Hemingvejev pohotni praznik

Nigde se ne pominje Stad Anastazi u čijem se dvorištu nalazio bokserski ring, dok su sami bokseri između mečeva posluživali za stolovima ugodno smeštenim u senci okolnog drveća. Nema ni slova o treninzima sa Larijem Gejnsom, niti o sjajnim borbama od dvadeset rundi u Sirk de Hiveru. Ni reči o dobrim prijateljima: Čarliju Sviniju, Bilu Birdu i Majku Strateru... Bilo bi lepo kada bismo iz knjige saznali nešto o njima, ali za sad to nije moguće. Tom golicanju čitaočeve mašte davanjem pukog nagoveštaja o bogatstvima koje tekst krije - baš kao što je činio i Votson ostavljajući nam da se pitamo kako se zaključila nikada neispričana Holmsova avantura sa džinovskim pacovom sa Sumatre - treba dodati i Hemingvejevu koketnu završnicu predgovora: „ Ako se čitaocu više dopada, opisane događaje može da shvati i kao fikciju. Ipak, uvek postoji mogućnost da ono što je pisano kao fikcija otkrije i neke stvarne događaje.“ To može da bude slučaj, ali i ne mora. Prva stvar koju treba da podvučemo kada je reč o „obnovljenom“ izdanju koje su odlično priredili Patrik i Šon Hemingvej, jeste da je dostojan svoje slave, u smislu da nam konačno približava Stad Anastazi i Larija Gejnsa (zgodnog crnog Kanađanina, boksera teške kategorije koga je istorija već zaboravila), uspevajući tako da uskladi pisanje o hrani sa boksom, što i jeste slika Amerikanca u Parizu koju bismo očekivali - i to ne samo zbog Hemingveja i A. DŽ. Liblinga. Nova priča naslovljena Čudni borilački klub takođe održava nivo. U njoj je pariski protivnik Larija Gejnsa opisan na sledeći način: „Novi teškaš bio je lokalni momak koji je ranije zarađivao uklanjajući lešine životinja iz dvorišta, sve do nesreće koja je unekoliko oštetila njegovu moć rasuđivanja.“ Taj prikaz elementarne neprijatnosti boksa - i to od strane osobe koja ga voli - potvrđuje Hemingvejevu reputaciju pisca koji gospodari čvrstim i snažnim rečenicama, majstorstvu kome su se neki i rugali. Oduvek se spekulisalo o tome u kojoj je meri priređivanje Pokretnog praznika bilo rezultat ili posledica redosleda Hemingvejevih brakova. Najveći deo teksta bavi se vremenom provedenim sa Hedli i vezom sa Polin. Nakon njegovog samoubistva sve je delove sastavila Meri. Ako, logično, pretpostavimo da je Meri nastojala da umanji uticaj svojih prethodnica koliko je god moguće (budući da je nemoguće predivnu Hedli potpuno izbrisati iz Hemingvejevog života), mogli bismo objasniti pojavljivanje dva posebno zanimljiva fragmenta: sjajne kratke analize Hemingvejevog zbližavanja sa prvorođenim sinom, naslovljene Vaspitanje gospodina Bambija (Education of Mr. Bumby) i intrigantne priče naslovljene Skrivena zadovoljstva (Secret Pleasures), u kojoj Hemingvej sa neskrivenim seksualnim uzbuđenjem opisuje prijatne i „čupave“ dane provedene sa svojom prvom suprugom. Priča o Bambiju je iako osećajna, ipak na neki način štura, dok su dečakova nastojanja da na dva jezika zvuči zrelo i da prati očevo uživanje u izlascima jednostavno neodoljiva. Kada vam vlasnicu Šekspira i kompanije (pariska knjižara koju je Hemingvej posećivao, prim. prev.) prvi put predstave kao „Silver Bič“, toga ćete se sećati do kraja života (vlasnica knjižare se u stvari zvala Silvija Bič (Sylvia Beach) a ne „Silver Beach“ kako dečak govori, prim. prev.). U sećanju verovatno ostaje i Bambijev izveštaj o onome što je naučio od Tutona, muža svoje dadilje: “Tu sais, Papa, que les femmes pleurent comme les enfants pissent?” (Da li ti, tata, znaš da žene plaču kao što deca piške?) Istini za volju, mali se razlikovao od oca, ali je i te kako bio zanimljiv]. Ipak, Hemingvej i u fragmentu koji opisuje dečačku nevinost nalazi priliku da bocne Skota Ficdžeralda: „Tata, da li je to gospodin Ficdžerald bolestan?