Nesmotrene izjave gospođe ministarke

Prema predanju, za vreme Prvog srpskog ustanka izvesni turski beg pod imenom Alaj naredio je svojim nizamima da raznose slamu ko da je njihova, i tako nastade u srpskom jeziku izraz Alajbegova slama, za nešto što je ničije, i čime se svako služi kao da je njegovo. Srpska ministarka sporta Snežana Marković-Samardžić setila se ove pričice, kada je najavila da će naši najveći fudbalski klubovi biti prodati čim na snagu stupi novi zakon o sportu, jer, kako je rekla gospođa ministarka, klubovi su društveno vlasništvo, a “trenutno se društveno vlasništvo posmatra kao Alajbegova slama, zbog čega je potrebno tačno utvrditi ko je titular vlasništva, a što je veoma važno - već ima interesenata“. Ministarka je, dakle, najavila da zna ko želi da kupi „Zvezdu“ i „Partizan“, što je iznenadilo kompletnu sportsku javnost, uključujući i menadžment pomenuta dva kluba koji su bili jako zainteresovani da im ministarka saopšti ko su ti ljudi koji žele da ih kupe. Ministarka Marković-Samardžić je posle ove, najblaže rečeno nespretne izjave, otišla na službeni put i ostavila svog pomoćnika Vojislava Tabačkog da nam objasni kako ona u stvari nije rekla da zna ko hoće da kupi „Partizan“ i „Zvezdu“, nego da je sasvim logično da postoje zainteresovani ljudi koji bi kupili najveće srpske brendove!? Svakako da sportskoj javnosti nisu bili potrebni ministarka i njen pomoćnik kako bi saznali da ljudi vole „Zvezdu“ i „Partizan“, ali pitanje privatizacije u sportu ne bi smelo da se završi na podsmesima upućenim brzopletoj ministarki, jer budućnost srpskog sporta umnogome će zavisiti od toga kako budu prodati naši najveći klubovi, ne samo u fudbalu, već i u ostalim sportovima. Nacrt zakona o sportu koji bi na jesen trebalo da se nađe pred poslanicima i kojim ministarstvo sporta tako ponosno maše, predviđa da se udruženja građana, kakav status ima većina klubova (društveno vlasništvo), transformišu u akcionarska društva, odnosno da se srpski klubovi prodaju kao sportska preduzeća. Ovakav predlog nije baš najbolje prihvaćen u sportskoj javnosti, iako ministarka Marković-Samardžić na sav glas ističe da predlog zakona ima podršku svih bitnih sportskih struktura osim Fudbalskog Saveza Beograda (FSB) i Olimpijskog komiteta Srbije (OKS). Prve, kaže ministarka, žulja privatizacija, a druge to što sa novim zakonom Olimpijski komitet neće više biti monopolista u srpskom sportu. Ako se sukob između OKS-a i Ministarstva za sport ostavi po strani, pošto se tu radi o borbi za uticaj u srpskom sportu, i čak kada ne bi ulazili u to što se protiv predloga zakona javilo još organizacija, od sportista amatera do organizacija kao što je Udruženje za razvoj sportskog prava, samo to što su protiv fudbaleri, dovoljno je da se u ministarstvu preispita da li valja predloženi zakon. Jer, protivljenje FSB znači pre svega protivljenje fudbalskih klubova „Crvena zvezda“ i „Partizan“, koji će zajedno pri eventualnoj privatizaciji koštati više nego svi ostali klubovi zajedno. Pitanje je kako ministarka misli da se ova dva kluba prodaju po modelu koji njima ne odgovara? Doduše, u sportskom društvu „Partizan“ su izneli čuđenje kako primedbe na zakon imaju samo OKS i FSB, kada su i oni poslali svoje zamerke. Kako NIN saznaje u Fudbalskom klubu „Partizan“, crno-beli neće mnogo „talasati“ i do daljnjeg će se truditi da izbegnu komunikaciju sa ministarkom čije izjave ne shvataju previše ozbiljno. Slična je situacija i u Fudbalskom klubu „Crvena zvezda“, gde se još uvek bave minusima na bankovnim računima, te je za njih privatizacija daleko koliko i Liga šampiona. A šta se to tačno zamera novom predlogu zakona? Privatizacija u sportu će obuhvatiti gotovo sve klubove, što znači jednako „Zvezdu“ i „Partizan“, kao i atletske ili plivačke klubove, pri čemu će veliku ulogu imati Ministarstvo i Agenciji za privatizaciju. A klubovi koji ne budu registrovani kao preduzeća moći će da se registruju kao sportska udruženja, ali će onda imati ograničene članarine, što otežava funkcionisanje svakog materijalno zahtevnijeg sporta (gotovo svih), što sport definiše isključivo kao privredni sektor. Čak će i pravila za ulazak u stečaj i likvidaciju za klubove biti slično kao za privredna preduzeća. Stvari u sportu nisu tako jednostavne kao u privredi. „Crvena zvezda“ i „Partizan“ se ne mogu posmatrati kao preduzeća. Dovoljno je samo zamisliti gospođu ministarku kako pred Skupštinom FK „Crvena zvezda“, u kojoj četvrtinu čine navijači delegirani direktno sa „severa“, objašnjava prednosti novog zakona i kako će doći neko i kupiti „Zvezdu“, i da će to biti dobro jer će se tada znati titular njihovog voljenog kluba. To sigurno ne bi bilo lepo iskustvo za nju. Uostalom, ako se državi preko Agencije za privatizaciju bude poverila privatizacija u sportu, srpski sportisti mogu samo da se nadaju da rezultati neće biti kao oni u privredi, sa radnicima koji seku sebi prste i spavaju na šinama čekajući da voz pređe preko njih. Ministarka sporta, čije je inače najviše sportsko dostignuće što je putovala u Peking na Olimpijske igre, ovim nastavlja seriju „nesportskih“ poteza. Kao što je bila njena izjava da su je naši sportisti razočarali rezultatima na Olimpijadi (valjda posle toliko novca koje je u njih uložila), ili što je u promotera strategije razvoja sporta promovisala Danila Ikodinovića, čoveka koji pijan vozi motor i ugrožava život sebi i drugima. A kada se već sama dohvatila te metafore, „Zvezda“ i „Partizan“ nisu Alajbegova slama, da neko tek tako dođe i radi s njima šta mu je volja.