sa žaljenjem, živeći okruženi zidovima knjiga u svojim kabinetima, u stvari, potpuno bez njih! I uvek kada se nađem sa nekim ko se iz ovog ili onog razloga ne bavi čitanjem, osetim istu vrstu tuge i sažaljenja. Učini mi se da takvi ljudi žive nekako sasvim pri zemlji, do guše u opipljivim čvrstim stvarima i jednostavnim strastima. Da li su to zaista ljudi, ako se toliko godina bore, stiču bogatstva i ugled, pare se, hrane i spavaju, a da ih ni u jednom trenutku nije dodirnula sumnja i pitanje čiji bi odgovor potražili u knjigama – ono suštinsko, koje nam jedino još knjige mogu postaviti u časovima osamljenosti: jesu li naši prethodnici na ovoj planeti morali da prođu kroz iste teškoće i prokletstva koja prate svakog živog stvora na zemlji? Kako uopšte živeti bez sumnje? U kakvom li se paklu nađu kada im se oduzme mogućnost za akciju, a nisu navikli da potraže azil u knjigama i istorijama slučajeva svojih prethodnika? No, vratimo se letnjem gradiću, gde su stvari očiglednije, valjda zbog toga što je i danas okružen zidinama, što svako svakog poznaje od malih nogu, na kraju, što je moguće zaviriti u svaku kuću. Još donedavno, dok turizam ne naseli letnjim beguncima čitavu obalu, ovo mesto je bilo veoma siromašno, do grla u nemaštini i bedi. Živelo se od škrtih plodova crvene, peskovite zemlje, nešto vinove loze i maslinovih stabala, ribe i smokava, a kasnije, kada stvari krenuše nabolje i kad postadoše svesni da samo od njihove marljivosti zavisi uspeh, danonoćni rad zameni sirotinjsku dokolicu. Gradić se bogatio preko noći, sav u materijalnim dobrima: frižiderima, motorima za čamce, nameštaju i sve više „postelja” za goste iz belog sveta, koji počeše da ostavljaju novac. Procveta trgovina zemljom i starim polusrušenim porodičnim zgradama – sve je iznenada dobilo svoju punu cenu, čak i kamene štale i obori za ovce, pronađoše kupce za velike pare, a i najmanji komad plaže predstavljao je šansu za pravo bogatstvo! Polupismeni meštani, pritiskani od rođenja bedom, postadoše tako svesni vrednosti svog novca: svako od njih bio je daleko bogatiji od ona dva-tri mesna intelektualca koji se još pre mnogo godine otisnuše u svet za knjigom. Na kraju, videći ih dokle su doterali, ostareli a bez prebijene pare u džepu, uverili su se i sami da se knjiga ne isplati! Dugotrajni i neizvesni put ka knjizi zamenio je zanos sticanja. No, bogaćenju nikad kraja! Na završetku ostvarenih želja ne zatekoh srećne ljude i nigde ne videh toliko ozbiljnih i sumornih lica kao u tom gradiću gde jedne večeri potražih nešto za čitanje. Upoznao sam i mlade ljude i gledao večerima kako umorni od dirinčenja oblače novu odeću i sedaju na svoje motocikle, pa uznemireni jezde kroz noć ka prvom hotelu u blizini, sedaju za sto i dave svoju nerazumljivu čežnju za nečim što im nagriza utrobu, u skupim pićima i slučajnim ljubavima sa letnjim gošćama. Nezadovoljniji nego u početku, vraćaju se u ponoć usnulim kućama, kroz lavež pasa i letnji šum mora, poput osuđenika koje očekuje još jedan ubitačan dan. Kada im nezadovoljstvo dostigne vrhunac, roditelji im na grčevitim licima pročitaju da je vreme za ženidbu. Počinju tada da im traže devojku iz neke slične kuće. Prave se svadbe sa tridesetak raspomamljenih automobila okićenih cvećem, ali gost na svadbi, i pored mladoženjine lepote i mladine skupocene venčanice, ne može da se otme mučnom utisku da se to svečano sparuju dva bića po nekom prastarom ritualu, koji duboko vređa ljubav iz knjiga. Upitaćete se, svakako, kakve to veze ima sa knjigama koje nisam uspeo da pronađem? Razumećete da se knjiga uzima u ruke tek onda kada su osnovne potrebe čovekove zadovoljene. To me podseća na one ljude što se često pravdaju da nisu čuli za ovu ili onu knjigu, tvrdeći da im poslovi ne dozvoljavaju da čitaju. Ali čim ih posvršavaju, kažu, potrudiće se da nadoknade propušteno! Oni, naime, dele ozbiljan posao od knjiga – život od razmišljanja... U nežnim godinama, kada nas odrasli lako odvode u tor prosečnosti, ograđujući nas sa svih strana strahovima i zabranama, knjiga nam jedino pomaže da pronađemo neke tajne izlaze. Sve nam govori da zagrizemo u udobnost što nas mami iz životne mišolovke – samo retki ludaci, pisci knjiga, viču sa svojih stranica: „Ne, ne dirajte to! Uhvatiće vas za ceo život na svoj glupi lepak!” Roditelji vas ne razumeju, devojke u koje ste zaljubljeni ne uzvraćaju vam ljubav, prijatelji vas izdaju, čini nam se da smo najnesrećnija i najružnija bića na svetu; pružamo ruku prema polici sa knjigama i gle! – već iz prvog poglavlja počinje da nam govori neki davno umrli brat, neko tako sličan nama, sličniji od bilo koga u porodici i razredu: „Ne daj se mali! Svi ljudi na Zemlji prolazili su kroz iste stvari, drži se, mi smo s tobom!” Knjige nas tako uče najvažnijoj lekciji: kako da ih jednoga dana odbacimo i zakoračimo u život!