“ „Jeste. Zato što previše pije, pa onda ne može da radi“. „Zar on ne poštuje svoju profe siju?“ „Biće da je ne poštuje njegova gospođa. Ili je to, ili je ljubomorna na nju“. „A zašto je onda on ne izgrdi?“ „Stvar je mnogo komplikovanija od toga”. Ni ovom fragmentu nema zamerki: kratak je i jasan. Ipak, podsetio me je na ono veoma nezadovoljavajuće poglavlje iz originalne zbirke u kome Ficdžerald poziva Hemingveja u kafe Mišo na ručak i poverava mu se: „Zelda je rekla da ovako kako sam građen nikada neću moći da zadovoljim nijednu ženu i da je to bio glavni razlog zbog koga je ona isprva i bila nezadovoljna. Rekla je da su dimenzije u pitanju. Od tog sam se trenutka potpuno promenio. Moram da saznam da li je to tačno.” Kako sam Hemingvej kaže, on je nakon te rečenice sa Ficdžeraldom otišao do muškog toaleta gde ga je, nakon kraće inspekcije, uverio (odnosno, istini za volju, nije uspeo da uveri) u to da je sve u redu, rekavši mu da svoj penis ne treba da gleda s visine, ni bukvalno ni u prenesenom značenju, već objektivno, kao posmatrač sa strane. Nikada nisam poverovao u tu priču, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što - kako i sam Hemingvej kasnije kaže - „nije reč o veličini u bilo kom trenutku. Važna je veličina u onom odsudnom.” Dakle, osim ako je Hemingvej u Mišoovom pisoaru video ogromnog „Skotija“- što očigledno nije bio slučaj - ovde je reč o surogatu utehe. Surogatu o kome je Hemingvej kasnije nameravao da piše! (Jedini deo teksta u kome se ne potvrđuje činjenica da je Zelda bila jedna najobičnija gadura koja je svome mužu želela poraz, a možda čak i smrt, jeste još jedno od novih poglavlja - ono naslovljeno Skot i njegov pariski šofer. U tom poglavlju Zelda je opisana kao žena koja zadržava pribranost i pod veoma jakim pritiskom. Majk Strater, za čijim se nepojavljivanjem u originalnom predgovoru žali, takođe je prikazan u veoma pozitivnom svetlu prilikom putovanja od Prinstona do Filadelfije). Pretpostavljam da još jedan vid izdaje prijatelja - na koga se pretpostavlja da smo ljubomorni, a koji nas je upoznao sa urednikom kao što je Maksvel Perkins ili izdavačem kao što je Skribner - može biti i pisanje o njemu. Ficdžerald je bio čovek dečačkog lica, relativno zgodan i simpatičan. Imao je talasastu kosu, visoko čelo, žive i nasmejane oči i delikatne irske usne koje bi, da su ženske, izgledale veoma privlačno [kurziv je moj]. Sa tim je sve u redu, moja opaska ništa ne menja. Ali opet: „Te usne su vas brinule dok ga ne biste upoznali. Onda su vas brinule još više.” To je drugi pasus prve stranice u kojoj on piše o svom prijatelju - istom onom prijatelju koga kasnije teši zbog problematične muškosti... Možda je banalno podvlačiti značenje izraza biti zabrinut, ali autorova nepotrebna i upadljiva nelagoda govori nam dosta o samom autoru - toga je i sam Hemingvej manje-više bio svestan. Genijalnost anegdote iz epizode naslovljene Prilično čudan kraj (A Strange Enough Ending) prilikom autorovog opraštanja sa Gertrud Štajn i njenom partnerkom, ogleda se u činjenici da je ona svojevrstan eho epizode iz prethodnog poglavlja Gospođica Štajn objašnjava (Miss Stein Instructs), u kojoj je Štajnova mušku homoseksualnost okarakterisala kao istinski i neopisivo neprirodnu. Hemingvej piše: „Jednom sam čuo jednu osobu kako sa gospođicom Štajn govori na način na koji niko ni sa kim nikada nije govorio - niko, ni sa kim, ni u kakvim okolnostima. Da bi gospođica Štajn na to počela jedva čujnim, molećivim glasom: ’Nemoj, maco. Nemoj. Molim te, nemoj. Učiniću bilo šta samo, molim te, nemoj to da radiš. Molim te. Maco, molim te, nemoj’.“ Jednom je neko u vezi sa pripovetkom Velika plavuša Doroti Parker (Big Blonde) napisao da talenat (neću reći genijalnost) leži u sposobnosti da čitaoca naterate da odradi najveći deo posla. Po meni, prilično dobra osveta može biti ako diskretno ali jasno nekoliko redova kasnije gospođicu Štajn opišete kao „rimskog imperatora“. Tako stižemo do dela koji je potakao verovatno najviše komentara. Zaključujući poglavlje u kome gospođica Štajn izražava prezir prema muškoj perverznosti, Hemingvej govori kako se vratio kući, gde ga je čekala Hedli, i proveo „noć u kojoj su bili srećni zbog spoznaje koju su već imali i novih spoznaja koje su stekli u planinama“. Obratite pažnju i na to pored sledećeg dela već citiranog poglavlja Skrivena zadovoljstva: „Dok smo živeli u Austriji, zimi bismo ošišali jedno drugo i puštali da nam kosa naraste do iste dužine.“ Ako pretpostavimo da je reč o već pomenutim planinama, ili o možda malo drugačijim vrhuncima, videćemo da je čitava ta koncepcija identičnih frizura neverovatno uzbuđivala Hemingveja: „Ako ne misliš na to, možda će rasti brže. Drago mi je što si se setila da počneš ranije“. Gledali smo se i smejali, a onda je ona otkrila tajnu... „Koliko dugo će nam trebati?“. „Oko četiri meseca da bismo bili na istom“. “Stvarno?“ „Stvarno“. „Još četiri meseca?“ „Mislim da da“. Sedeli smo tako, i ona mi je otkrivala tajne, na koje sam ja odgovarao tajnama. O Bože. Ovo je, kao što je nekima od fanatika već poznato, tek uvod u drugi Hemingvejev nezavršeni projekat, Rajski vrt (The Garden of Eden), u kome se ukazuje na to da se kose treba rešiti u potpunosti, dok obrijana glava postaje seksualni totem. Čak ni Adam i Eva nisu otišli toliko daleko u ogoljenosti i priznavanju krivice. Ipak, moguće je da je čovek koga je majka kao dečaka oblačila u žensku odeću i zvala „Ernestina“ želeo da sredi stare neizmirene račune po pitanju androginosti. Čime se još može objasniti fasciniranost ovom knjižicom? Naravno, u pitanju je arhitekst o američkoj očaranosti Parizom. Da budem precizniji, to je i univerzalni ključ američke književne fasciniranosti Parizom (u kome pisci-početnici mogu da nađu veoma korisne savete, među kojima je i onaj da treba prestati sa pisanjem dok još imate o čemu da pišete sledećeg dana). Postoje i osvrti na „neophodnog ali nepouzdanog“, privlačnog DŽojsa, zgodnog Paunda i po svemu sudeći smrdljivog Forda Medoksa Forda. Imamo i trenutke zabavne iskrenosti bez imalo cinizma, kada, na primer, Štajnova i Toklasova upoznaju Ernesta i Hedli i odlučuju da im „oproste to što su zaljubljeni i venčani - jer će vreme to već samo dovesti u red“. Postojanje potpuno beskorisnog izraza izgubljena generacija postaje još teže opravdati kada je upotrebljeno u potpuno kretenskim rečenicama. Smatram da nije zaludan posao pokušati pronaći izvor takve često citirane gluposti. Po meni, Pokretni praznik, više nego bilo šta drugo, zadovoljava potrebe dvostruke nostalgije: naše lične, dok razmišljamo o levoj obali reke koja se u međuvremenu pretvorila u banalnu turističku zonu u kojoj su surove sirotinjske četvrti zamenila muslimanska naselja na periferiji, i Hemingvejeve, sa kraja njegovog mučnog života, dok ponovo gleda „Grad svetlosti“ koncentrišući se više na vreme koje je još pred njim nego na ono koje je prošlo. Napomena: Ovu knjigu najbolje je čitati uz predivnu zbirku citata i fotografija „Hemingvejev Pariz“ koju je priredio Robert Gajdusek a 1978. izdala kuća Skribners sans. (Kristofer Hičens je urednik i kolumnista časopisa Atlantik i kolumnista Vaniti fera)